Malin Sten: Skandinavski krimići se suštinski bave društvom

Još odmalena upijala sam knjige misterija i trilere. A tokom devedesetih, kad su širom planete buknuli i proslavili se brojni švedski pisci triler romana, potpuno sam uronila u taj svet, kaže za Nova.rs Malin Sten.



„Uletim pod tuš, otvorim slavinu i zatvorim oči. Ne mogu da verujem da je konačno stigao taj dan, koji sam tako dugo priželjkivala. Čitav događaj je već sačuvan kao film u mojoj glavi. Tačno znam kako ga treba urediti, koja muzika da bude u pozadini i kako da izgleda konačna slika. Isto važi i za fotografije. Čuvam ih pred očima i mentalno su raspoređene u albumu uspomena pod nazivom Naša ljubav. Ili kako god se to već zove…“

Tako opisuje onaj sudbonosni dan u životu većine, dan venčanja u romanu „Zauvek srećni“ jedna od najtiražnijih švedskih spisateljica Malin Sten. Taj roman u izdanju Lagune usledio je nakon debija „Srećna Nova godina“, zahvaljujući kom se ova dama, rođena 1969. u Malmeu, i proslavila širom sveta. Švedska književnica, vrsna u domenu krimi žanra, nedavno je bila gošća Beograda i prvog Thrillerfesta. Prepuna utisaka iz Beograda i s festivala, koji je okupio silne ljubitelje krimi žanra u literaturi, filmu, muzici, stripu, Malin Sten se u razgovoru za Nova.rs vratila na početke svoje spisateljske karijere, tokom koje je objavila više od 40 dela.

Pre nego što se profesionalno posvetila isključivo pisanju, čitavih deset godina radila je kao urednik knjiga za decu. I to iskustvo bilo joj je, priznaje Malin Sten, dragoceno za potonju spisateljsku karijeru:

„Stekla sam iskustvo kako se stvara knjiga, kako teče taj proces uređivanja. I, naravno, ne možete urediti sopstvenu knjigu, neophodno je da neko drugi pogleda i sredi vaš rukopis. Ali mislim da mi je to iskustvo mnogo koristilo.“

Koji trenutak je označio prekretnicu? Kada ste sebi rekli – ne želim više da sređujem tuđe rukopise, već da napišem nešto svoje?

Uvek sam pisala. Međutim, dugo sam pisala stihove za pesme svog benda. Ali kad sam zašla u tridesete godine, shvatila sam da nikada neću postati pop zvezda (smeh). I onda se pojavio novi san – da, možda, pokušam da postanem spisateljica. Jer još od klinačkih dana pisala sam priče, neke takozvane knjižice, pa poeme… I nekako mi se sve vratilo. Dok sam uređivala te knjige za decu, pomislila sam – pa mogla bih i sama da napišem nešto.

Vaša prva knjiga objavljena je 2006. godine. I kakav je bio osećaj kad ste, posle toliko godina uređivanja tuđih dela, konačno držali sopstvenu knjigu u rukama?

Fantastičan! Sećam se tog trenutka tako živo. No ta prva knjiga bila je namenjena isključivo literarnom klubu, te nije mogla da se kupi u knjižarama. Drugačije je nego sad kad moje knjige mogu svuda da se kupe, kada su dostupne svima. No opet je neopisiv taj osećaj kad držite knjigu u rukama, i vidite svoje ime na koricama.

Od te prve knjige čini se da ste postali nezaustavljivi… Iznedrili ste iz sebe četrdesetak knjiga za decu i mlađu populaciju?

Da, ali nisu sve tako duge. Znate, kad mi se rodi ideja, potpuno sam joj posvećena, radim sve da je ovaplotim. A najteži deo, naročito sada, jeste da mi se jave nove ideje, posle toliko knjiga. Ne pada mi teško onaj deo kada treba da se piše, već da se rode ideje. U ono vreme imala sam toliko ideja u glavi, i onda bih beležila sve na papiriće. Imala sam čitavu „biblioteku“ ispunjenu idejama. Sada više ne…

A kako ste se odlučili da pređete starosnu granicu – i da počnete da pišete za odrasle?

Bilo je to 2019. godine. Poslala sam četiri rukopisa svom izdavaču knjiga za decu. I onda mi se javila jedna ideja za koju sam znala da bi bila primerenija starijim čitaocima. I pomislila – zašto ne bih pokušala? Nikada pre toga takvo nešto mi nije palo na pamet. I pokušala sam. Bilo je tako zabavno! Nisam mogla da se zaustavim! Pisala sam devet meseci, nikud nisam išla, nije bilo odmora, samo sam pisala, pisala, pisala. I za tih devet meseci rukopis je bio gotov. Iako nije baš odmah bio spreman za objavljivanje, priča je bila tu.

Ima li razlike u pristupu pisanju za decu i odrasle?

Ima, da. A najveća razlika jeste u količini teksta, jer kad pišete za odrasle, idete do 300–400 strana. A kad pišem za decu, toga nema, ne moram toliko da razmišljam o jeziku, dužini rečenica… No isto je to što je i za jedne i za druge knjige neophodno da imate zadivljujuću priču. Najbitnije je da imate priču u koju ćete uvući čitaoca, bez obzira na to da li je dete ili odrastao čovek. Još jedna razlika jeste u tome što kad pišem za decu, svesnija sam svojih čitalaca i opreznija. Moram da znam da li čitateljka ima sedam ili 14 godina. Ali u suštini svodi se na isto – naći zanosnu priču i voditi čitaoca kroz nju.

Zašto ste uronili baš u svet psiholoških trilera?

Uvek mi se sviđao taj žanr. Misterije i trileri. Još odmalena sam upijala takve knjige i nastavila i kad sam porasla. A tokom devedesetih, kad su širom planete buknuli i proslavili se brojni švedski pisci triler romana, potpuno sam uronila u taj svet.

A šta je bio lajtmotiv za priču u Vašem prvom romanu „Srećna Nova godina“ u kom jedna novogodišnja zabava kreće po zlu i za lik glavne junakinje Jenifer Viksel?

Bila sam na jednoj novogodišnjoj zabavi, dok je moja ćerka, koja je tad imala 16 godina, prvi put sama išla na proslavu Nove godine. Bila sam prestravljena, i još su mi svi govorili – te zabave za klince, tamo može svašta da se desi. Iako sam se razbesnela na njih, pomislila sam u jednom trenu – a šta ako se stvarno nešto loše desi? Moja imaginacija je počela da „divlja“. Razmišljala sam šta sve može da se desi, a imala sam na umu i to da je za sve novogodišnje veče neka vrsta magične noći kad se rađaju velika očekivanja i želje, razmišljanja o budućnosti, stavljanja prošlosti ad akta. Shvatila sam da se može načiniti dobar književni miks očekivanja i tragedije.



Taj roman objavljen je 2021. i preveden na dvadesetak jezika, između ostalog i na srpski. Kritičari su ocenili da je posredi „blaženstvo za ljubitelje trilera“. Da li Vas je zatekla iznenadna slava?

Jeste. Moj glavni cilj bio je samo da mi roman bude objavljen. Morala sam da tragam za novim izdavačem, jer je moj dotadašnji objavljivao samo knjige za decu. I kad je konačno objavljena i postigla uspeh, bila sam preplavljena osećanjima. I dalje se tako osećam. Jer mnogi pišu ili žele da postanu pisci. A ja se osećam blagosloveno što mi je pisanje profesija, jer to najbolje radim.

I u drugom romanu „Zauvek srećni“ opet pišete o tome kako jedan značajan događaj – venčanje – može da krene po zlu. Umesto radosti i zadovoljstva kad se izgovori ono čuveno „da“, čitaocima pružate pravi obrt sa lešom usred zamka iz bajke. Stiče se utisak da se stalno hvatate ukoštac s velikim momentima u nečijem životu…

Da. U prvom romanu težište priče je na tome da roditelji ne vode dovoljno brigu o deci. A u drugom romanu fokus mi je bio na tome šta može da se desi kad roditelj isuviše voli svoje dete. Želi da ga zaštiti, i sva očekivanja i nade polaže u to dete. A kako to onda utiče na porodicu, i šta ako se tom detetu, ipak, nešto desi? Onda su sva očekivanja razbijena u paramparčad.



Ove godine objavljen je i Vaš treći roman, koji još nije preveden na srpski. Šta skriva zanimljiv naslov knjige Hip Hip Hooray?

Roman počinje scenom u kojoj je jedna žena pronađena mrtva u svom stanu, i to dan nakon proslave 40. rođendana. Njen suprug je odmah optužen za ubistvo. Ali vraćamo se potom nedelju dana unazad i saznajemo šta se desilo…. A taj suprug je, inače, književnik i to bestseler pisac, koji se u jednom momentu suočava s nedostatkom ideja za nove romane. I kada konačno napiše nešto, urednik smatra da knjiga nije dovoljno dobra da se objavi. Donosi pisac potom neke loše odluke i vuče pogrešne poteze, što utiče na porodicu. Taj par ima i ćerku, koja je upravo upoznala dečka koji ne potiče iz dobrog društvenog miljea. Deluje da je dobar dečak, ali niko ne zna kakav je u stvari. Roditelji su zabrinuti i na kraju se javlja sumnja da je i on imao neke veze s tom smrću. Opet je inspiracija za roman došla iz mog života, tačnije moje brige za ćerkom. Kada je bila tinejdžerka, moja ćerka je imala dosta kontakata s osobama iz dela Malmea u kom žive niži slojevi i emigranti. Iako, kao roditelj, treba da budeš otvoren, da prihvataš sve, opet nikad ne znaš šta te čeka… To sam upotrebila i u romanu.

S bendom Crayfish ste 1997. godine objavili album u Japanu, koji je reizdat pre dve godine na digitalnim platformama. Ako ste, kao mlada, želeli da postanete pop zvezda, žalite li sada za scenom ponekad?

Ne. Jeste da sam sanjala o slavi, ali s tridesetak godina sam shvatila da to treba da ostane u prošlosti i da bi trebalo da se fokusiram na pisanje. I ne žalim ni za čim. Bilo je veoma zabavno imati bend s prijateljima. Ali možda jednoga dana napišem nešto o tim danima. Bili smo klasičan power pop bend sa swinglish elementima, odnosno mešavinom švedskog i engleskog popa, kakav je pravio bend Cardigans. Iako nismo postali slavni, sve naše pesme se mogu pronaći na Spotifaju.

A zašto su Švedska i Skandinavija uopšte tako plodno tlo za trilere? Znači li to da razumete kriminal bolje od svih?

Mislim da to ima veze s tim što se kroz te krimi priče mi suštinski bavimo društvom. Dakle, one ne služe samo za zabavu. Uvek je u svim romanima prisutna i velika doza ozbiljnosti. Namerni smo da čitaoce nateramo da se zamisle!

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: nova.rs