Petnaesti mart, London, sam vrh svetskog izdavaštva zapazio je „Srž zla“ na Sajmu knjiga. Agenti su oduševljeni, bore se za prava i na kraju (iako broj još uvek nije konačan) trideset i jedna zemlja dobija prava za ovaj kriminalistički roman, prvenac Luke d’Andree, tridesetsedmogodišnjeg profesora na određeno, koji je rođen i odrastao u Bolcanu. Kristofer MekLeuz, čovek koji je otkrio Stiga Lašona, rekao je Rojtersu: „Triler ovog mladog debitanta nas je, poput lavine, sve iznenadio. Mi urednici smo uvek u lovu na nešto novo što vredi, što može da nas uzbudi, i kad ga pronađemo to je trenutak za slavlje. Evo danas je jedan od takvih dana.“ Knjigu (bez preterivanja) upoređuju sa knjigama Stivena Kinga i Jua Nesbea koje autor obožava, a snažno prisustvo prirode (planina) ̶ božansko i demonsko – koje dominira, mračni ton pripovedanja, i zaplet poput metronoma (bogat preokretima do poslednje stranice), navode na takav zaključak. Uprkos tome, njegov stil je autentičan, van savremenih književnih tokova, gotovo arhaičan (ali ne i dosadan) koji podseća na začetnike žanra počevši od Fridriha Direnmata pa nadalje.
D’Andrea se nalazi usred snežne oluje i poput iskusnog planinara, osiguran svojom jednostavnošću, pokušava da otkrije da li je na korak do vrha, ili se iza tankog ledenog zida krije pukotina razočaranja.
Kako se osećate sad kad ste postali književna zvezda?
Osećaj je izuzetno čudan, kao da se nalazite pod lekovima i šetate među oblacima. Telefon mi zvoni da bi mi javili kako je još jedna zemlja kupila prava, potom me zovu ljudi koji se bave filmom i ljudi sa televizije. Za nekog kao što sam ja, ko se bavi rečima teško mi je to da priznam, ali ne umem da opišem ono što osećam.
Šta vas je navelo da napišete ovu knjigu?
Ja ne verujem u paranolmalno i slične stvari, ali desilo mi se nešto iracionalno. Imao sam viziju muškarca i devojčice koji gledaju u fosil amonita, sličan onima koji se mogu naći u mom kraju. Devojčica je bila jedna od onih koja prostreljuje pogledom, zaštitnica. Tako je sve počelo. Knjiga je već bila u meni, trebalo je samo da pronađem svoj glas, i na kraju sam to i uspeo.
Jedan od glavnih likova u romanu je priroda, jedan Južni Tirol koji ne podseća na onaj iz jeka skijaške sezone.
To je od presudne važnosti za priču, ne samo kao scenografija – planina je ključna zato što je zatvorena. U mom kraju se kaže: „Ono što se desi na vrhu, ostaje na vrhu“. Devedeset posto romana je realan opis mog kraja, ostatak je izmaštano. Želeo sam da razbijem slike sa razglednica koje svima prvo padnu na pamet kad se pomenu Dolomiti, ove planine pre svega poseduju impozantnu istoriju koja se taložila vekovima.
Upravo, prošlost i njena težina je još jedan od elemenata romana koji ostavlja snažan utisak?
Nas čine naslage istorije. Prošlost nas goni i oblikuje tokom čitavog života. I u toj činjenici, po mom mišljenju, leži razlika između Amerikanaca i nas Evropljana, iako često čeznemo da svi budemo isti i zaboravljamo na nju.
I nije slučajno da glavni lik, koji se zove Selindžer, dolazi sa druge strane okeana?
Kako bih obradio ovaj slučaj, koji se događa u jednoj zatvorenoj sredini bio mi je potreban lik radoznalog stranca koji je spreman da sazna istinu po svaku cenu. Ime je, zapravo, jedan nesvesni omaž, jer kad mi se javio zajedno sa devojčicom, bilo je očigledno da će se zvati Džeremaja Selidžer, nemojte me pitati zbog čega.
Ne brinite. Ipak, jedno pitanje o likovima želim da vam postavim: čak i sporedni su veoma detaljno promišljeni. Kako ste ih gradili?
Uvek na umu imam sebe kao čitaoca i ono što volim da čitam. Ne dopada mi se kad su likovi poput kalupa koji služe samo tome da se premosti do sledeće stranice, ili koje zaboravite trenutak nakon što ste ih upoznali. Ja sam opsesivan kad radim, pravim šeme za sve, skupljam materijal, iscrpno sve dokumentujem, i svaki detalj mora da bude na svom mestu pre nego što krenem da pišem. To je period pripreme i za ovu knjigu je trajao više od četiri meseca.
Kako je teče dalji rad?
Nakon pripreme, fokusiran sam se samo na izraz, na stil, koji treba da bude autentičan i ličan i to je ono najteže. Kako bih to uspeo, oblačim „radničko odelo“, imam određene sate kad radim, rasporede sa rokovima, izolujem se, i narednih meseci posvećen sam samo tome.
Za jedan triler ovde ima dosta ljubavi, neraskidivog prijateljstva i porodičnih odnosa koji igraju važnu ulogu. Elementi koji nisu toliko prisutni u ovom žanru.
Objedinjujem ih u jednoj reči: ravnoteža. Njihova svrha je da služe jednom liku, da ga učine ubedljivim. To su pokretači naših života, imamo potrebu za njima, iako ih je često nedovoljno.
Vaš pisanje ima jedan arhaičan ton, netipičan za italijanski triler, da li se slažete?
Ne znam. Život van velikih gradskih centara možda ima udela u tome, a možda i to što govorim nemački. Ali u suštini ono čemu težim je jednostavnost, brzo pripovedanje koje čitaoce drži budnim.
Vaši uzori?
Ja sam zaluđenik za knjige. Među piscima trilera obožavam Džefrija Divera, Jua Nesbea i svakako mog omiljenog, Stivena Kinga.
I šta je sledeće?
Knjiga je izašla pre dva dana, čekam da čujem reakcije publike. Prava su prodata, pozitivne kritike su važne, ali najvažniji su čitaoci, jedine prave sudije našeg rada.
Da li vas sve to brine?
Ja sam pešak. Znam da je put dug, ali na kraju, ukoliko se radi pasionirano i iz srca, stiže se do cilja.
Izvor: repubblica.it
Prevod: Jasmina Radojičić