Kontroverzni Džordž Orvel: „Kum“ najpoznatijih TV rijalitija

Književnik-prorok sebe je smatrao anarhistom i socijalistom, bio istinski protivnik i borac protiv svih oblika tiranije, a iza sebe je ostavio dva kapitalna dela po kojima se danas zovu dva najpoznatija rijaliti TV programa – „Veliki Brat“ i (Životinjska) „Farma“.

Kada su naši roditelji čitali njegove knjige, manje-više su smatrali da je to futuristička fantastika i da je nemoguće da se njegove ideje zaista i obistine, bar u ovolikoj meri. Nažalost, ne samo da su se njegove vizije obistinile nego je civilizacija poslednjih decenija čak i prevazišla njegovu bujnu maštu.

Na pomen njegovog krštenog imena Erik Artur Bler niko se neće uzbuditi, ali će stvari biti jasnije kad znate da mu je pseudonim Džordž Orvel. Ovog novinara i pisca uvek su privlačile specifične teme, bavio se socijalnim nepravdama i društvom uopšte, a u amanet čovečanstvu ostavio je dva kapitalna, kako već rekosmo, proročka dela: „1984“ i „Životinjsku farmu“.

U mnogo čemu je Orvel bio prvi. Predvideo je u kakvog će se monstruma izroditi demokratija pomešana sa liberal-kapitalizmom, i kuda će nas dovesti moderna tehnologija. Prvi je skovao kovanice poput „hladnog rata“ i „Velikog brata“, do u detalje opisao sistem namenjen kontroli našeg mišljenja i ponašanja.
 

Pisac i prevodilac Goran Skrobonja, koji se za razliku od britanskog proročkog autora u svojim romanima „Čovek koji je ubio Teslu“ i „Sva Teslina deca“ bavio menjanjem prošlosti, ocenjuje da je predikciona crta Orvelovih dela nesumnjiva:

„Očigledno je da je Orvel vrlo jasno sagledao ono što će se danas dešavati, tu nema nikakve sumnje. Sticajem okolnosti trenutno prevodim knjigu koja se bavi budućim tehnologijama, čak ne ni budućim nego onim koje su u upotrebi, ali će biti u još široj upotrebi u bliskoj budućnosti i koja jednostavno ostvaruje tu mračnu i sumornu Orvelovu viziju.“

„Orvel je zaista imao viziju“ – Goran Skrobonja

Orvel je pogrešio u samo jednoj stvari – predvideo je da će nam opresija biti nametnuta od države, dok se ispostavilo da mi svi hrlimo da je prihvatimo, kroz silne ekrane koje koristimo, kamere koje nas prate i mogu uvek da ustanove gde se nalazimo, sa kim se nalazimo, šta govorimo i šta radimo, veli Skrobonja…

„S tim što je Orvel pogrešio u samo jednoj stvari… On je predvideo, što je iz njegovog ugla bilo za očekivanje, da će takva distopija biti nametnuta kroz svojevrsnu opresiju od države i vlasti. A ispostavilo se upravo obrnuto, da mi svi kao pripadnici društva prosto hrlimo da prihvatimo takvu opresiju nad sobom kroz silne ekrane koje koristimo svakodnevno, kamere koje nas prate i tehnologije koje mogu svakog trenutka da ustanove gde se nalazimo, sa kim se nalazimo, šta govorimo i šta radimo.“

On objašnjava da ono što mislimo da smo izbrisali može biti vraćeno:

„Ne samo da može biti vraćeno, nego nikada ne nestaje iz tog nekog klauda i uvek je na prodaju. Sve vrste informacija koje svojevoljno nudimo kroz društvene mreže, pre svega Fejsbuk, X, ali isto tako koristeći navodno besplatne servise kao što su imejlovi i razne Guglove aplikacije, kroz sve to mi dajemo neke svoje servisne informacije koje vlasnici tih servisa i aplikacija iznose na tržište onima koji su zainteresovani da te aplikacije kupe, a to su uglavnom oglašivači, reklameri, ali isto tako i kriminalci koji mogu da iskoriste to na najgori mogući način.“

„Mislim da je Oldus Haksli negde rekao da ćemo sami želeti da budemo učesnici u takvoj distopiji zahvaljujući ljudskoj žudnji za zabavom, što je tačna konstatacija. Ta naša želja da imamo ogromnu publiku, što nam pruža Fejsbuk, i te društvene mreže koje nas stavljaju pred oko ogromnog broja ljudi, mi i ne slutimo gde to može da nas odvede. Ali tako je i u takvom vremenu živimo“, zaključuje Skrobonja.
 

Za Orvelom je ostalo najmanje pet istina koje su se nepogrešivo ostvarile i koje možemo dokazati prostom logikom.

Pored pomenute činjenice da nas „Veliki brat posmatra“, preko društvenih mreža, što je nedavno potvrdio i slučaj Edvarda Snoudena, u romanu „1984“, objavljenom davne 1949. godine, svi su posmatrani preko modernih uređaja. Svaki izraz lica je pomno praćen ne bi li se otkrilo da li neko eventualno planira da učini nešto loše. U istoj knjizi najveći strah koji pisac iskazuje jeste onaj o nestanku individualizma i slobodne reči, što simbolizuje kroz jednu partiju koja kontroliše sve.

Po istom principu danas velike korporacije prate kretanje kupaca kako bi analizirali navike i smislili način da ih ubede da kupuju još više. Na internetu nam se „niotkuda“ pojavljuju oglasi o stvarima koje smo pre toga pretraživali. Kamera ili mikrofon na računaru mogu da uključe bez našeg znanja, dakle – Veliki brat nas posmatra.



U romanu „1984“ pisac veli: „Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.“ Nešto slično izjavio je svojevremeno bivši predsednik Amerike Džordž Buš Mlađi govoreći o borbi protiv terorizma:

„Samo bih voleo da znate da, kada govorimo o ratu, mi zapravo mislimo o miru.“

U istoj knjizi Ministarstvo istine je zaduženo za vesti, cenzuru i, naravno, laži. Što je slika i prilika današnjih medija, u kojima dominira svesno izvrtanje informacija, a preplavljeni smo rijaliti TV sadržajima koji nam odvlače pažnju od istinskih problema, a među kojima su najpoznatiji oni kojima je kumovao upravo Orvel – „Veliki brat“ i „Farma“.

„Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Onaj ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost“, napisao je Džordž Orvel, a mi se svakodnevno srećemo sa prekrajanjem istorije, pa se čak i na zvaničnim internet stranicama različitih institucja mogu videti različiti podaci, tumačenja događaja, kako iz bliske nam, tako i dalje istorije, sa zaključcima koji su čak i dijametralni. Dok udžbenici istorije često nude pogrešne, površne, jednostrano napisane informacije u skladu s aktuelnom politikom.

„Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih“ citat je iz njegove „Životinjske farme“, što gledamo skoro svakodnevno.

O tome da bi svi trebalo da budemo jednaki, govore pozitivni zakoni, međutim jasno je da za političare, biznismene, crkvene velikodostojnike koji voze džipove ne važe zakoni kojima podležu obični smrtnici. Paragrafi su očigledno rastegljivi, pa su tako neki jednakiji od nas ostalih.
 

Erik Artur Bler (25. jun 1903, Motihari – 21. januar 1950, London), alias Džordž Orvel, rođen je u vojničkoj porodici. Otac Ričard je bio druga generacija britanskih oficira, a majka Ida je bila francuskog porekla, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, odvela ga je u London. Oca nije video sve do svoje četvrte, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu iz Indije, u koju se odmah nakon toga i vratio.

Bilo mu je šest godina kada je krenuo u Anglikansku parohijsku školu, a rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve (ne)sreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Pohađao je dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu je izučavao britansku književnost. Zbog slabih ocena ne dobija stipendiju za univerzitet, prekida školovanje i zapošljava se u indijskoj imperijalnoj policiji. Služio je u Burmi pet godina, a onda napušta službu. Ovde počinju njegova prva neslaganja sa sistemom.

„Jezik političara kreiran je tako da laži zvuče iskreno, a ubistva poštovano. Oni daju privid čvrstine čistom vetru. U našem vremenu ne postoji takva stvar kao što je ‘držati se dalje od politike’. Svi problemi su politički problemi, a politika je mešavina laži, utaje, gluposti, mržnje i šizofrenije“, govorio je Orvel.

Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani“ i u dve fantastične autobiografske priče „Ubijanje slona“ i „Vešanje“. Nakon policije izvesno vreme radio je kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku.

Odmah po povratku proglasio je sebe anarhistom i tako se ponašao nekoliko narednih godina, da bi kasnije počeo sebe smatrati socijalistom. Posvetio se pisanju.

„Svaka generacija zamišlja sebe kao inteligentniju od one što je došla pre nje, i mudriju od one koja dolazi posle nje“, istakao je jednom.

U proleće 1928. godine preselio se u Pariz u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdržava kao perač sudova u hotelima i restoranima. Godine 1929, bolestan i bez para, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije je opisao u romanu „Niko i ništa u Parizu i Londonu“.

Sloboda je reći ljudima ono što ne žele da čuju, govorio je veliki pisac.

Tada je uzeo pseudonim Orvel i sva svoja buduća književna dela potpisao je njime, a nepoznati su motivi koji su ga inspirisali na ovaj potez.
 

Po povratku u London uselio se u staru porodičnu kuću i postao učitelj u privatnoj školi, a 1936. je otvorio seosku prodavnicu u Velingtonu i oženio se sa Elin O’Šonesi. Od izdavačke kuće Left Book Club dobio je zadatak da istraži kako žive siromašni u Engleskoj, pa se zaposlio u rudniku  i napisao knjigu „Put za Vigan“. Tom prilikom napao je engleski socijalizam.

Krajem 1936. otišao je u Španiju da izveštava o građanskom ratu. U Barseloni mu se svidela atmosfera, izgledalo je kao da anarhija funkcioniše.

„Imam najzlobnija moguća sećanja na Španiju, ali imam veoma malo loših sećanja na Špance“, govorio je Orvel kasnije.
Tamo se pridružio komunističkoj miliciji (POUM) i borio na frontu i dobio čin potporučnika. Bob Edvards, koji se borio sa njim u Španiji, piše:

„Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju.“

Ubrzo biva teško ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju. Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu (1938.) oboleo je od tuberkuloze.

„Da biste preživeli, neophodno je da se borite, a da biste se borili, morate da se uprljate“, zaključio je.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Orvel je želeo da se bori protiv fašista kao i u Španiji, ali su ga proglasili nesposobnim za vojsku. Radio je kao novinar, postao šef Indijskog servisa Bi-Bi-Sija. Britansko Ministarstvo rata kasnije mu je poslužilo kao model za Ministarstvo istine u romanu „1984“.

„Nacionalizam je gladna moć vođena samoobmanom“, mišljenje je Džordža Orvela.

Kao reporter Bi-Bi-Sija

Godine 1944. završio je roman „Životinjska farma“, koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom Orvel je stekao svetsku popularnost. „Životinjska farma“ je politička priča o Ruskoj revoluciji i Staljinovoj izdaji njenih ideala.



U vremenu svetske prevare reći istinu je revolucionarno delo, govorio je Orvel.

Godinu dana kasnije mu je umrla supruga, a on se odselio na ostrvo Juru u Škotskoj. Napisao je čuveni esej „Politika i engleski jezik“ iz kojeg su proistekla Orvelova pravila o pisanju, a ubrzo i roman „1984“.

Umro je od tuberkuloze 1950. godine u 47. godini. Sahranjen je u Crkvi Svih Svetih u Satou u Oksfordširu.

„Postoji samo jedan način da se zaradi u pisanju, a to je da se udate za ćerku izdavača“ – savet je koji je Orvel ostavio mladim piscima.

Izvor: Buka