Za godišnje izdanje W magazina sa temom
The Originals zamolili smo kreativce – pionire u domenu umetnosti, dizajna, mode, komedije, filma, aktivizma, i dr. – da podele svoja iskustva o tome kako ostaju verni sebi. Kventin Tarantino je ovako odgovarao na naša pitanja.
Vaš novi roman „Bilo jednom u Holivudu“ zasnovan je na Vašem istoimenom filmu. Da li ste prvo pisali scenario ili je roman, koji ima dosta sličnosti ali se i jasno razlikuje od filma, bio prvi?
Napisao sam uvodno poglavlje za „Bilo jednom u Holivudu“ pod nazivom
Čovek koji bi bio Mekvin pre 14 godina tokom pres-turneje u Londonu povodom filma „Otporan na smrt“. To je bio istorijat karijere Rika Daltona. (Daltona, izmišljenog glumca iz šezdesetih, koga je u Tarantinovom filmu glumio Leonardo Dikaprio.) Meni je to najbolja stvar koju sam ikada napisao. A onda sam pomislio: „Dobro, koga ja za*ebavam? Pretočiću to u film samo kako bih mogao da snimam filmove u kojima je glumio Rik Dalton! Kako bih mogao da snimam klipove i pravim postere i bilborde.“ Zatim sam proveo dve godine smišljajući kako da svoje malo bioskopsko poglavlje pretvorim u film.
Osvojili ste Zlatni globus za scenario, a film je nominovan za deset Oskara, između ostalog i za najbolji film. Zbog čega ste se vratili romanu?
Scenario je bio osnova, međutim to je jedna od onih stvari za koje sam imao tonu materijala. Želeo sam da naučim još o Holivudu šezdesetih godina. Samo sam pisao i pisao i pisao. Postojala je i ideja da je knjiga – knjiga, a film – film, i želim da knjiga funkcioniše kao roman i funkcioniše po tim principima.
Dosledno se poigravate realnošću. Primera radi, da li je Šeron Tejt zaista hrkala?
Ne znam! Dodao sam tu karakternu osobinu – ideju – da je ta uspavana lepotica imala problema sa hrkanjem. To mi je delovalo ljupko.
Da li je njen pas zaista nosio ime Doktor Sapirštajn, po satanisti iz „Rozmerine bebe“?
Da, pas se tako zvao. To piše u biografiji njenog muža Romana Polanskog. Zapravo se najviše nadam da nećete moći da procenite šta je stvarnost, a šta alternativna istorija. Sve je izmešano.
Uvek sam smatrao da je jedan od Vaših talenata imenovanje stvari, kao što je „Zakon lovca na ucenjene“ (Bounty Law), serija Rika Daltona u romanu i u filmu.
To je veoma mračna serija, verovatno mračnija nego što bi dozvolili 1959. godine, kada se navodno emitovala. Mislim da mi je specijalnost smišljanje imena. Pišem uglavnom da bih imenovao gradove, barove, restorane i filmove koje moji likovi gledaju. Kada gledate filmove o Holivudu, bajagi naslovi uglavnom zvuče lažno. „Kornišon koji je Pitsburg jeo“ ili tako nešto. Čak i kada su moji naslovi čudni, kao „Četrnaest pesnica Meklaskija“, to podseća na grupu veterana Drugog svetskog rata na filmskom zadatku, oko 1966. godine. Kada je moj prijatelj pročitao scenario, rekao je: „Ovo je dosta dobro, ali želim da gledam
Četrnaest pesnica Meklaskija“.
Za razliku od filma, roman sadrži scene seksa. Da li Vam je bilo zabavno da ih pišete?
Da. Ne zanima me snimanje golih ljudi na filmu. Ne želim da primoravam glumce da rade nešto što bi im možda bilo neprijatno. Da je 1971. godina, verovatno bih drugačije razmišljao. Međutim, od kada snimam filmove, to je osetljiva tema. Zato u knjizi nikoga ne degradiram, to su samo proizvodi moje mašte.
Koji su Vam omiljeni filmovi iz kasnih šezdesetih, kada se „Bilo jednom u Holivudu“ odvija?
„Glava“, sa bendom
The Monkees – scenario potpisuje i Džek Nikolson! I „Žuta podmornica“. Nisam veliki obožavalac
Bitlsa; ili ste ljubitelj Elvisa ili
Bitlsa, a ja sam za Elvisa. Međutim, negde 1999. godine, moja tadašnja devojka i ja smo gledali film „Žuta podmornica“ i svideo nam se. Kada sam ga pogledao, konačno se pojavila jedna stvar u vezi sa
Bitlsima prema čemu sam mogao da gajim ogromnu naklonost.
Autor: Lin Hiršberg
Izvor: wmagazine.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Art Streiber