Laguna podržala Letnju školu dečijeg preduzetništva

Univerzitetski savez za ekologiju i tehnologiju (UNISET) uz medijsku pomoć Kluba privrednih novinara organizovala je od 01. do 06. avgusta na Zlatiboru, u Sirogojnu, „Letnju školu dečijeg  preduzetništva i kreativnog mišljenja“, pod sloganom „Pokažimo svima šta Srbija ima“. U radu škole učestvovalo je 30 odličnih učenike završnih razreda osnovnih škola i srednjoškolaca iz Zlatiborskog okruga.



Namera organizatora je da dugoročno podstaknu razvoj preduzetništva u školama i duh proizvodnje među mladima u Srbiji. Jedan od predavača bila je i Zorica Kuburović, autorka romana „Gospodarica Ana“ i „Škola za vile“. Najboljim polaznicima Letnje škole izdavačka kuća Laguna uručila je knjige.

Pokrovitelji Letnje škole preduzetništva su Ministarstvo prosvete Republike Srbije i Opština Čajetina.



 

Letnja škola dečijeg preduzetništva i kreativog mišljenja 2011.
Nagrađeni radovi sa radionice kreativnog pisanja

Kuća

Kad odeš kod moje bake i deke na selo, probudi ti se neki osećaj slobode, prijatnosti. Uvek si tamo dobrodošao, u svet prirode i lepote. Na kraju našeg sela nalazi se kuća moje bake i deke, tamo se nalazi radost moja, osećaj svog, i taj osećaj se budi svaki put kad kročiš u kuću i sve bi kao iz neke kutije izašlo i probudilo se u meni. Kao da nešto želi da mi kaže, kao: „Dodbrodošla“ ili „Srećni smo što si ovde“.
Jednog predivnog sunčanog jutra probudila sam se i čula ptičice kako cvrkuću kraj prozora, osetila miris vetra i blagi jutarnji povetarac kako se šunja kraj prozora. U sobu je ušla moja mama, prišla mi je, pomilovala me po glavi i rekla kako je vreme za ustajanje. Istegla sam se i pomislila kako je život lep. Doručkovala sam i izašla napolje da se poigram sa mojom kucom. Na pamet mi je palo da ja mogu da utičem kakav će mi život biti, tako što ću učiniti nešto kako bih se osećala lepo. Setila sam se da volim da sedim napolju pod kišobranom ili ispod verande kada pada kiša i odlučila da napravim kišnu kućicu. Pošto je moj deda već ranije napravio kućicu gde stavlja žitarice, uzela sam već isečene, deblje, dugačke štapove i krenula da ih ređam oko nadstrešnice, koja je sprečavala da kisne isečeno drveće. To su bili sati i sati rada. U nju sam unela urbano cveće, sveće i ukrasila je listovima drveća. Pošto se spremala kiša, ušla sam u moju kućicu sa mojom kucom i sačekala da padne kiša. Krenula je. Počela sam da brojim kišne kapi: „jedna, dve, tri.četiri...deset...dvadeset“... Premorila sam se od brojanja i utonula u san. Sanjala sam da sam princeza i da dobijam sve što poželim, ali da postaje dosadno, jer ne žudim ni za čim.
Crni, moja kuca, me je probudila lajanjem. Osvrnula sam se oko sebe i primettila da ne pada kiša. Krenula sam da mu bacim lopticu, ali sam se saplela i skotrljala niz brdo. Videla sam da oko mene ima puno malih buba i nisam se uplašila, nego sam ostala da ih posmatram. Gledala sam ih sa zadovoljstvom, jer znam da i one imaju svoj život, kao i mi. Pomislila sam da i ako me gricne neka buba neće mi biti ništa, sve dođe pa prođe.
Kada kažem kuća, ja ne pomislim na neku građevinu, nego na sve što se oko mene nalazi. Priroda je deo nas i naš dom koji treba da čuvamo i poštujemo.
Autorka: Nađa Ranitović

 

Kuća

Na kraju sela, ispod nebeskog svoda, jedna kuća, mala, oronula i dotrajala čuva stare priče. A pored kuće lipa koja svojom čarobnom krošnjom piše dnevnik tuda proletelih ptica. U toj se trošnoj kući rađalo i umiralo, ali sada je tu samo stari deda sedi. U Deda na klupi odmara svoja stara pleća i razmišlja kako da svoj život učini lepšim.
Baštu je sredio, ptice mu pevaju, žabe u obližnjoj bari krekeću, ali ipak mu je bilo dosadno. Stari i sedi deka krenuo je put bare, ali ču nešto kako šuška u grmu. Pomalo plašljivo, koracina sitnim, sa puno radoznalosti se uputi ka žbunu. Malo, šareno, slabašno, a uplašeno stajalo je tako jedno izgubljeno lane. Stari deka za kog su govorili da je mrgud i samostalan čovek, sažali se na malo lane. Iz torbe okačene o rame izvadi malo okorelog hleba i pruži ruku polako i nežno. Lane sa strahom i stegnutim srcem priđe. U očima su mu blistale suze. Deda ispruži drugu ruku u pokušaju da ga pomazi, ali lane ne dozvoli. Bojažljivo uze mrvicu hleba i pojede je. Deka, sa osmehom na licu i toplinom u srcu, dade mu celo parče hleba. Lane mu se umiljavalo i svakog dana postajali su sve bolji prijatelji.
Ali jednog dana, deda se začudio kada je čuo da neko peva, jer u šumi niko nije živeo, a seljani su se plašili da uđu u šumu. Krupnim koracima krenu napred. Videvši lane kako peva zajedno sa pticama osmeh mu ozari lice. Lane i deka od tog dana su zajedno išli svuda. Svakoveče, uz toplu vatru, su sedeli i pričali. Deka je hranio lane, ono je njemu pevalo i tako stari zeka i jedno malo lane živeše srećno do kraja života.
Autorka: Maja Krejović

 

Kuća

Jutro je. Budi me već poznati glas. To je moja mama. Govori mi da moramo da idemo u selo, a meni je glava još pod jorganom. Jedva ustajem, spremamo se i krećemo.
Napolju tek svanjava. Dok ulazim u kola čuju se male ptičice koje moja tetka uvek hrani. U kolima slušam muziku dok razgledam put kojim idemo. Čobani koji svoje stado tek izvode na pašu, prelepe ravnice koje obasjava sunce i prodorno plavo nebo koje tek sad daje znake života. Jedna veverica nam prelazi put i odlazi u šumu pored puta. Sve je tako mirno. Stižemo veoma brzo do sela.
Kućice su skoro sve jedna do druge, a ona najlepša u brdima je upravo moja. Krase je tri velika bora koji su veoma lepii svaki put kada ih pogledam liče mi na tri velika brata.
Kako prilazimo kući vidim svog ujaka na krovu kako stavlja crepiljke koje je uništio grad. Ispredkuće me čeka moja slatka baka koja je veoma srećna što me vidi, pošto retko dolazim kod nje...
Kako ulazim u kuću, oseća se miris starog sira koji moja baka odlično sprema... U najvećoj prostoriji nalazi se jedan veliki hrastov sto i stolice, a na komodi razne posude i čašice. Ulazim u moju omiljenu sobu, moj kutak! S desne strane se nalazi jedna stara peć koja je u mojoj sobi već godinama. Tu je i stari krevet, a na njemu je mekano ćebe u koje se zimi često umotam.
U tom trenutku čujem baku koja donosi slatko i doziva me da se poslužim- Posle toga odlazim na jedno uzvišenje s kog se vidi gotovo sve. Prelepi Zlatibor, Ribničko jezero, velike ravnice pune cvetića i jedan hrast u daljini...
Razmišljam o mojoj staroj kućici... Otkako se baka preselila iz Alinog potoka na Kobilju glavu, ovo mesto mi mnogo znači. Sećam se kako sam se igrala sa dekom, kako mi je sa njim bilo mnogo lepo, ali sada ga više nema. Zauvek će mi ovo mesto, ova kuća ostati u srcu.
Autorka: Kristina Kutlešić

__________________________

 

Odlomci iz radova polaznica i polaznika Letnje škole dečijeg preduzetništva i kreativnog mišljenja 2011., na temu  „Kuća“

...Drevnu legendu o starom dobrom vilenjakuiz Zelengrada još kao malom pričali su mi baka i deka. Stari vilenjak živeo je u kući od lišća i bio je vrlo radoznao. Skupljao je stare stvarčice i od njih pravio mašine...
Aleksandar Ćitić

...Iako se plašim te kuće odlučih da ipak odem. Kuća je mračna, a škripa poda me čini još prestravljenijom. Vrata se odjednom zalupiše. Da li samo ja osećam neprijatan miris ili...?
Anđela Peković

...U mom selu pored potoka u dolini ima jedna stara oronula kuća. Stara oronula kuća nekada je nekome život značila. Kada prođem pored kuće te srce mi zalupa i uznemireno je...
Tatjana Mitrović

...Pre nekoliko godina, sagrađena je kuća u divnom kraju, u Mačkatu, zaseoku u blizini Zlatibora. To je veoma velika i lepa kuća... Imala je veliko dvorište, puno cveća i sprava, koje su služile da deca koja dođu imaju gde da popune vreme...
Marijana Raković

...Na raskrsnici puteva koji razdvajaju dva sela, pored visokog jablana, nalazi se jedna mala, oronula kuća. To je kuća u kojoj je mnogo generacija živelo, koje je bila konačište za veliki broj prolaznika i o kojoj postoji puno legendi i priča...
Jasna Bjeličić

...U jednom malom selu, Mušvete, pokraj Zlatibora, nalazila se mala kuća u kojoj je živela jedna starica sa svojom unukom. Ta kuća je bila veoma stara, toliko stara da samo što se ne sruši...
Dragana Knežević

...Kada kažemo kuća, prva asocijacija na to jeste mesto gde živimo, gde se osećamo sigurno i zaštićenood svega što nam može naškoditi. Ipak, nisu sve kuće iste...
Mirjana Obrenović

...Nedaleko od moje kuće nalazila se jedna veoma stara kuća. Bila je veoma stara i oronula, pa je ceo komšiluk mislio da je ukleta. Noću, kada sam prolazila pored te oronule kuće, čula sam neobične zvuke, kao škripu starog drvenog poda ili lupanje okna prozora...
Marija Ćitić

...U mom kraju ima dosta kuća. Raznih veličina, boja. Svaka od njih mi je značajna na svoj način. Ali jedna mi je posebno privukla pažnju...
Marija Čolović

Kuća, šta je to? Da l’ je to obična reč kao i mnoge druge, ili nešto bolje, više? Da, to je reč koju svakodnevno izgovaramo i koja budi toplinu u našim srcima.
Vujošević Nikola

...Dugo sam gledala tu kuću, razmišljajući ko li je tu živeo, zašto je napuštena, koji su pravi razlozi za to? Nešto me je „vuklo“ da uđem, kao da se unutra krio odgovor na sva moja pitanja...
Sara Ćaldović

...Svi mi možemo ići negde, bilo da je to daleko ili blizu, ali ćemo se uvek vraćati kući, svojoj kući... To je mesto gde provedemo svoje detinjstvo i doživimo mnige srećne i tužne trenutke...
Milica Ivanović

...U blizini moje kuće nalazi se jedna stara kućica u kojoj su nekada živeli moji baba i deda. U toj kući i sada moja baba i danas vari mleko, pravi sir i kajmak. Kuća je do pola građena od kamena, a gornji deo od drveta, kao i krov...
Zagorka Janković

...Strašna oluja i kiša su nam srušile kuću, pa smo pokisli i tužni morali da se vratimo našoj pravoj kući...
Aleksandra Krejović

...Pričalo se da tu kuću okružuju čudesne biljke koje su govorile, a i da tu žive vilenjaci... Vrata su bila mala, prozori mali. Krov prekriven paprati i slamom koja je već istrunula. Vrata su bila otvorena sve te godine. Ušao sam, kad ono unutra mali raj...
Dušan Kovčić

...U Resniku, pored žive ograde, u najdubljem delu žbunja, nalazi se jedna mala kuća. Od drveta, prekrrivena lišćem i maslačcima, obasjana lepotom. Tu se moj brat Aleksa i ja, sa našim drugarima  Dušanom, Petrom, Slađanom, Kićom, Tedorom i Isidorom okupljamo svaki dan...
Andrej Bogićević

...Jedan poznati slikar je živeo u svojoj kući. Njegove slike su bile popularne širom sveta, ali on nikada nije izašao iz te kuće. Niko ga nikada nije video. Svaki dan bi čovek iz galerije dolazio i uzimao slike ispred vrata...
Marko Džambić