Ovih dana na pirotskom keju razgovarali smo sa književnicom
Ljubicom Arsić iz Beograda, autorkom brojnih dela i dobitnicom vrednih nagrada o njenom književnom stvaralaštvu i interesovanju za ćilim.
Pišete šokantne kratke priče, tematizujete položaj žene u porodici, ljubavi, pišete o erotici otvoreno, rušeći tabue. Kako žene čitaju Vaše priče, a kako muškarci?
I mene zaista zanima šta čitaoci pronalaze u mojim knjigama. Volela bih da žene prema njima imaju odnos sličan peglanju – muževljeve košulje. Ima jedna važna rečenica u mojoj knjizi „
Maco, da l’ me voliš“, koju žena upućuje svom mužu:
Ja da te peglam, a ona da te gužva. Jer kad žena, prethodno nafajtavši košulju, počne od kragne, preko rukava, pa sve ostalo, kad je presavije i složi u orman, ona, kao nekom magnetnom rezonancom, vidi mnogo toga, sazna o svom muškarcu mnoge stvari. Tako i pisac, koji inače dobro podnosi istinu o sebi, perverzno želi da je ispriča drugima, koristeći se pisanjem u obračunu sa sopstvenim demonima. To se čitaocima, bilo ženama ili muškarcima, sviđa jer njih ne zanima Napoleon kad pobeđuje već kad pati i kad je sličan drugima.
Do sada ste objavili 8 zbirki priča, 5 romana, priredili ste 11 antologija, dobitnica ste velikog broja značajnih nagrada, nominovani ste i za Ninovu nagradu. Da li se nešto u društvu promenilo u odnosu na žensko pismo?
U izlozima ima mnogo knjiga autorki, ali je među njima prilično amaterskih pokušaja, u kojima se prepoznaju hitnost za prepoznavanjem i želja da se ispriča ono doživljeno. No to nije dovoljno. Da bi se napisala dobra knjiga (kao što je slučaj sa svakim umetničkim stvaranjem), potrebni su talenat, sa kojim se rađamo, i majstorstvo, koje učimo, jer je znanje o procesu pisanja slično onome kako se gradi neko zdanje, katedrala na primer. Koristim reči Jurija Bujde iz romana „Modra krv“ (koji toplo preporučujem) kad objašnjava kako vrela crvena krv muti pamet, stvara slike i ideje, ali modra, hladna krv, koja nije samo dar nego i prokletstvo – to je majstorstvo koje nalaže da umetnik kritički pogleda svoje delo, Strašni sud umetnika nad sobom. Treba znati kuda čitalac kreće, pa ga onda raniš ali ga ne ubiješ. Amater pruža šarenu lažu, a majstor ledi krv u žilama...
Često kritičari kažu da pišete kao muškarac. Da li je to kompliment?
Iako veoma ličim na svog oca Žiku, nikako ne bih volela da mi neko kaže kako ličim na muškarca. Još manje da se u mom pisanju ne prepoznaje ono specifično, iskustveno žensko, što me je obeležilo kao pisca sa meni bliskim odabirom tema i junakinja. Kada se moja majka Ljiljana porodila, glas doktora je uzviknuo: Žensko! I ta reč, koju sam tada nesumnjivo prvi put čula, formulisala je početnu stranicu knjige mog života. Ubuduće će mu dati poseban prizvuk, od kojeg ne bežim niti da ga potiskujem, ta reč učiniće da se ukaže jedan neistraženi ženski kontinent, sa dozvolom da zađem u šipražje i da ga polako upoznajem. Podela na muško i žensko pismo asocira na pogrešno poređenje da je „muško“ bolje i čvršće od „ženskog“ a u pitanju su zapravo različiti pogledi na svet i intimnu istoriju čovečanstva, u kojoj žene, kao polovina, zaslužuju svoj glas.
Vaš prvi suprug je bio restorater ručno rađenih tepiha i ćilima. Da li Vas interesovanje za ćilim vraća u naš grad?
Upravo na ćilimu upisano je drevno žensko pamćenje prošlosti, podjednako važno kao i muško. Kao i sve ljubavi za koje nemamo racionalno objašnjenje, tako i moja prema pirotskom ćilimu, bez obzira na sve dične nabrojane osobine koje ga krase, ima nečeg preko toga, sadrži nešto što ne umem da objasnim. Možda duh varoši koji se ne ogleda u velelepnim građevinama i trgovima već u posebnoj otmenosti, uzvišenom aristokratskom duhu koji prepoznajem na starim fotografijama tkalja i kod savremenih Piroćanaca. U toj dvodimenzionalnoj slici sveta sa gugutkama, ćulovima, vencima, drvetom života vidim sopstveni arhetip, svedočanstvo o poreklu i dejstvu onoga što, poput stalno uskomešane balkanske magme, neprestano titra i varniči. Da, to je uzbudljiv i složen duh ljudi sa ovog prostora, prikazan na pirotskom ćilimu, čija se celovita lepota jedino može sagledati pogledom odozgo.
Šta je sledeće što čitaoci mogu očekivati ispod Vašeg pera?
Uskoro završavam knjigu priča „Ti i ja smo bili par“ u izdanju Lagune. Priče su međusobno povezane, u njima se prepoznaju uticaji filmova koje volim, muzike koju slušam, gradova koji su na mene delovali. Priča nije, kako to mnogi smatraju samo površna skica, to je sirup, esencija emocije i zbivanja. Pisanje priča je veliki izazov i dokazivanje spisateljskog umeća jer njihova svedenost sadrži veštinu sažetog pripovedanja. Obavezna poenta trebalo bi da udari u pleksus, zajedno sa sposobnošću da lakom linijom dočara karakter, da osvetli neprimećeni detalj i prikaže ga kao nešto što nečijem životu daje novo značenje. Preopširni romani sigurno mogu da zadovolje logoreju, ili da posluže kad za slavu treba da se pritisne pišinger, ali je malo dobrih savremenih knjiga pripovedaka. Kod svake sledeće priče pisac se nalazi na početku, smišljajući nov način kako da je ispriča. Pisanje priča me podseća na onu čudesnu dečju igru kad se od peska gradi zamak i već tugujem što se moja najnovija knjiga bliži kraju. Uživala sam pišući je, priželjkujem da u njoj uživaju i čitaoci.
Autor: Valentina Veljković Bačević
Izvor: Sloboda Pirot