Magija, strahovi i hedonizam u romanima Džoane Haris

Poput glavne junakinje svog trećeg romana „Čokolada“, koji joj je obezbedio internacionalnu književnu prepoznatljivost i već naredne godine dobio filmsku verziju, Džoana Haris je pronašla prave sastojke za osvajanje čitalaca. Bili su to: malo zagonetnosti, izvesna folklorna bezvremenost, jedinstveni likovi, toplina i suštinski optimizam poruke, a pre svega opojno dejstvo deskripcije. U prvoj, od ukupno četiri knjige iz serijala, udovica Vijan Roše se sa šestogodišnjom ćerkom Anuk doseljava u Lanskene, malo mesto na jugu Francuske. Njihov izgled, običaji, prošlost, odsustvo sa nedeljnih misa intrigiraju meštane koliko i otvaranje čokolaterije „Božanstvena pralina“ na samom početku uskršnjeg posta. Sve deluje kao provokacija za pastvu lokalnog sveštenika Fransisa Renoa, ali i pozitivno iskušenje koje bi moglo uneti živost u monotoniju njihove svakodnevnice.



Prostorna orijentacija ima veliki značaj, budući da se radnja koju zakupljuju Vijan i Anuk nalazi nadomak crkve, kao centralne tačke mesta, dok Le Mero, sirotinjsko naselje u blizini reke, označava teritoriju marginalaca, odbačenih, gde Rošeove rado i bez ustezanja zalaze. Izlaganje priče je hronološko, uklopljeno u relativno kratak period između tzv. pokladnog utorka (11. februar) i drugog dana Uskrsa (31. mart). Teče iz dve uporedne perspektive, od kojih prva pripada samoj Vijan, a druga njenom protivniku Renou. Meštani su različiti upravo koliko njihove početne reakcije na pridošlice: Žozefina Muska je supruga nasilnog gostioničara, Armanda Voazan lokalna „veštica“ čija otuđena kći Karolina Klermon zauzima visok položaj u varoškoj hijerarhiji; zatim, tu su usamljeni „čovek sa psom“ Gijom, konzervativna učiteljica Žoslin Dru, a posle nekog vremena na reku stižu ozloglašeni Cigani, među kojima se izdvaja Mišel „Riđi“ (Ru ili Roux).

Roman „Čokolada“ sav je izgrađen od sličnih, upadljivih oprečnosti. U prvom redu su to religijska krutost nasuprot hedonizmu, radosti, bojama života. Došljakinje simbolizuju slobodu, nagovešteno paganstvo, otvorenost za svako učenje, kosmpolitizam, dobrotu u pristupanju problemima pojedinaca. Reno ih doživljava kao pretnju sopstvenom autoritetu unutar zajednice, ali i demonsko iskušenje potisnutim težnjama. Fanatizmom i samouslovljavanjima prekrivajući traumu iz detinjstva, suprotstavlja razornu moć predrasuda Vijaninom živom duhu svetske putnice, nomada i, po svemu sudeći, nasledne čarobnice. Drugi kontrast koji obeležava priču odnosi se na poriv za bekstvom s jedne, a težnju za domom s druge strane. Reno i Vijan jedno za drugo predstavljaju dva arhetipa (Čoveka u crnom i pagansku boginju), pa ipak dele određene zajedničke osobine. Oboje muče sene iz prošlosti (problematična figura majke) i raspolažu sposobnošću procenjivanja sagovornikovih najdubljih želja, s tim što je koriste na drastično različite načine.

Već uvodnom rečenicom: „Došle smo na krilima karnevalskog vetra“, istaknut je presudan motiv prirodne stihije. Vijan je, kao osoba koja donosi promenu, zatalasala učmalost zajednice, pomažući umesto da prkosi, učeći ih da (iznova) žive. Roman počinje poput nešto modernije bajke, na sličan način nastavljajući da se razvija u preobražajima (spoljnim: ono što Vijan pravi od napuštene kuće; unutrašnjim: kod gotovo svake ličnosti sa kojom stupaju u kontakt), ispoljavanju uspavane ili svesno potisnute životne energije, radosti, optimizma.

Vijan je u svom vremenu shvaćena kao pustolovka, nesmireni duh, predstavnica boemije, ono što su nekada zvali vešticom – doduše, ne bez nešto (stečenih) moći, ali prema kojima je krajnje oprezna i distancirana. Oslanja se na sposobnost ugađanja drugima putem nepogrešivog poimanja njihovih želja u pogledu kulinarske tehnike. Sve to je daleko od trivijalnog, budući da se ne zaustavlja na potrošačkom ukusu, već empatijski povezuje sa ličnošću mušterije i svime što kao individua nosi u sebi. Sivilo provincije od dvesta stanovnika zatvorenih unutar klerikalnog kruga razbijeno je pojavom žene nespremne da se prilagođava menjanjem sebe, ali i da poklekne ispred prve pokazane odbojnosti prema novom i drugačijem. Kroz Vijanino sećanje neprekidno struje ulice i svetla velegrada, svih mesta gde je živela – od Njujorka do Pariza, ukazujući na fluidnost imena i identiteta, suštinsku neuhvatljivost.

Reno, koji po mnogo čemu podseća na Igoovog Kloda Froloa, svoju nelagodu eksteriorizuje u odnosu na Vijan, svaki njen postupak tumačeći kao izraz prkosa, skrivajući se iza uloge pastira zaštitnika zajednice. Ispoveda se jedino pereu, čoveku u komi, nekadašnjem parohu. Kao da sluti njegovo bežanje od svega što je nekada bio, Vijan u početku veruje da je i on stranac. Suprotno tome, gard Riđeg je posledica ponosa, želje da se sačuva od milosrdnog sažaljenja koliko i podozrivosti, lažnih optužbi, odbacivanja sa kojima je njegov narod redovno dočekivan na svakoj etapi putovanja.

Vijanino prisustvo na videlo iznosi hipokriziju i dvostruki moral male sredine. Mladalačka volja i elan Armande Voazan skandalizuju dušebrižnike koji bi je najradije smestili u starački dom, ali pridobijaju njenog unuka Lika, nakratko izvedenog iz striktnog vaspitanja njegove majke. Za to vreme svi ćutke posmatraju Muskaovo zlostavljanje supruge (kod Žozefine je kleptomanija posledica posttraumatskog sindroma), ne mešajući se, ali naglas okrivljujući žrtvu. Čak se i Reno u sebi gnuša, ali brani „svetu tajnu braka“ po svaku cenu, jer ima koristi od Muskaa kao člana opštinskog odbora. Bez reči prelazi čak i preko njegovog podmetanja požara na barci, međutim, ne dozvoljava nasilje nad Vijan, iako ne iz altruizma, već prostog razloga što namerava da se lično osveti.

Nastavak romana „Crvene cipele“ priču nastavlja pet godina kasnije. Ipak, roman se prilično razlikuje od prethodnog, pre svega po upadljivo mračnijoj atmosferi, višeglasju, zamršenijem zapletu, znatno većem udelu fantastike i otvorenijoj simbolici.

Sada pod imenom Jan Šarbono, Vijan stanuje na Monmartru sa dve ćerke, vodi krajnje neupadljivu radnju i trudi se da se što više uklopi u sredinu. Za razliku od samouverene junakinje iz prvog dela priče, zatičemo uplašenu, zabrinutu ženu, zainteresovanu jedino za to da ostane neprimećena tako što ničim neće privlačiti pažnju na sebe. U nagoveštajima se sluti kako su razlog za to neobična i rizična iskustva iz prethodnih mesta gde su pokušavale da se skrase po napuštanju Lanskenea, povezana sa rastućim moćima Anuk odnosno Ani. Na pragu puberteta ona počinje da se buni protiv majčinog insistiranja na konvencionalnosti, iako istovremeno ima uobičajene probleme vršnjačke diskriminacije u školi. Mlađe dete Rozet neobična je devojčica koja sa četiri godine uopšte ne govori, služi se jednom vrstom znakovnog jezika i potpuno je neobuzdana, što bi se definisalo kao autizam, samo da Vijan uopšte mari za lekare sa njihovim dijagnozama.

I pored želje da se napokon stacioniraju i okončaju stalno bežanje od strahova kojima je okružena, Vijan postaje laka meta harizmatične Zozi del Albe. Kao vlasnica cipela iz naslova, u potrazi za poslom, a zapravo skrivanju od zakona posle najnovijeg poduhvata krađe identiteta (koji joj je zamalo potpuno propao), Zozi ulazi u život Rošeovih sa namerom da prodrma Vijan i vrati je sebi. To se odnosi na površinski sloj, dok zapravo iza svega krije zainteresovanost za Anukine magijske potencijale i način na koji bi joj mogli poslužiti. Tek pod Zozinim uticajem radnja počinje da cveta i, kao nekada, sebi privlači usamljene, neobične ljude iz kraja. Anuk pronalazi način da se osveti popularnim devojčicama iz odeljenja koje je maltretiraju i zbliži se sa harizmatičnim, umetnički nastrojenim klincem Žan-Luom Remboom. Nasuprot tome su težnje stanodavca, sredovečnog preduzetnika Tjerija, da Vijan pruži stabilnost kroz ponudu braka i nešto služenja finansijskom ucenom, što se sve dodatno komplikuje vraćanjem osobe iz prošlosti, Rua (ili Riđeg).

Putem Zozinog lika uvedene su teme okultizma, astečke mitologije, snage simbola i ponovo datog pripovednog glasa antijunakinje. Naracija se kreće u tri smera: Anuk, Vijan, Zozi, pri čemu svako poglavlje obeležava odgovarajući znak. Kroz rasplet su konačno obelodanjene pojedine, u „Čokoladi“ tek dotaknute, misterije Vijaninog porekla. Takođe, mada se iz prethodne knjige naslućivalo da je priča smeštena u pedesete, najkasnije šezdesete godine 20. veka (čemu u prilog ide rešenje za koje se odlučuje filmska adaptacija), ovoga puta nema dileme po pitanju savremenog doba kao konteksta zbivanja, što Vijan i Anuk čini upadljivijim anahronizmima.

Džoana Haris iznova bira simbolične datumske okvire radnje, koja počinje 31. oktobra, na Dan mrtvih, a klimaks dostiže uoči katoličkog Božića. Sve se i ovoga puta odigrava munjevito, zgusnuto, stil je nepromenjeno čulan, detaljan, sa elementima magijskog realizma i još naglašenijim zagonetnim tonom. U „Čokoladi“ prisutan tek kroz Pantufla, Anukinog zamišljenog prijatelja, motiv senke je sada naglašeniji: ne više eksteriorizovani deo duše pojedinca u obliku životinje (slično Pulmanovim daemonima), već pod spiritualnijom konotacijom baš kao i, sada zlokobniji i razorniji, element vetra. Njegova funkcija se radikalno menja, tako da više nije preimućstvo lutalice, već pretnja, a borba sa vetrom ujedno je borba sa samim sobom i nagonom prema slobodi.

Zajednički obema knjigama je princip kontrasta slobodnog duha nasuprot tradiciji i načelu „skrašavanja“, ali svaki put izveden u različitom smeru (najpre je njegov nosilac Vijan, a potom Zozi). Kao po pravilu, „veštice“ imaju problematičan odnos prema majci, ali isto važi za Renoa, čija potisnuta trauma iz detinjstva u velikoj meri utiče na postupke i netrpeljivosti. Prvi roman odlikuju dobro osmišljeni i prikazani epizodni likovi, njihov razvoj i međusobne relacije, dok je druga knjiga zlokobnija i dinamičnija.

Čitanje „Čokolade“ upoznaje nas sa odlično razvijenim karakterima, čulnošću stila, sveobavijajućim duhom svetkovina kao međaša zapleta, mnoštvom detalja i veoma sugestivnim pripovedanjem, zaokruženim mističnošću sveta koji reprezentuju majka i devojčica. Uprkos sablažnjavanju koje ih prati, namere Vijan Roše su nedvosmisleno dobre, a njena magija zapravo sasvim konkretna – tiče se pridobijanja mušterija putem kombinacije postizanja zadovoljstva čula i saosećajnosti u povezivanju, olakšavanju tereta na duši. U nastavku serijala Vijan je ophrvana majčinskim brigama, krhkija i manje kadra da se nosi sa strahovima, što je čini možda manje zanosnom, ali svakako životnijom figurom. Kao nadoknada, ipak, tu su Anuk čiji deo priče možemo nazvati dramom odrastanja sa elementima fantastike i, naravno, Zozi del Alba, jedan od najupečatljivijih negativaca. I ako je prva knjiga sva u razlivenosti, toplini i starinskoj ušuškanosti parabole, druga nosi više napetosti, gorčine, tenzije i dinamike kojoj se teško može odoleti.

Autor: Isidora Đolović