Ljubica Arsić: Užasava me pomisao na svet identičnih stvari

Čitati eseje Ljubice Arsić u knjizi „Pročitano sa usana“ (u izdanju Lagune) znači prepustiti se jednom intelektualnom rolerkosteru, sa pregršt originalnih uvida u mitove, legende, književnost, slikarsku umetnost, film, muziku i teorije moderne kulture, sa finim prelivima, brzim preokretima od tuge do smeha, kao i zadivljujućim poentama. Bilo da piše o slikama Egona Šilea, Mocartovom „Don Đovaniju“, Šekspiru, veštini igranja tanga ili tetoviranja, voajerizmu ili donžuanizmu – kao strahu od žene, istoriji osmeha ili licima pisaca, Ljubica Arsić pravi neverovatne raspone u mišljenju, povezuje epohe, tradiciju i savremenost, i kritički ukazuje na poziciju današnje kulture i čoveka u njoj. Ovi eseji mogu da nas podsete na to zbog čega smo zaljubljeni u književnost i bogatstvo ljudskog duha, da podstaknu na brižljivost prema sopstvenoj duši koja zaslužuje da bude počašćena praznikom tekstova iz knjige „Pročitano sa usana“.



Pored različitih fenomena naše stvarnosti, analizirali ste i moć predviđanja velikih pisaca rečima: „Veliki događaji, pre nego što se dese, dugo na zemlju bacaju senke koje mogu da artikulišu samo izuzetni stvaraoci.“ Šta su sve predvideli Gete, Gogolj, Jakov Ignjatović, H. Dž. Vels, pa i naš savremenik Mišel Uelbek?

Gete je u „Faustu“ dočarao naše vreme u kojem će brzina i promena postati važnije od želje da „srećan trenutak traje večno“. Takođe, on je, opisavši moć Mefista da Faustu pruža različite doživljaje, predvideo svet video-igrica i mogućnost da klikom na ikonicu ulazimo u bezbrojne virtuelne svetove. Gogolj je najavio opasnost bujanja ispraznosti i vulgarnosti, običnosti svakodnevnog u kojoj je „mirno blagostanje“ cilj i sreća kojima je podređena sva moralnost. Pisci imaju čudesnu sposobnost da na kreativan način raspolažu večnošću, kao jedinstvom prošlosti i budućnosti, i da odande izaberu ono što je za njih važno. Zar naš Ignjatović, preko večitog mladoženje Šamike, nije opisao metroseksualca kome je važnije da ima roleks nego da se zaljubi? Ili Uelbek kome se već, zbog proricateljskih sposobnosti, obraćaju kao nekadašnjoj Baba Vangi?

Kako je došlo do toga da intelektualac postane zanimanje i kakav tip intelektualca je iznedrilo naše vreme? Bave li se ovim zanimanjem i oni koji „nisu stručni“?

Intelektualac je onaj koji, pre svega, dobro poznaje društvene nauke i umetnost, onaj koji čita bar tri knjige nedeljno i koji ne sakuplja isprazne činjenice već kritički promišlja svet. Mogućnost da se na društvenim mrežama, kao na tarabi, objavi „svoje mišljenje“ stvara privid moći i značenja takvog mišljenja, u kojem se oglašava armija „renesansnih mudraca“ spremnih da površnim sakupljanjem sumnjivih činjenica tumače tajne čoveka i svemira. Dobro znamo šta sve piše na tarabi, ali ima onih koji ne veruju da je Đoka baš tako obdaren muževnim sposobnostima kao što na tarabi piše. Elektronska taraba postaje opasna, jer tehnologija kod mnogih stvara osećaj neprikosnovenosti, bez sumnje u sadržaj napisanog. Ekran imponuje više nego sopstveno iskustvo, a dobra stara filozofska sumnja, kao osnova mišljenja, zamenjena je slepim verovanjem, dobrim načinom da se na mlakoj vatrici stalno podgreva strah.

„Književnost je neopisivo cinična jer pokušava da prevari stvarnost i predstavi se kao da je muče njene brige“, pišete. Ipak, koja je svrha onoga što literatura predočava, čime skida slojeve istorije, stvarnosti i večnosti, kao u postupku ljuštenja crnog luka Gintera Grasa, nagoneći nam suze na oči?

Savremena književnost pokazuje opsesivnu potrebu da opisuje i tumači istoriju, što je posledica gubljenja vere u snagu emotivnog doživljaja i zaključka da se čovek, biće mnogih nijansi, može svesti samo na homo politikusa. Zasipanje činjenicama i besmislenim podacima smanjuje značaj pojedinačnog doživljaja, koji je presudan u književnom čitanju istorije. Istorija je za pisca velika zavodnica jer obiluje tragičnošću koja, ako nije umetnički uobličena, nije uverljiva. Umetnost suzama ne veruje. Još je Aristotel primetio da prizorima stradanja, ma koliko da su uverljivi u životu, ako nisu umetnički jaki, niko ne veruje. Kako se postiže takva uverljivost? Pre svega, ogromnim talentom, koji podrazumeva mnogo toga: osećanje za meru i nijanse, dobar osećaj ravnoteže, i najvažnije, ljubav prema čoveku. Zašto me opisuješ kad me ne razumeš i ne voliš? Naš Crnjanski ili Tolstoj su pokazali kako se „na pravi“ ljušti istorijski crni luk.

Zašto se gubi istinska strast u stvaralaštvu, ona koja je obeležila prethodne vekove, zašto nestaje eros i iz života?

Upravo zato što se u ime precenjenog kolektivnog doživljaja gubi značaj individualnog. Kolektivni doživljaj ima zajedničke karakteristike koje se ponavljaju, lično je prepuno nijansi, koje uvek iznenade. Eros nije karakteristika grupe, on je energija pojedinca koja vodi stvaranju i prihvatanju lepote. U grupi eros dobija stihijni karakter, jer se tad gubi samokontrola. Zanos podrazumeva živahnost, živu tvar bez sve prisutnijih medijskih pomagala, koje u beskraj navodno produžuju moždane vijuge, a zapravo, umesto ushićenja, bude uglavnom zavist i bes.

Iako uočavate suprotnosti između muškog i ženskog principa, muškarca kao voajera i žene kao objekta, koji se menja u skladu sa estetskim kriterijumima epohe, može li fenomen poljupca i sjedinjenja da nadmaši ove razlike?

Razlike nikako ne treba da nestanu, jer su one preduslov poljupca. Ako poljubac ne shvatimo samo bukvalno, već i kao put prema onom drugom i drugačijem, onda bi on trebalo da prevlada naš strah i neprijateljstvo prema onom ko je od nas različit. Susret sa suprotnošću je bolan, zbunjuje i plaši, ali je neophodan da bismo bili celoviti. Užasava me pomisao na svet identičnih, umnoženih stvari! Ne želim da pretpostavim mogućnost postojanja sveta sa ljudima iste boje kože, iste vere i nacije koja govori jednim jezikom, ili ne daj bože, istog pola (dvopola)! Zamislite poljupce u vojsci umetrenih klonova! To je kao da, preko ogledala, ljubite sebe.

Kakav je put mit o ženi prošao kroz ideje svetice i veštice, do Mona Lize i pevačice Madone?

Samo je viševekovna reklama italijanskih mahera uspela da od Mona Lize, njenih stisnutih usana na podnadulom licu Gorgone bez obrva sačini takozvani tajanstveni osmeh drevne lepojke. Leonardo je, u stvari, prikazao onu stranu spokojne, nečitljive ženstvenosti koja plaši muškarca, pa ne čudi što joj je Marsel Dišan naslikao brkove. Pevačica Madona je simbol travestije moderne žene-muškarca, koja je, da bi opstala, morala da se posluži različitim sredstvima manipulacije. Različito vreme nalaže menjanje maski, ali ono neprolazno, ono što je u suštini oba pola, ostaje uvek isto.

Koju vrstu zločina upražnjavaju Kazanova i Don Žuan, kao junaci i našeg doba?

Kazanova je, zajedno sa Don Žuanom, relikt prošlosti. Obojica čame u muzeju voštanih figura. Mit o zavodniku i njegovoj snazi simbolično je uništen onog trenutka kad su srušene Kule bliznakinje kao falusni simboli jedne civilizacije sa dalekim pretkom, silovateljem Zevsom. Degenerisani ostaci te nasilničke snage vide se u zabrinjavajućem delovanju pedofila koji, umesto Amazonki i Judite, siluju Palčice. Iako je nekadašnji mačizam mrtav, muškarac, na sreću, nije. On, takođe, doživljava promenu, videćemo kakva će ona biti. Tu sudbinu „smaka sveta“, nestanka jednog ustrojstva i rađanja drugog, muškarac mora da podeli sa ženom. Sile suprotnosti moraju obe da snažno deluju da bi se očuvala ravnoteža kao preduslov rasta i razvoja. Dok se okreće, naša planeta Zemlja se uvek pod istim stepenom naginje prema Suncu i od njega odmiče. Kad tog sklada ne bi bilo, sve na našoj planeti bi sagorelo ili bi se pretvorilo u led.

Razgovarala: Marina Vulićević
Preuzeto sa: politika.rs