Možda ste do sada čuli za kulturu poništavanja (
Cancel culture) i nekima je sigurno jasno da to nije ništa novo. Sohini Kumar i Ris Gudvel su o tome govorili pre pola decenije, Hobs i Mendevil su bili žrtve moralno religiozne kulture poništavanja u 17. i 18. veku, a svi znamo i za Salmana Ruždija i njegovu situaciju – nakon objavljivanja romana „Satanski stihovi“ 1988. godine, na njega je bačena fatva – iranski vođa Ajatola Homeini naredio je da Ruždi bude ubijen, što je dovelo do napada na knjižare i javnog spaljivanja knjiga, a neki su čak i ubijeni (poput Hitošija Igarašija, japanskog prevodioca romana). Vilijam Nigard, norveški izdavač, priževo je tri metka koja su mu ispaljena u leđa.
S obzirom na to da su ovi ekstremni primeri nastali pre nego što je skovan termin kultura poništavanja, ne iznenađuje što ova fraza izaziva strah. Izdavači danas, iako im se nameće, nemaju obavezu da objavljuju nekontroverzne knjige nekontoverznih autora – zamislite koliko bi to dosadno bilo. I suludo iz poslovne perspektive. Svako od nas može da odluči šta će da čita, nije nam potrebno društvo, kenselovanje ili izdavači da nam to određuju. Plus, svako bi trebalo da bira da li želi da odvoji delo od umetnikove ličnosti.
Ipak postoji razlog za brigu, pre svega zbog izdavačkog kartela. Ako jedna izdavačka kuća odluči da odbije određeno delo, velika je verovatnoća da će i ostali veliki izdavački učiniti isto i, teoretski, sarađivaće kao kartel kako bi nekoga potpuno izbacili sa tržišta. To nije slobodno tržište niti je pošteno. Ali ne smemo zaboraviti još jednu stvar – što se više ističe da je nešto „loše“, to je veće interesovanje.
Ruždijeva situacija je posebna priča, ali je možemo koristiti kao ekstremnu verziju kulture poništavanja. Noviji primeri koje smo videli nedavno su optuživanje Dž. K. Rouling za transfobiju, Rejnbou Rauel i optužbe za rasizam u romanu „Eleonora i Park“ i poslednja na listi je
Lajonel Šrajver, autorka romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ – izguglajte, lakše je nego da sve navodimo ovde. U ovim slučajevima nije došlo do prestanka štampanja njihovih dela već ljudi žele da autorke snose odgovornost za stvari koje su izrekle. To što autori nastavljaju da pišu nakon pokušaja da budu ukinuti nam govori o tri stvari.
Prva je istrajnost. Druga je to što izdavači moraju da izvagaju koliko mogu izgubiti novca i kakve će biti posledice ako se povinuju pritisku. Treće – svi koji uspeju da nastave da stvaraju nakon pokušaja kulture poništavanja da ih u tome spreči, zapravo su već uspešni i ostvareni autori.
Bez obzira na to kako gledate na bilo koju metu kultura poništavanja u književnosti, važno je da razumemo da ne možemo da donosimo odluke umesto drugih, posebno kada je čitanje u pitanju. Čak i kada su žalbe usmerene na autore sasvim opravdane, to nikome ne daje pravo da utiče na izdavače ili društvo da se povinuju njegovim stavovima. Što se više ovakve stvari budu uvlačile u svet knjiga i izdavaštva, to će biti ugroženiji smisao postojanja knjiga – sloboda komunikacije.
Kejti Lou je u članku za „Ivning standard“ najbolje objasnila ovo što želim da kažem: „Uloga izdavača je da pomognu društvu da govori o najtežim problemima. Ali, uz nekoliko izuzetaka, oni su postali toliko jednostrani po pitanju previše tema i to nije dobro ni za izdavaštvo ni za društvo.“
Oni koji se sa ovim ne slažu neka zastanu i zapitaju se: Da li bih ja voleo/volela da mi diktiraju ko mogu da budem, šta da kažem, radim ili čitam?
Autor: Sidni Pikroft
Izvor: theboar.org
Prevod: Dragan Matković