Laguna - Bukmarker - Kratka priča Etgara Kereta o izolaciji – Moja žena, čvrsta kao stena - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Kratka priča Etgara Kereta o izolaciji – Moja žena, čvrsta kao stena

Tek kad je izbila epidemija, uspeo sam napokon da zamislim sopstvenu smrt. Pokušavao sam to da učinim i ranije u više navrata, ali svaki put kad bih legao u krevet, zatvorio oči i probao da vizualizujem svoje poslednje sekunde, nešto bi pošlo naopako. Ako bih, recimo, zamislio kako gubim kontrolu nad kolima nasred autoputa i, blokiranih točkova, vrludam iz trake u traku pri brzini od 100 kilometara na sat, dok mi razjareni vozači besomučno trube, moj auto bi, sekundu pre sudara, kliznuo u zaustavnu traku i, uprkos celoj drami i aktiviranim vazdušnim jastucima, nekako bih uvek preživeo. Pored saobraćajne nesreće, imao sam i razne druge vizije: terorističke napade, žestoke okršaje s komšijama, infarkt u studiju usred kulturnog programa emitovanog uživo na televiziji s nacionalnom frekvencijom. Koliko god da su scene u mojoj glavi bile jezive, na kraju bih ipak ostao živ. Jedna od tih situacija okončala se tako što sam raščupan davao izjavu za dnevnik. U drugoj sam se pak probudio u bolnici, a sin mi se bacio u zagrljaj. Ali svaki od tih incidenata bi se, uprkos mojim zdušnim naporima, završio bez smrtnog ishoda.



A onda je došao koronavirus i rešio stvar. Sada je dovoljno da uveče, kad legnem, zatvorim oči i već vidim kako me zbog teškog respiratornog stanja odvoze u bolnicu. Nekolicina unezverenih lekara, koliko ih je ostalo na pretrpanom odeljenju za hitne slučajeve, doslovno posrće od umora. Moja žena ljubazno moli mladog doktora mutnih očiju da me pregleda, i dodaje da sam visokorizičan, jer imam astmu. Doktor je gleda belo. Rasejan je. Možda se pita kako će izgledati njegova smrt, kad mu kucne čas. Ili mašta o tome da se istušira. Pokušavam da se osmehnem – pročitao sam negde da ljudi koji se smeše pobuđuju kod drugih empatiju, i zato su prevaranti uvek nasmejani – pa sam nabacio svoj najšarmantniji kez. Ako bi me ovaj mladoliki doktor samo letimično pogledao, odmah bi ga dirnula moja ljudskost, a osmeh na mom posivelom licu podsetio bi ga na njegovog voljenog ujaka, koji je poginuo mlad u saobraćajnoj nesreći. Ali on me ne gleda. Pilji u drugom pravcu. Posmatra maljavog grmalja s visokim zaliscima koji stoji ispred šaltera i urla kao manijak. Razaznajem iz njegove dernjave da već tri sata čeka da neko dođe i pregleda njegovog oca. Starija bolničarka za pultom moli ga da se smiri. Grmalj ne odgovara ništa, već pripaljuje cigaretu. Utom pritrčava zdepasti kratkovrati čuvar i naređuje mu da je ugasi, a maljavi grmalj kaže da će je ugasiti onog trena kad neko od lekara bude došao da pregleda njegovog oca. Moja žena pokušava da privuče pažnju mladolikog doktora, ali on je ignoriše i odlučnim korakom odlazi do grmalja i njegovog oca. Osećam da, koliko god se trudio, ne mogu da udahnem. Kao da guram zaključana vrata. Pamtim taj osećaj još od detinjstva, sećam se napada astme, svakog detalja. S tim što je u to vreme uvek postojao jedan tračak vazduha koji bih nekako uvukao u pluća. I doktori su brinuli o meni. Pogledam svoju ženu. Plače, što me izluđuje. Umreću za koji trenutak, pomirio sam se s tim. Brojim sekunde do kraja. Ali čemu suze? Zašto moram da napustim svoj predivni život na ovaj način: bez sunca, plavog neba, s maljavim grmaljem koji urla i duva mi dim u lice i voljenom suprugom koja rida? Smrt treba da bude kao kraj sezone televizijske serije o mom životu, s tim što nove sezone neće biti – pošto sam umro. A ko želi da u poslednjoj sceni završne epizode gleda uplakanu porodicu u prepunoj, depresivnoj sobi za prijem hitnih slučajeva? Kažem „porodica“ iako moj sin nije tu. Kod kuće je, igra fortnajt. Barem je igrao kad je hitna došla po mene. Zamolio sam ga da ostane kod kuće, plašio sam se da ne zakači nešto u bolnici. Nije poželjno razboleti se dok hara koronavirus, čak i ako si klinac. Drago mi je što me neće videti na samrti. Da je ovde i da vidi moju ženu kako plače, i on bi se rasplakao: kad je reč o emocijama, strahovito je podložan uticaju. A onda bi sve postalo mučno preko svake mere. Želim da kažem ženi nešto što će je razveseliti i skrenuti joj misli, nešto zbog čega bi prestala da plače. Ali ne mogu više da govorim. Mrtav sam. I onda cele noći ne mogu da zaspim.

Odlučio sam da otvorim dušu pred svojom ženom. Znam da dani korone nisu najbolje vreme za poveravanje, ali sve me to svrbi iznutra kao hemoroid i moram sebi da olakšam.

„I to je to?“, upita ona. „To tebe brine? Ne to što ćeš umreti mlad i ostaviti ženu, sina i zeca, već to što ja plačem?“

Pokušavam da joj objasnim da su koronavirus, moja felerična pluća, kolaps zdravstvenog sistema, maljavi grmalj koji puši u čekaonici – zatečeno stanje. Tu sam nemoćan. Ali njen plač je stvar izbora. A taj izbor mi se nimalo ne sviđa.

„U redu“, kaže moja žena naizgled pomirljivim tonom kojim se uvek obraća psima s korpom na njušci kad laju na nju na ulici. „Ako sam dobro shvatila, želiš da ja, u okviru priprema za najgori mogući scenario, malo poradim na tome? Da budem spremna i da se, dok budeš umirao preda mnom u bolnici, nipošto ne rasplačem?“
Ushićeno klimam glavom. Ovo je retkost. Najčešće ne ukapira šta želim.

„Želiš dakle da ti sada obećam da, ma šta se dogodilo, neću plakati nego ću … šta ja znam… samo ću ti namignuti?“, pita se. Objašnjavam joj da ne treba da namiguje, dovoljno je da me drži za ruku, da bude smirena i prisebna. Kao one ožalošćene majke koje se pojavljuju na televiziji i zahtevaju da ne popuštamo pred terorizmom. Jasno se vidi da im je teško, da su skrhane od bola, ali glume snagu, prave se da im nije ništa. Mnogo je lakše napustiti svet kada znaš da iza sebe ostavljaš ženu čvrstu kao stena. „U redu“, klima glavom. „Ako će to da te smiri, tako ću postupiti. Nema plakanja. Dogovoreno!“

Ponovo ležim budan u krevetu. Moja žena spava, čujem kako ravnomerno diše pored mene, a kad zatvorim oči, sve mi iznova navire: bol, treperenje neonke iznad mog kreveta, vazduh koji odbija da uđe u moja pluća. Čujem maljavog grmalja kako urla i stariju bolničarku kako pokušava da ga smiri. Borim se za dah, guram vrata iz sve snage, ali zaključana su. Moja predivna žena stoji nadvijena nada mnom i pogledom traži doktora. Zna da nema šanse da ga pronađe, ali ipak pokušava. Ponestaje mi vazduha, i ona to oseća. Gleda me, i ja vidim u njenim očima da je došao kraj. Uzima moju ruku i prislanja je uz svoje lice. Jaka je, kao one majke na televiziji, samo znatno smirenija. Njene zelene oči kažu: šteta što odlaziš, druže moj, ali znaj da će sve biti u redu kada te više ne bude. I onda zaspim.

Prevela sa engleskog Mila Gavrilović

Izvor: Danas


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
ko su pravi gospodari našeg zdravlja 12 novembra promocija knjige gorka pilula  laguna knjige Ko su pravi gospodari našeg zdravlja? 12. novembra promocija knjige „Gorka pilula“
12.11.2024.
Pavle Zelić, magistar farmacije, u svojoj novoj knjizi „Gorka pilula“ vodi nas kroz tajne hodnike farmaceutske industrije, razotkrivajući zločine koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji, ali i u n...
više
istraživanje kaže knjižare su uvek u modi laguna knjige Istraživanje kaže – knjižare su uvek u modi
12.11.2024.
Nedavno objavljeno istraživanje Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da svega 6,6% ljudi koristi internet za kupovinu štampanih knjiga, mnogo se više koristi za dostavu hrane ili kupovinu gardero...
više
aleksandar tešić ne gode mi poređenja sa tolkinom laguna knjige Aleksandar Tešić: Ne gode mi poređenja sa Tolkinom
12.11.2024.
Jedan od najpoznatijih domaćih autora romana epske fantastike i horor žanra Aleksandar Tešić svojim stvaralaštvom odavno je stekao kultni status kod ljubitelja ovog žanra. Trilogijom Kosingas, prema k...
više
vendi mur roman džek i iv nije samo ljubavna priča između dve žene već i saga o prijateljstvu velike britanije i srbije laguna knjige Vendi Mur: Roman „Džek i Iv“ nije samo ljubavna priča između dve žene već i saga o prijateljstvu Velike Britanije i Srbije
12.11.2024.
Poznata književnica govori o svom delu, koje nas vodi u vihor Prvog svetskog rata i kom je tema zabranjena ljubav između humanitarki Vere Houm i Evelin Haverfild. Britanska književnica&nbs...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.