Autorka u svojim brojnim romanima prepliće živote istorijskih ličnosti, bavi se i pitanjima prošlosti i sadašnjosti. Njeni likovi su hrabri, a njihovi životi poučni. O inspiraciji za pisanje i otvaranju tema koje su neophodne u javnosti za Bazar je govrila
Ljiljana Šarac.
Ljiljanina proza pronašla je put do srca čitalaca i već godinama njeni romani spadaju u najprodavanije. Osim što je spisateljica, Ljiljana je i profesorka srpskog jezika i književnosti. Svoju ljubav prema knjigama prenela je i na svoje đake. Brižno gradi svoje likove i daje primer kako izgleda pisati iz najčistije ljubavi.
Vaš roman „Zid tajni“ nas vodi kroz život Lidije Živković koja se opravlja od amputacije dojke. Koliko je bilo teško graditi Lidijin lik?
Kako u romanu postoje dva narativna toka, jedan od njih posvećen je Lidiji Živković. Želela sam da savremena priča relaksira istorijsku, ali se nije desilo ono što sam planirala. Lidija je nadrasla polaznu ideju. Ona je postala autentična, životna, a njen lik simboličan, podsticajan, otrežnjujući, da je naprosto pošla svojim putem koji baš nije lagan i lahorast! Njena bolest, lečenje, padanje i ustajanje – postali su alarm za sve žene (čitateljke) da ne zapostavljaju sebe i svoje zdravlje. Bolje da učimo na primeru književnih junakinja, nego na vlastitom kada su ove stvari u pitanju! Nažalost, nije mi bilo teško da gradim Lidijin lik, jer sam u vreme stvaranja bila svedok borbe nekoliko dragih žena upravo s tom bolešću. Nauk koji sam iz tog životnog iskustva (kao i iz saveta lekara s kojima sam se savetovala i konsultovala) izvukla jeste da su šanse istinski velike, ukoliko se promene primete na vreme. Treba slušati svoje telo! Moja bivša koleginica imala je blokče u koje je upisivala kada se šišala, farbala, kada je išla kod stomatologa, ginekologa, interniste... Mislim da svaka od nas treba da vodi takvu evidenciju i na preglede ide jednom godišnje (ako lekari ne savetuju češće)!
Kako ste gradili lik princeze Jelene?
Građenje lika princeze Jelene imalo je savim drugu proceduru. Bila sam i ostala očarana ovom našom princezom! Njen život je veoma sadržajan, poetičan, slikovit, filmičan, uzbudljiv, nestvaran, inspirativan da je trebalo samo da se dobro informišem o njoj i da sednem i da biografske podatke pretočim u priču. Jelena Karađorđević je ćerka kralja Petra Prvog i kneginje Zorke, sestra prinčeva Đorđa i Aleksandra. Njen pradeda je bio Karađorđe, njen deda je bio knjaz Nikola, njena tetka Jelena bila je italijanska kraljica, njene tetke Anastasija i Milica bile su udate za ruske kneževe iz porodice Romanov. Njen muž Ivan Konstantinovič takođe je bio izdanak loze Romanov, praunuk cara Nikolaja I. Živela je u Mramornom dvorcu na Nevi u Sankt Peterburgu. Pomagala je svom narodu kada mu je to bilo najpotrebnije – u balkanskim ratovima i tokom Prvog svetskog rata... Otac joj je tepao Jabe – od milošte izveden nadimak od reči jabučica, a članovi porodice Romanov su je tako zavoleli da su joj nadenuli nadimak Čarobnica! Bila je najbolja prijateljica Olgi, nastarijoj ćerki cara Nikolaja II. I pored ovakve biografije, o Jeleni Karađoređević Petrovnoj se vrlo malo znalo. „Zid tajni“ ispravlja tu nepravdu.
Koja je simbolika iza naslova „Zid tajni“?
Naslov je intrigantan. Svi mi želimo da otkrijemo tajne, da zavirimo iza zida, da nakom što pročitamo istorijski roman znamo više nego pre. „Zid tajni“ nas poput vremeplova prebacuje u davno prošlo vreme s kraja 19. i početka 20. veka. On govori o prinčevima i princezama, a nije bajka. Naslov „Zid tajni“ otkriva i deo radnje, jer Lidija, pri renoviranju kuće, iz porušenog zida dobija kutiju sa jednim dnevnikom iz prošlosti, a taj dnevnik krije mnoge tajne.
Pomenuli ste da Vas posebno intrigiraju pomalo zaboravljene istorijske ličnosti. Gde istražujete kada počinjete da pišete? Da li su to arhivi, muzeji?
Teško mi je da izdvojim ličnost o kojoj ću istraživati i pisati, jer me mnoge intrigiraju i
dozivaju. Kada se odlučim, već sam odradila pola posla. Tada se okrećem istorijskim izvorima, biografijama njihovim ili njihovih savremenika, pismima, starim dokumentima u kojima se spominju, fotografijama, novinskim člancima... Biblioteke, arhivi, muzeji čuvaju tragove i zapise o mojim budućim junacima.
Kada ponestane inspiracije, čemu se okrenete, kako je ponovo pronalazite?
Najmanje imam uspeha kada svesno tragam za novom temom. Tada se ne dešava ništa. Inspiracija je tada poput suve drenovine! Ideja iskrsne sama, kada joj se ne nadam, dok slušam muziku koja me opušta, šetam proplankom, sedim na klupi i posmatram golubove. Ako ne pronađem istorijsku ličnost, okrećem se savremenim temama, i pišem porodične romane o našim (ne tako običnim) savremenicima. Upravo radim na jednom takvom rukopisu. Za mene je to pravo osveženje, a nadam se da će biti i za čitaoce.
Autor: Jovana Milovanović
Izvor: Bazar