Ljiljana Šarac o svom romanu „Đurđevim stopama“

Ljiljana Šarac, nastavnica srpskog jezika u jednoj beogradskoj osnovnoj školi do sada je objavila sedam romana među kojima je i najnoviji „Đurđevim stopama“. Ovoga puta je čitaocima pripremila nezaboravno putovanje kroz srpsku istoriju koja prati sudbinu.



Kako je došlo do saradnje sa jednom od najboljih, ako ne i najboljom izdavačkom kućom u Srbiji? Kako se osećate povodom ovog prvog izdanja?

Ne može se istrčati maraton bez priprema i treninga. Ne osvaja se planinski vrh čim uzmete štap u ruke i kupite cipele za planinarenje... Ne svira se na koncertu čim se dobije violina... Za velike poduhvate potrebni su vreme, rad i veliki trud! I zrno sreće kao važan začin svakom poslu. Ni pisac ne iskače kao čupavac iz kutije uz povik: „Hej, svete, evo me, tu sam!“ (Ili to rade retki). Srećni su oni kod kojih se „klik“ desi na prvu knjigu i čije ime odmah zasvetli kao neonska reklama. Kod većine, kojoj i ja pripadam, brendiranje imena ide sporo – korak po korak, roman po roman, godinu po godinu... Ipak, s vremenom, pomaci postaju primetni, raste broj čitalaca, a ime počinje da se prepoznaje.

Mislim da je pisac uspeo onda kada knjiga počne da se kupuje ne zbog naslova ili teme, već zato što ju je on napisao! Čovek se na dobro lako navikne. Tako sam se i ja uljuljkala u svoje okruženje i ritam izdavanja: jedna godina – jedan naslov. Pojava opasnog virusa svima je istumbala život, pomrsila planove, ugrozila duševni mir, bezbednost, zdravlje... Neki stvaraoci su se povukli, čekajući da pošast prođe; drugi su se okrenuli stvaranju kao spasonosnom bekstvu. U želji da se sklonim od strahova, briga, neizvesnosti, čamotinje... rešila sam da iskočim iz šina i pokušam da uradim nešto veliko za sebe i ono čime se bavim. Bilo je po onoj narodnoj: il’ pukovnik, il’ pokojnik. Obratila sam se svojoj kući u želji da se izgrlimo i uz blagoslov oprostimo.

Pokazali su koliko su veliki, jer su me ispratili uz stisak ruke i poželeli mi sreću u daljem radu. Laka kao ptica, ohrabrena dobrim početkom, obratila sam se uredništvu Izdavačke kuće Laguna. Poslovni i ljubazni, pristali su na razgovor i uvid u novi rukopis koji sam im ponudila. Prepoznali su u njemu potencijal, rad je započeo, ugovor je potpisan. Mogla sam lakše da dišem! Posle svega, osećam se kao da sam zaigrala za madridski kraljevki klub! Možda neću odmah biti na terenu svih devedeset minuta, ali sam odmah uvedena u igru! Roman je tu! U svim njihovim knjižarama. Ovaj „transfer“ mogu uporediti sa rođenjem sinova, useljenjem u vlastiti stan... Mnogo mi znači, jer mi je do pisanja beskrajno stalo!

Navikli smo da su teme vaših romana satkane na istoriji Srbije, sudeći po naslovu, i ovoga puta imamo istorijsku temu ili se možda varamo?

Nekada tema pronađe pisca, nekada pisac pronađe temu. To je uzbudljiva i neizvesna potraga. Suštinski je značajna za sudbinu romana. Ukoliko se prihvati prosek, priča ostane nedopečena. Ukoliko kriterijum ode ispod proseka, testo romana ne naraste. Samo vrhunska ideja potpali vatru! Pripremi specijalitet. Zadovolji sva čula! Udarala sam na sve strane u potrazi za njom, ali „v“ od vatre nije bilo. Ni varničice. To su teški trenuci jer tako započinje lutanje koje prate sumnje i nervoza. Kada upadnem u takav lavirint, primenim spasonosan recept – vratim se na početak. Tamo me uvek čeka moje rodno Smederevo. I mnogo legendi slušanih u mladosti. I priča iz prošlosti koje čekaju da budu ispričane. Nije bilo sumnje da je ponovo na redu istorijski roman.

Trebalo je samo pobrinuti se da sadržaj bude dovoljno intrigantan. Morala sam pronaći ličnost koja će biografijom dati dobar materijal i dovoljno razloga da se krene njenim stopama.

Potraga je mogla da počne. Na pozornici prošlosti trebalo je da se pojavi ličnost koja ruši sve vremenske barijere i privlači i danas pažnju čitalaca.

Kako je došlo do ideje za novi roman? Odakle crpite toliku inspiraciju?

Zahvaljujući gradu u kom sam se rodila, i do studija živela, imala sam kao odrednicu 15. vek. Za scenografiju – Smederevsku tvrđavu. Želju da se okrenem nekom dramatičnom momentu u tom periodu. Dovoljno je bilo da se upitam o kome bih ja volela da pročitam jedan savremeni roman baziran na istorijskim činjenicama vezanim za srednji vek i kraj srpske despotije. Ime despota Đurđa Brankovića je ubedljivo preteklo sva druga. On kao da je stao i povukao me za rukav, u želji da mi skrene pažnju. Gotovo da mi je došapnuo da nema potrebe dalje da tragam. Intrigantna, uzbudljiva, zanimljiva tema bila je tu preda mnom. Već me od ranije bije glas da sam književni advokat nepravedno uniženim ili zaboravljenim istorijskim ličnostima. Đurađ Branković, sin Vuka Brankovića, bio je idealan „kandidat“ za još jednu analizu, a možda i odbranu. Kada sam zaintrigirana, istraživanje počinje s velikim entuzijazmom. Tada ono nije rudarski posao, već čisto zadovoljstvo i duhovna igra. Tada meseci (pa i godine) ne predstavljaju prepreku i zamor pri radu, već poligon za duhovni rast i prikupljanje građe zlata vredne. Vrhunski materijal obećava da od njega može postati velelepna građevina. Zahvaljujući podacima koje sam pronalazila, priča je narastala u meni i formirala se. Imala sam „kostur“ (što bi rekao jedan od mojih kolega po peru), mogla sam da sednem i napišem prve reči.

Bio je to naslov budućeg dela – „Đurđevim stopama“. Nakon toga priča je potekla kao reka sa izvora!



Da li možete sa nekim detaljima iz knjige da zagolicate maštu čitaocima?

Mogu vam dati bar deset razloga zašto ovaj roman vredi pročitati:

To je uzbudljiv istorijski roman o srpskom despotu Đurđu Brankoviću.

Dok pratite Đurđeve stope, upoznaćete srpsku despotovinu u 15. veku, pritisak koji je trpela na granicama i na severu i na jugu, ali i život na srpskom dvoru i članove despotove porodice.

Uz glavnog junaka tu je galerija istorijskih likova: otac Vuk Branković, majka Mara Branković, ujak Stefan Lazarević, braća Grgur i Lazar; kao i Janko Hunjadi, Mihailo Silađi; sultani Bajazit, Sulejman, Musa, Mehmed, Murat, kralj Žigmund...

Roman opsežno daje osvrt na zidanje dvora na ušću Jezave u Dunav koji od Malog grada, prerasta u Veliki, i predstavlja poslednji bastion odbrane Srba i njihove Despotije.

Zanimljivi su i ženski likovi u toj srednjovekovnoj priči: majka Mara, žena Irina Kantakuzin, zvana Prokleta Jerina, ćerke Mara i Kantakuzina.

Raskošno je opisana Đurđeva poseta Dubrovniku s porodicom, ali i njegovo bekstvo u Republiku, kada su ga izgnali iz Smedereva.

Treba obratiti pažnju na naslove poglavlja. Tu su narodne poslovice sjajno uklopljene kao najava sadržaja priče koja sledi. Recimo: Zid ruši vlaga, a čoveka briga, Ako znaš šta ti je bilo, ne znaš šta će ti biti; Džaba ti supa, ako je slana; Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla...

Radnja ispletena kao pletenica. S jedne strane tu je despotova priča iz 15, veka, a sa druge je ona o Kseniji iz 21. veka. Povezuju iz isto prezime – Branković i neobično slične sudbine!

Tu je i ljubavna priča u savremenom delu, koja roman čini čitljivim i uzbudljivim.

U romanu postoje fantastični delovi koji su pravi-pravcati putopisi. Na taj način nam je dočarana Beogradska tvrđava, Smederevo, Dubrovnik...

Uz to ću se vratiti i na drugi način odgovoriti na Vaše pitanje: Irina je imala samo četrnaest godina kada su je udali za Đurđa, više od dve decenije starijeg od nje. Njemu je to bio drugi brak. Zanimljivo je i da je Đurađ posle Bitke kod Angore završio u tamnici u Carigradu, zato što se za to pobrinuo njegov ujaka Stefan Lazarević. Turci su pokušali da otruju Đurđa, ali se on spasio sigurne smrti zato što je stalno uza se nosio protivotrov...

Prve reakcije čitalaca, a sigurni smo da ih do sada već ima, iako je knjiga svetlost dana „ugledala“ u ponedeljak?

Divno je što je roman izlašao „nekako s proleća“! U vreme kada se sve budi, buja, raste i obećava napredak i nadu da će u ovoj godini sve biti bolje. Mnogi su pokazali interesovanje da pođu Đurđevim stopama.

Moje verne čitateljke su mi dale podršku i vetar u leđa. Na društvenim mrežama malo-malo pa se pojavi fotografija neke od njih sa romanom „Đurđevim stopama“ u rukama. Moram priznati da za mene u ovom trenutku, na početku njegovog puta, nema lepšeg prizora i veće radosti!

Moj slogan – neka se priča širi postao je prepoznatljiv, i ne samo to, krenuo je da se ostvaruje, jer priča se širi, pleni, zaokuplja pažnju, a svi koji joj poklone svoje vreme, krenuće na jedno uzbudljivo putovanje na kom će pratiti sudbine despota Đurđa i Ksenije!

Izvor: informer.rs
Foto: Vladimir Šporčić