Kornelije Kovač je muzička legenda ne samo u balkanskim okvirima. On je kompozitor, pijanista, producent i aranžer. Bio je član Indexa i Korni grupe, a napisao je brojne hitove za pevače iz cele Evrope. Uspešan je bio i kao solo muzičar, a kao pisac objavio je tri knjige.
Za B92 Kornelije Kovač seća se svojih početaka, "vremena, događaja i ljudi kada su nastajale moje poznate pesme," ljubavi i prijatelja.
B92: Pravi život Kornelija Kovača kao muzičara i kompozitora počeo je posle završene muzičke akademije u Sarajevu.
Kornelije Kovač: Stekao sam diplomu profesora muzike ali je čak nisam ni uramio niti obesio na zid. Suočavanje sa publikom koja te više gleda a manje sluša, sa publikom koja te ne razume ali zna da te vređa ili sa publikom koja te oduševljeno prihvati ovacijama prekidajući te usred sviranja na koncertu. To je škola. To je iskustvo koje ne dobijaš ni u muzičkim školama, niti u muzičkim akademijama. Muzičko obrazovanje nisam sticao tako što sam isključivo slušao jednu vrstu muzike. I danas kao i na mojim počecima slušao sam i divio se raznorodnim muzičkim pravcima. Voleo sam cool jazz (Čet Bejker, Džeri Maligen, Dejv Brubek) ali i swing (Oskar Piterson) u studentskim danima. Zatim me je zaludela muzika Bitlsa. Pre toga sam voleo Pola Enku, dok sam u klasičnoj muzici uvek osećao divljenje prema Johanu Sebastianu Bahu (po meni prvom pravom džezeru na svetu). Obožavao sam uvek Šopenova klavirska dela. Sada mi služe za dobro jutarnje raspoloženje, a Gustava Malera uzdižem do neba upoređujući današnjeg filmskog kompozitora Džona Vilijamsa sa njim. Nisu mi nikada bile strane ni predivne bosanske sevdalinke! Mnogi misle da to ničemu ne služi – voleti sve. A ja mislim da sam bogatiji od drugih upravo zbog toga.
Za koji period se vežu vaši muzički počeci?
Za godine (1951-1958) u kojima sam sticao tehniku na klaviru, kao đak niže muzičke skole u Subotici. Tada sam kao i svi drugi početnici smatrao da je najvažnije što pre steći veliku tehniku, kojoj će se diviti svi i koja će me svrstati u virtuoze. Mnogo godina kasnije odustao sam od toga i počeo da sviram smisleno upotrebljavajući malo nota, a saopštavao mnogo.
Najvažniji trenuci su se dogodili u vremenu kada sam rešio da pored obaveznog muzičkog štiva krenem u istraživanje po dirkama starog austrijskog klavira. Trenutak saznanja da i ispod mojih prstiju može da se rodi neka muzika koja je samo moja. To su prvi znaci samopouzdanja u ono što se pomalja u početničkom zanosu, vera da imas nešto svoje, makar to bila dva akorda ili kratka muzička fraza od koje počinješ da gradiš svoju muziku.
Kako pamtite vašu muzičku saradnju sa grupom Indexi?
Kada sam se ja priključio Indexima oni su već imali oformljeni muzički pravac kojim su se kretali, dok sam ja do tada već stekao iskustvo „vođe“ koji je vodio nekoliko muzičkih sastava (Sekstet S, kvintet Kornelija Kovača, BKB džez trio). Tada sam prvi put razumeo i shvatio kako funkcionišu grupe nastale u vreme pojave Bitlsa i Stonsa. O sviranju, komponovanju i organizaciji odlučivali smo svi zajedno što je često dovodilo i do sukoba prilikom donošenja odluka.
Moja prva velika turneja u inostranstvu bila je sa Indexima u SSSR-u gde nas je publika posle naših nastupa ovacijama vraćala na bis. Polako sam shvatao da je uloga pop muzike u komunikaciji najvredniji i ujedno pravi jezik kojim sam se i ja sve češće koristio. Gramatiku i pravopis nismo morali da učimo – dovoljno je bilo da naš jezik primaju čulom sluha i da nas razumeju.
Osnovali ste jednu od najpoznatijih jugoslovenskih grupa svih vremena Korni grupu. Kakva vas sećanja vežu za ovaj period?
Sedam godina u vreme mojih najiskrenijih i najozbiljnijih stvaralačkih pokušaja možda su bile nedovoljne da do kraja pokažu šta sam sve mogao da uradim u muzici (te vrste) ali je taj period mnogo značio kao usputna, nezaobilazna stanica u mom stvaralačkom sazrevanju. Generacije iz sedamdesetih godina prošlog veka znaju o čemu govorim. Između ostalog i o hrabrosti da u takozvanu bit-muziku uvedem formu dela iz klasične muzike primer: dugačke kompozicije Korni Grupe ("Jedna žena," "Put za istok," "I ne tako običan život").
Osamdesetih godina živeli ste u Velikoj Britaniji i Španiji. Sarađivali ste sa mnogim muzičarima kao što su Hans Zimmer, Paul Jones, Andy Pask... Koliko je to za vas bilo značajno iskustvo?
Engleska je posebna priča. Kao ostrvska zemlja, sa njenim ljudima, navikama, običajima, zemlja u kojoj se nalazi i vanvremenski grad London. Taj grad je nešto posebno što turista ne može da oseti, ali neko ko provede tri, četri godine kao njegov građanin ima sasvim drugi doživljaj o njemu. Pored turističke atrakcije London je oduvek bio stecište muzičara iz celog sveta i ja sam bio jedan od njih.
Kada živiš u Londonu (a baviš se muzikom) sasvim je prirodno da upoznaš, a možda i sarađuješ sa nekim od svetskih imena. Bio sam "saslušan" od strane Pitera Gebrijela. Radio na nekim španskim projektima zajedno sa Hansom Cimerom (danas svetskim imenom u domenu filmske muzike). Pola Džonsa, pevača grupe Manfred Men, angažovao sam kao studijskog muzičara u nekoliko muzičkih projekata koje sam vodio (ostavio je nezaboravni solo na usnoj harmonici u PESMO MOJA ). Hans je tih godina bio nezaobilazni saradnik Rika Vejkmana, Vangelisa, Trevora Horna i svih drugih imena instrumentalne muzike. Odlazio je u njihov studio i pomagao im u realizaciji muzičkih izdanja. Iznenadio sam se da tada nije svirao klavir bolje od prosečnog muzičara, ali je zato vladao tehnikom elektronskih uređaja na kojima je proizvodio neverovatne stvari (u muzičkom smislu),
Ono što sam komponovao za vreme mog londonskog perioda od tri i po godine, nije prepoznatljivi stil moje muzike do odlaska i po povratku iz Londona. U Engleskoj nećeš uraditi ništa ako se uporno držiš svog nacionalnog u sebi (osim ako si rođen kao Goran Bregović). Kada te prepoznaju kao svog sugrađanina (u muzičkom smislu) imaš šanse da nešto više uradiš, zavisno od vremenskog perioda u kome si se našao u tom gradu.
Pošto sam duže boravio i u Španiji i tamo sam sarađivao sa uspešnim zvezdama njihove građanske muzike. Sa kraljicom španske kople i flamenka sarađivao sam na dve ploče kao aranžer i izvođač tj muzičar. Rocio Jurado se čudila otkuda jedan Jugosloven da radi aranžmane za njenu ploču, ali je moja garancija bila dugogodišnja saradnja sa Juanom Pardom, još iz mog londonskog perioda. To je bilo posebno iskustvo da radim za nacionalnu zvezdu jednog meni ne tako bliskog muzičkog stila. Ali, moj deo posla prihvaćen je sa odobravanjem ne samo od nje, nego i od drugih španskih producenata i pevača.
Jedno vreme proveo sam kao klavijatursita salsa grupe CACO SENANTE orchestra i tu sam se uklopio u rad sa muzičarima iz Paname, Kube i Španije. Vrhunac sam doživeo na velikom festivalu salsa muzike na Kanarskim ostrvima gde su svirali Tito Puente, kao i Celia Cruz, legende salsa muzike.
Moje španske godine smeštene su u roman "Tamne dirke" koji se pojavio pre tri godine u izdanju Prometeja iz Novog Sada
Pišete muziku za pozorište, film i televiziju. Koliko je pisanje muzike za ova tri žanra slično, a koliko različito?
Kada se zasitiš novih pevača i menadžera koji sve znaju bolje od nas muzičara. Kada se kao najači konzument popularne muzike iz godine u godinu pojavljuje nova mlada publika kojoj se čini da to što se sluša danas nikada ranije nije postojalo mislim da ne treba juriti hitove, jer to znači vratiti se u kameno doba ili u ... obdanište. U najboljem slučaju otići na svadbu.
Spas za ozbiljnog stvaraoca i muzičara su tri, gore navedena žanra. Ali tamo ćete biti tretirani sitnim slovima na reklamnim panoima i plakatima. Možda neko i primeti da ste radili muziku za neki film, pošto tvrdoglavost tamo ne pomaže. Kao što mi je tražio jedan novopečeni režiser "napravi mi filmsku muziku koju posle izlaska iz bioskopa publika može da zvižduće". Hvala kolega, ne radim američke filmove za omladinu!
Pozorište i film su ozbiljne stvari. Za televiziju sve sam manje siguran.
Kako ocenjujete muzičku scenu u našoj zemlji i regionu?
Kao što ne pratim FARMU i slične stvari, ne pratim ni domaću muzičku scenu. Kada se pojavi nešto vredno naći će načina da dođe i do mojih ušiju. Naravno da ne poričem već dokazane stare vrednosti, ali nove...
Izašla je vaša nova knjiga "Fusnota". O čemu pišete u "Fusnoti"?
O vremenu ,događajima i ljudima kada su nastajale moje poznate pesme. O šezdesetim, sedamdesetim, osamdestim i devedestim.
Zašto ste knjigu nazvali baš «Fusnota»?
Generacije čitaoca koje su živele u tim periodima imaju svoju verziju kako su doživljavale DOBRA VAM NOĆ PRIJATELJI, TI SI MI U KRVI ili TRLA BABA LAN. Ovo su slike vremena, ljudi iz moje vizure. Istinite i verodostojne. Mada nekom i pomognu da što pre dobije priznanja i postigne popularnost svojim pesmama.
Fus, hihat, element na kompletu bubnjeva.
Nota, muzički znak.
Objašnjenje za one koje interesuje i neka druga priča. Ne samo zvanična.
Mnogi vas smatraju jednim od naših najuspešnijih kompozitora svih vremena. Kako se vi lično nosite sa tom ulogom?
Ja o tome ne razmišljam. Sud će doneti oni koji moju muziku poznaju, vole i slušaju. Ali bih voleo da njihov sud bude zasnovan na vrednostima mojih pesama, a ne na poštovanju i zaljubljenosti u vreme kada smo svi mi bili mnogo mlađi.
Mnogi me presreću pozdravom "poštovanje legendo!", a drugi "dobar dan maestro". Pa eto kratko, ne mogu da kažem da mi to ne prija. Pogotovo ako su to mladi, današnji mladi ljudi!
Spremate novi mjuzikl sa Ivanom Bosiljčićem u glavnoj ulozi. Kada možemo očekivati premijeru?
Mjuzikl «Glorija» imaće premijeru, prvo u Budvi, 25 jula ove godine, a beogradsku premijeru u Pozorištu na Terazijama u oktobru ove godine.
Sretan sam da sam upoznao dva mlada bića koja vole muziku i maksimalno su profesionalni. I radni i kvalitetni ! .Ivan Bosiljčić i Ivana Knežević. Njih dvoje su nosioci glavnih uloga u mjuziklu.
"A koji stil muzike je zastupljen?" - pitala je novinarka na konferenciji za štampu u Pozorištu na Terazijama. Pa... posle kraćeg razmišljanja rekao sam: "Biće to moj stil". Valjda sam bio dovoljno jasan.
Šta najviše cenite kod vaših prijatelja?
Nemam ih mnogo ali kod onih koje imam cenim odanost.
Koja je najbitnija stvar kojoj vas je život naučio?
U radu je spas. Obaveze koje prihvatiš moraju se ispuniti, kako znao i umeo. Verujem u život. U rađanje dana.
U kojoj situaciji ste sami sebe iznenadili svojim ponašanjem i šta najčešće zamerate sebi?
Kada sam vikao na svoju decu bez jakog razloga (doduše bilo je to kada su bile male). Sebi zameram što malo uživam u životu i što mi je ljubav prema muzici na prvom mestu. Ipak postoji jedna žena kojoj pripadam i koja će ubrzo da ugrozi prvo mesto na top listi.
Odakle crpite pozitivnu energiju?
Iz sunčanog dana. Iz radosti u sebi što sam živ ! Ali, i iz pesimizma!
Koji je najlepši poklon koji ste dobili?
Aleksandra, Kristina i Anja. I jedan osmeh koji sam sreo pre 4 godine na sajmu knjiga.
Izvor: www.b92.net