Nakon knjiga u kojima je likove iz sadašnjice čudesnim radnjama i motivima spajala sa Irinom Kantakuzin, članovima porodice Karađorđević ili kraljicom Teodorom, Smederevka
Ljiljana Šarac se odvažila na višestruko značajan i ispostaviće se, korak koji bio pun pogodak – progovorila je o sudbini despota Đurđa, srednjovekovnog vladara i osnivača smederevskog grada, nove prestonice, o čijim se posmrtnim ostacima ni vekovima kasnije ne zna ništa pouzdano. On, među stranama njenog rukopisa sa čitaocima deli svoje „životno svođenje računa“...
Ljiljana, „Zlatna žila“ pa „Đurđevim stopama“, da li vam je prijao povratak na „istorijske teme“ i ličnosti, znamo da to zahteva mnogo više rada u smislu istraživanja u odnosu na romane poput „Starije“ ili „Starijeg“?
Istorijske teme su postale moj zaštitni znak. I kada sam napravila izlet u porodično-ljubavni žanr, svi su čekali i priželjkivali da se vratim onome od čega sam počela. Meni je prijalo oprobavanje i na nešto drugačijem terenu, ali me je sve vuklo ka idejama koje su se začele pri istraživanjima za prethodne romane. Stajale su kao gomilice suvog granja koje su bile spremne za potpalu. Varnica mog žara ih je u prethodne dve godine dva puta potpalila. Prvo je to bila triler priča vezana za prsten kraljice Teodore, a potom je monumentalan lik despota Đurđa Brankovića oplemenio moj poslednji, sedmi roman. Shvatila sam da sam tu svoj na svome. Ipak, ne mogu da garantujem da i ubuduće neću skretati sa tog dobro utabanog puta, ukoliko vidim i pronađem bokor ljubičica ili divljeg zumbula.
Ujedno, to nije samo povratak istoriji već i izvorištu – i to lokalpatriotskom, počeli ste Jerinom i tvrđavom na koricama vaše prve knjige, godinama kasnije vodite nas stopama Đurđa Brankovića. Znamo da je za vas značajno pisati o Smederevu ali koliko je ovoga puta zadatak bio težak? Meni se čini da ste vi čitavo vreme od kako ste počeli da pišete pred sebe odmah postavili zadatak da jednoga dana pišete i o tvorcu rodnog grada, a to je nesumnjivo donelo veći pritisak nego inače...
Despotska porodica Brankovića dva puta je sudbinski uticala na moj spisateljski život. Rukopis o despotici Irini Kantakuzin Branković otvorio mi je vrata u prvoj izdavačkoj kući i uveo me u književne vode. Tako je 2015. objavljen moj prvenac „Opet sam te sanjao“ sav u duhu srednjeg veka i ovoj pomalo skrajnutoj srpskoj vladarskoj porodici. Moj pristup temi i oživljavanje davne prošlosti privukli su pažnju čitalaca i taj roman i danas „živi“. Irinin suprug, srpski despot Đurađ, pomogao mi je da ostvarim svoj san i ruku pod ruku sa njim uđem u novu kuću – Lagunu. Uredništvo ovog izdavača nas je oboje prihvatilo i podržalo.
Za mene je tema o Đurđu Smederevcu bila moj „kvisko“. Znala sam da nije prečesto pretresana i rabljena. Znala sam da ima neslućene potencijale, i najvažnije od svega je da sam ja prema njoj gajila izuzetno snažne emocije. Kada je pisac zaveden, preokupiran, očaran temom, neminovno je da deo svojih uzburkanih osećanja prenese i na čitaoce. Kada sam se našla na raskrsnici puteva s kim ću i kako sarađivati, nije bilo sumnje da ću upravo rukopisom „Đurđevim stopama“ pokucati na vrata nove izdavačke kuće za koja sam se nadala da će mi se otvoriti.
U 15. vek sam ozbiljno i duboko zagazila pričom o Jerini. Zato mi posao sa Đurđem nije bio težak. Naprotiv. Istraživanje je bilo prava duhovna igra. Osećala sam radost zbog svakog komadička spoznaje o Brankovićima koji je sklapao jedan novi pazl! Nisam slovo jedno napisala dok nisam stvorila čvrste temelje na činjenicama koje sam sa koleginicama istoričarkama pretresla i proverila, a potom ih presložila u glavi onako kako je priča, koja je počela da se rađa, zahtevala. Odgovornost je bila i ostala ogromna. I sada, dok radimo ovaj intervju, pitam se kako će sugrađani reagovati na moj ugao gledanja na ovu epohu i hoće li im se dopasti. Srećom, prve reakcije su ohrabrujuće!
Knjiga „Đurđevim stopama“ ima istorijske detalje ali nije istorijski roman. Vi nam Đurđa niste predstavili kroz nizanje činjenica i godina već kao čoveka koji pred kraj života ima želju da promisli o svemu i svede račune. U isto vreme čitalac ne može, a da ne saoseća sa njim suočen sa time da ponekad i kada učinite nemoguće to jednostavno nije dovoljno... Da li je to bila vaša ideja od početka ili vas je Đurđe, dok su i stranice nastajale, poveo tom stazom?
Nikada mi nije bila namera da u svojim romanima držim časove. Posebno ne da samo suvoparno nižem događaje i godine. Moj nastavnik (u OŠ ,,Dositej Obradović'') nas je pitao tako što je trebalo da ispričamo poslednje tri lekcije. I dan-danas mislim da je to sjajan način. Nije nas „cedio“, ni „rešetao“, već nam je dopuštao da sagledamo celinu i interpretiramo je na svoj način. Mislim da tu leže začeci i mom pristupu istorijskoj građi. Priča mora da „teče“ sama, da se odvija kao na filmskoj traci. Zato za moje knjige kažu da su filmične i ja se sa tim slažem.
Đurađ je bio veliki političar čvrstog karaktera. Nije odustajao ni pred jednim izazovom, a bilo ih je mnogo. Stoga je i ostao i opstao u tim smutnim vremenima. Volela bih da ga, čitajući knjigu, i drugi upoznaju u tom svetlu!
Doveli ste, ovom knjigom, Đurđa pred naše oči, pokušali da uđete u njegove, misli, osećanja, želje... Kako se uopšte, jedna žena iz 21.veka, „izmesti“ u telo i dušu vladara koji je pri kraju životnog puta u 15. veku?
Roman „Đurđevim stopama“ ima dve narativne niti. Jedna je vezana za despota, druga za Kseniju, Beograđanku koja je naša savremenica. Devojku pratimo u njenim avanturama kao da gledamo Indijanu Džounsa, ali Đurđa slušamo kao da pred nama izvodi monodramu. Prosto sam ga „pustila“ da priča svoju priču. Intimno, lično, ponekad kontemplativno, ponekad retrospektivno, ostrašćeno ili setno, ali uvek duboko proživljeno. Da bih to postigla, služila sam se svim podacima do kojih sam došla, ali sam u mislima i sama sedela u hladnoj, memljivoj, mračnoj tamnici i delila despotovu sudbinu i muke koje su ga snašle. Samo tako je mogao da postane stvaran i upečatljiv! S obzirom da sam radnju smestila u 1455, godinu dana pred vladarevu smrt, ukazala se mogućnost da se, dok čeka i samuje, preispituje, polako počinjući da svodi račune. Kritičari često napominju da sam u nekoliko romana izgradila snažne i upečatljive muške likove (Damjan u „Opet sam te sanjao“, Milan u „Stariji“, Karlo u „Zlatna žila“). Nadam se da sam to uspela i sa Đurđem do koga mi je toliko stalo.
Tajna o grobu osnivača Smedereva, bar za Smederevce, ostaje i dalje preokupacija, misteriju nismo uspeli da rešimo vekovima. Na osnovu svega što ste pročitali, pronašli, odgonetnuli tragajući za građom za knjigu, kakvo je vaše mišljenje, da li se možda razlikuje od kraja koji nam nudite u fikciji romana?
Šest vekova je prošlo od upokojenja bračnog para Branković, a nije otkriveno mesto gde su pohranjeni njihovi zemni ostaci. Postoji čak legenda da je despot naložio da ga bace u jezero jer je smatrao da je toliko grešan da ne zaslužuje da bude sahranjen u grobu. Brankovići su imali dosta utvrđenja, letnjikovaca, mesta na kojima su obitavali. Svako od njih potencijalno bi moglo da bude mesto gde počivaju. Ja sam pošla za jednom idejom koja mi se učinila i verovatnom i zanimljivom. U takvim stvarima leži lepota stvaranja. Pisac maštom može da popuni razne „pukotine“ koje u istoriji ostaju neobjašnjene i otvorene.
Knjiga obiluje zanimljivim detaljima, ali između ostalih, možda bi posebno trebalo spomenuti jedan trenutak – kada Đurađ i Jerina pričaju o tome zašto pridošlice nikada nisu dobrodošle u Smederevo. Vekovima kasnije, sudbina tog grada je ista jer su u njemu, sticajem okolnosti utočište i šansu za novi život pronašle nebrojene porodice koje su iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije najpre dolazile zbog posla u velikoj fabrici, a zatim i bežeći od razaranja. Slučajnost ili ne, tek čovek koji je osnovao Smederevo rođen je u Prištini! A Smederevo je vekovima kasnije postalo jedan od najvećih prihvatnih centara upravo za izbegle iz tog kraja. I dok Smederevci ne vole došljake jer se boje da će oni biti bolji od njih u raznim stvarima, čini se da je to sudbina ovog grada oduvek i da je možda baš u tome njegova snaga?
Fantastična je ova vaša paralela! Nisam na taj način razmišljala dok sam roman pisala, pa ste me na trenutak zatekli pitanjem. Duboko sam se zamislila nad njim.
Ja ne živim u rodnom gradu. Ne živim ni u mestu iz kog je moj suprug. Oboje smo se obreli u Beogradu u kome živimo više od tri decenije. I pored toga što je izgleda moja kuća putujuća, samo je Smederevo moj grad. Nisam ovo ispričala slučajno. Htela sam da kažem da niko ne odlazi lako sa svog praga i ognjišta, već da tamo ostavlja veliki komad duše. Lako je doseljenike gledati sa svoje očevine i ,,suditi'' im. Teško je doći odnekud i upinjati se da pustiš korenje među novim komšijama, na svojoj, a opet drugoj zemlji. Ako još više proširimo kontekst, zar to nije životna priča svih onih koji su otišli iz Srbije?...
Da se vratim na pitanje, Smederevska tvrđava je bila sigurni zaklon i stecište srpskom narodu koji je dolazio sa svih strana. Mislim da je ta tradicija uvrežena među Smederevcima, a da je oni možda i nisu prepoznali i osvestili!
Šta dalje – kakav je plan, kako da priča o „Đurđevim stopama“ dođe do što više ljudi? Činjenica je da se roman „penje“ na listi najprodavanijih, ali je takođe istina i da su književnici uskraćeni za ono što je suština druženja sa publikom – književne večeri i promocije...
Mene je ovaj roman veoma usrećio. Bio mi je i preokupacija, i zaklon, i štit! Dao je smisao i angažovao me cele protekle dve godine, a ulepšao mi je i početak 2021. Za knjigu mora da se čuje, da bi se za njom posegnulo! Zahvaljujući izdavaču koji joj svesrdno daje vetar u leđa, ona je već smelo i uspešno zakoračila među čitaoce. Svojim poznanstvima, i sada već ozbiljnim iskustvom kada su marketing i PR u pitanju, i ja se trudim da u tome pripomognem. Nadam se da će početak leta doneti stišavanje i predah (ako ne kraj) kada je korona u pitanju, a to bi mi omogućilo da u nekoj bašti, amfiteatru, dvorištu, terasi kafića, biblioteci, književnom klubu, napravim nekoliko promocija kojih smo se svi uželeli! Ipak, sav teret zapravo leži na samoj priči o Đurđu Brankoviću. Ako se ona dopadne čitaocima, uz moj trud ili bez njega, oni će krenuti njegovim stopama!
I na kraju neminovno pitanje u razgovoru dve Smederevke – Jerina, Đurđe, da li na taj spisak stavljate tri tačke, to jest možemo li da očekujemo knjigu o još nekom ko je deo istorije Smedereva?
Naredni roman, na kome trenutno radim, toliko je vezan za Smederevo i okolinu, da liči na pravu romanesknu mapu našeg kraja, sa morem običaja, narodnih verovanja... Nakon toga put me vodi u neobične teme za koje se i sama pitam kako li su me „pronašle“... Ipak, moram da vam priznam da sam pre Đurđa spremila građu o jednom sasvim drugom članu njegove porodice, ali sam odlučila da stavim sve na despota, kao što bih igrala troznak na sportskom tiketu. Priča kao sedefni biser stoji u kovčežiću sa onim neispričanim i čeka svoje vreme. Srećan je pisac koji nije „ispucao“ sve adute, već uvek ima nekog novog keca u rukavu!
Autorka: Anika Živanović
Izvor: Naše novine