Ljiljana Šarac: Pisac treba da bude pravi hipnotizer da privuče mlade

Ljiljana Šarac jedna je od najpopularnijih književnica srednje generacije koja je svojim romanima osvojila publiku svih uzrasta. Rođena je u Smederevu gde je završila gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina radila je u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik Revije Lasta, i kao predstavnik za medije. Posle toga okreće se profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika. Godinama je pisala i objavljivala pesme.



Dobitnik je „Smederevskog Orfeja“. Književni klub Smederevo objavio joj je zbirku pesama „Lutka učaurene duše“ 1997. godine. Među njenim romanima izdvajaju se naslovi: „Opet sam te sanjao“, „Gde sam to pogrešila“, „Zid tajni“, „Đurđevim stopama“, „Dok svetac bdi“, kao i dva ljubavna romana ‒ „Starija“ i „Stariji“. Dobitnica je prestižne nagrade „Beogradski pobednik“ (2019). Član je Književnog kluba Čukarica. Od 2020. član je Udruženja književnika Srbije.

Nakon svog prvog romana za tinejdžere „Anđeo sa jednim krilom“ Ljiljana Šarac upravo je objavila i novi roman posvećen čitalačkoj publici od 13 do 19 godina pod nazivom „Nije mi ovo trebalo“. O svom novom romanu, radu sa decom, književnom stvaralaštvu i životu u eri veštačke inteligencije i novih tehnologija u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnica Ljiljana Šarac.

Posle romana „Anđeo sa jednim krilom“ ponovo se sa „Nije mi ovo trebalo“ vraćate tematici za tinejdžere. Šta Vas privlači tom žanru literature?

Kada pišem za decu, ne bavim se žanrom, uopšte ne razmišljam o njemu. Usredsredim se na temu i čitaoce kojima je namenjujem. To znači da isključujem pedagoga koji će im prenositi znanje i pouke. Ne prisećam se knjiga i priča koje su meni čitali i koje sam nekada volela. Jer to su prve zamke u koje stvaralac može da upadne. Cveću ne treba led, iako je to samo drugo agregatno stanje vode. Mladima rođenim u 21. veku ne treba logika i naracija iz 20. veka. Ili ćemo preći tu vremensku rampu, ili ćemo pisati za njihove roditelje, a ne za njih. Ko to shvati, ostaje u igri. Naučila sam pravila igrajući tu igru svakog radnog dana u učionici. Ako sam koncizna, zanimljiva, inovativna, razigrana, raspoložena, slikovita, imam pažnju svojih đaka. Ako nisam, oni počinju da se vrte, okreću, pričaju, crtkaraju, isključe se kao na prekidač. Isto je i sa pričom. Ona mora da ih dotakne, uvuče u svoj svet, da sa svakim poglavljem prlaze po jedan nivo, da se pitaju šta je sledeće, kuda obrti vode, kako će se celo zamešateljstvo razrešiti. Sve mora da bude na maksimumu – osećanja, zaplet, akcija. Opremljena tim saznanjima, namenila sam im potresnu priču o gubitku, iskupljenju i isceljenju – „Anđeo s jednim krilom“. Kliknuli su na nju iz prve. Prigrlili su glavnu junakinju Ružicu i pratili je na putu oporavka, sazrevanja i pronalaženja očeve porodice. Ohrabrena sjajnim reakcijama, odlučila sam da mi prvi roman za tinejdžere ne bude tek slučajni izlet u svet literature za decu. Valjalo je opravdati njihovo poverenje i zadovoljiti iščekivanje drugog naslova. Valjalo je napisati nešto novo, drugačije, a što će opet poneti moj osobeni pečat. Atmosferu učionice i škole prenela sam na papir. Kreirala sam upečatljive likove učenika, povezala ih prijateljstvom, ali i prestupom do koga je došlo. Nisam želela da idem u dramu, već sam izabrala šaljiv ton za ozbiljnu temu. Ako sam prvim romanom izmamila poneku suzu, sa drugim ću sigurno izmamiti poneki vedar osmeh!

Koliko je teško pisati za tinejdžere, za čitaoce koji nisu više deca, ali nisu ni odrasli ljudi?

Ne govori se bez osnova o poteškoćama da se mladi okrenu čitanju. Teško ih je privoleti da posvete pažnju lektiri, a kamoli knjigama koje „ne moraju“ da čitaju. Zato pisac treba da bude pravi hipnotizer – da ih privuče, pridobije i zadrži uz štivo koje im je namenio. Za mene je to najviši i najteži domet. I on nije lako dostižan! Prethodi mu dugo promišljanje, analiziranje, provera zamisli, odbacivanje jednih i isprobavanje drugih ideja… Samo pisanje mi ne pada teško, jer dok to činim, mislim na neke od svojih učenika i pokušavam da predvidim njihove reakcije. Zamišljam da li kolutaju očima, zevaju ili s nestrpljenjem okreću stranice. Cilj je da dovrše čitanje. Cilj je da im se pročitano dopadne, kao i da ih pomalo pomeri s mesta i za mrvicu podstakne na razmišljanje, ponekad i na preispitivanje.

Na početku „Nije mi ovo trebalo“ susrećemo se sa incidentom na času u školi i sa učenikom koji pravi ispad. Sve je više nasija u školama, kako kao pisac, ali i prosvetni radnik to vidite?

Tema mog novog romana za tinejdžere je pitanje krivice. Desi se ispad na času fizike, za koji dečak Bojan preuzme odgovornost. Njegovom najboljem drugu Ognjenu je to sumnjivo, jer to ne liči na uspešnog sportistu i sjajnog đaka, kakav je Bojan bio. I iskusna direktorka sve uzima sa rezervom, pušta da vreme donese odgovore na pitanja koja je muče. Samo što će kraj osmog razreda namučiti „osumnjičenog“, skrenuti mu pažnju sa pripreme za prijemni, i doneti mu niz novih iskušenja. I majka ovog učenika izriče sinu svoju kaznu. Tokom prolećnog raspusta preći će da živi kod tetke Ane koja je pred porođajem, nervozna je i hirovita… Dakle, ovo je priča o dobroti, iskušenjima, žrtvovanju, poštenju i krivcu bez krivice. Priča o nasilju me tek čeka. Njoj će biti posvećen ceo jedan novi roman. Silnika je uvek bilo, ali nikada nisu bile ovako vezane ruke svima koji treba da im stanu na put.

U Vašim prethodnim romanima dosta je bilo motiva iz nacionalne istorije. Koliko Vas naša prošlost inspiriše?

Stvaram, rekla bih, od nižih razreda osnovne škole, a aktivno objavljujem već punu deceniju. Za deset godina dve izdavačke kuće objavile su mi deset romana. „Nije mi ovo trebalo“ je jubilarni. Prethodila  mu je plejada romana sa istorijskom tematikom. „Opet sam te sanjao“ postavio je koordinate mog rada – ukrštanje savremene priče sa istorijskom temom. Ona o Irini Kantakuzin, koja je kod nas poznata kao Prokleta Jerina (žena Đurđa Brankovića), otvorila mi je vrata izdavača, knjižara, biblioteka. Sledila sam taj stvaralački impuls, pa sam napisala priču o neobičnom princu Đorđu Karađorđeviću – ,,Gde sam to pogrešila“. Dok sam istraživala građu o sinu prvencu kralja Petra Prvog, stalno sam prebirala po podacima o njegovoj sestri – Jeleni Karađorđević. Dama udata za princa iz porodice Romanov, koju su u Sankt Peterburgu zvali Čarobnica, potpuno me je očarala. Tako je nastao roman „Zid tajni“. Nisam postala glasnogovornica dveju dinastija, već sam birala neobične ličnosti o kojima sam i sama htela što više da saznam. Tako sam krenula i za bugarskom princezom Teodorom Smilec, majkom cara Dušana. I dan-danas u Narodnom muzeju u Beogradu čuva se njen prsten pečatnjak na kome je ugravirano: Kto ga nosi pomozi mu Bog. Taj podatak me je motivisao da zamislim da je ta dragocenost izazvala prestup koji je doveo do zločina. Tako je nastao moj prvi istorijski triler – „Zlatna žila“. Pišući ove romane, zašla sam u lavirinte srpske nacionalne istorije. Uživala sam u prikupljanju podataka i upoznavanju sa nacionalnim junacima i junakinjama.



Da li su đaci kojima predajete i Vaši najstroži kritičari i da li mladi danas čitaju knjige u eri digitalnih tehnologija?

Đaci su neverovatno solidarni. Oni su najbolji na časovima na kojima imamo posetu direktora, pedagoga, psihologa, prosvetne inspekcije. Tada su svi aktivni, gledaju nastavnika u oči, nastoje da mu pročitaju misli kako bi čas prošao što bolje. Posle čestitamo jedni drugima kako je sve dobro prošlo, opustimo se i nastavimo po starom. Slično je i moje iskustvo sa pisanjem. Đaci žele da mi se približe, da me upoznaju na drugi način, pa kupe knjigu. Neki je i pročitaju. Tada kreće razgovor, kritička analiza. Moram priznati sa se ja s vremena na vreme, dok pišem, konsultujem sa njima da li su mi postavke likova realne i pretpostavke dobre. E, tu znaju da me iznenade i preokrenu radnju u drugom smeru. Rado ih poslušam i unapredim priču. Knjiga će opstati, ali u adolescentskom periodu mladih čitalaca društvene mreže je ozbiljno potiskuju.

Kako vidite sve ubrzaniji razvoj veštačke inteligencije, može li ona da ugrozi „žive pisce“ i literaturu?

Kada je veštačka inteligencija u pitanju, ponašam se kao malo dete kada igra žmurke – zatvorim oči i pravim se da ne postoji! Ja jedna niti tu šta mogu promeniti, niti sprečiti. Znam da ću ja da pišem, dok dišem, a ona neka proba da me ugrozi, iz inata biću samo još bolja!

Da li biste želeli da se po nekom Vašem romanu snimi film ili serija i koji bi to roman bio kada biste mogli da birate?

Postalo je često i popularno da se po romanu snimi igrana serija ili film. Mislim da nam nedostaju filmovi za decu. Nekako smo postali skloni da im stalno nešto prebacujemo i da ih kritikujemo, a da tako malo činimo za njih. Treba im pravi obrazovni program, prigodne emisije, popularizovane priče o pravopisu sa konkretnim primerima i mnogo dobrih i kvalitetnih filmova. Na prste se postojeći mogu izbrojati, a to pokazuje da tu nešto ozbiljno nije u redu.
Bukvalno mogu da vidim svoj roman „Anđeo s jednim krilom“ na platnu i svoje đake u bioskopskoj sali! Taj roman je kao stvoren za ekranizaciju.

Planirate li da nekada objavite i zbirku poezije?

Godinama sam svoje pero oštrila pišući poeziju. To mi je bio jedini vid izražavanja. Dobila sam nagradu u rodnom gradu „Smederevski Orfej“ za pesmu koju sam napisala početkom devedesetih. Kulturna zajednica Smedereva objavila mi je zbirku pesama „Lutka učaurene duše“. Kažu da se pesme pišu kada ste tužni. Meni je inspiracija presušila kada sam se udala. Zaključak je lako doneti o pitanju mog stihotvorenija.

Može li se književnost podeliti na mušku i žensku i da li je ženama piscima teže nego muškarcima?

Književnost poznaje samo dobre i loše rukopise. Bilo je i ostalo da muškarci prednjače po književnom stvaralaštvu. Više ih je, brojniji su, pa samim tim često i uticajniji. Možda su povlašćeniji, možda samopouzdaniji, možda dokoniji… a možda i hrabriji i odlučniji da se čuje ono što imaju da kažu. Poslednjih decenija i ženski glas sve dalje se čuje. Očarana sam kako pišu: Jasenka Lalović, Milena Sekulić Odalović, Slavica Mastikosa, Jasminka Petrović… Spisak je dug i radosna sam zbog toga! Mi, dame naoštrenog pera, tek hvatamo ubrzanje.

Ako biste pisali autobiografiju, kakav bi njen naslov bio?

Nisam imala nameru da govorim o sebi, ali započela sam da pišem nešto iz ličnog iskustva, i to sve više liči upravo na autobiografiju. Naslov je sjajan i jako me podstiče da rukopis zaokružim i dovršim. Glasi – „Bosanska snajka“. Verujem da može privući pažnju i moje rodbine i mojih čitalaca.
 
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres