Mario Puzo: Sve se svodi na porodicu

Napomena: razgovor je vođen 1997. godine.

„’Ostani kod kuće’, govorila je uvek moja majka“, kaže Mario Puzo. „’Napolju ti se uvek desi nešto loše.’“

Sedamdesetšestogodišnji autor „Kuma“ sedi udobno zavaljen na plišanom kauču u prostranoj radnoj sobi, smeštenoj na drugom spratu skromne kuće u naselju Bej Šor na Long Ajlendu. Zidovi prostorije obloženi su drvenim panelima, a kroz elegantne lučne prozore pruža se pogled na teniski teren i smaragdnozeleni travnjak prošaran rascvetalim žbunjem.

„Kao da smo u kućici na drvetu!“, dobacuje veselo Puzova partnerka Kerol Đino, sa kojom je u vezi već osamnaest godina. Upoznali su se kada se Kerol, po profesiji medicinska sestra, starala o piščevoj supruzi Eriki, koja je preminula od raka 1978. godine.

Puzo kaže da ga pogled kroz prozor podseća na dva idilična leta koja je proveo u Nju Hempširu, kao gost fondacije Fresh Air, koja organizuje boravak u prirodi za decu njujorških porodica sa nižim primanjima. Puzo je odrastao u njujorškom kvartu Hels Kičen, u onome što naziva „slamovima između 30. ulice i Desete avenije“, a veći deo mladosti proveo je u stambenim naseljima na Aveniji D i u Bronksu. Do 42. godine nije posedovao vlastitu kuću.

Slavni pisac retko daje intervjue, a na ovaj razgovor je pristao samo zato što televizija Si-Bi-Es za nekoliko dana počinje еmitovanjе šestočasovne mini-serije „Poslednji don“, snimljene po njegovom istoimenom bestseleru iz 1996. godine. Osim toga, izdavačka kuća Rendom haus je prošlog meseca objavila novo izdanje autobiografskog romana „Srećni hodočasnik“, koji Puzo smatra svojim najboljim delom. Roman je prvi put objavljen 1964. godine i govori o italijanskoj imigrantskoj porodici koja se bori za opstanak u doba Velike depresije. Kao Amerikanka italijanskog porekla, pisac i velika obožavateljka gospodina Puza, i sama se osećala kao srećni hodočasnik kada sam dobila poziv da ga posetim.

Kuću u kojoj danas živi pisac je kupio 1968. godine i od tada je neprestano renovira i nadograđuje. Uprkos finansijskom uspehu, kaže da nikada nije želeo da živi u jednoj od onih luksuznih vila za kakve se obično odlučuju poznate ličnosti. Hronični dijabetes i srčani udar koji je doživeo pre pet godina primorali su ga da se odrekne svojih omiljenih kockarskih izleta u Las Vegas i Evropu, a budući da se otežano kreće, prošle godine je u kući instalirao lift.

„Sebe smatram italijanskim seljakom koji vodi ugodan život na svojoj maloj farmi“, kaže Puzo. Četvoro od petoro piščeve dece živi u blizini ovog prijatnog domaćinstva, koje funkcioniše po principu „samoodrživog patrijarhata“ (naziv skovala Kerol Đino) i u koje stranci ulaze na sopstveni rizik. Čak je i dostavljač novina član porodice Puzo.

Puzova ćerka Virdžinija Lohlin kuva, sprema kuću i obavlja dužnosti sekretarice. Kada ne pomaže bratu Entoniju u vođenju finansija i staranju o porodičnim imanjima, srednji sin Judžin je nezvanično zaposlen kao očev baštovan i vodi računa o celokupnom izgledu dvorišta. Pisca zastupa advokatska firma njegovog bratanca, a računovođa mu je rođeni brat. Treći sin Džozef takođe je advokat. Druga ćerka Doroti filmska je režiserka i jedina ne živi u komšiluku. Uramljene fotografije Puzovih osam unuka zauzimaju posebno mesto u piščevoj radnoj sobi.

U novom predgovoru „Srećnog hodočasnika“ Puzo otkriva da mu je kao inspiracija za mafijaškog bosa don Vita Korleonea u romanu „Kum“ poslužila njegova majka Marija (u „Hodočasniku“ joj je dao ime Lučija Santa). Nakon objavljivanja 1969. godine „Kum“ je proveo više od godinu dana na listi bestselera Njujork tajmsa.

„Svaki put kada bi don Vito otvorio usta“, priča Puzo, „u glavi sam čuo glas svoje majke“. On kaže da je „Srećnog hodočasnika“ počeo da piše kao knjigu o sebi, ali da ga je u jednom trenutku majčin lik u potpunosti zasenio i da se na kraju ispostavilo da je ona glavna junakinja romana. „Moja majka je bila divna, veoma zgodna žena“, kaže on, „ali i prilično beskrupulozna ličnost.“

„Položaj žena se znatno promenio od vremena kada sam pisao ’Kuma’“, kaže Puzo. Zato se potrudio da u „Poslednjem donu“, romanu koji pored sveta kriminala opisuje i amoralnost filmske industrije, bude što više ženskih likova na pozicijama moći.

Najveće zasluge za svoje prevaspitavanje po pitanju uloge žena u društvu Puzo pripisuje svojoj partnerki Kerol, koja je i sama autorka nekoliko bestselera. „Ja imam tu mačo crtu“, priznaje on. „Veći deo života proživeo sam kao staromodni muški šovinista. Nikada nisam menjao pelene niti iznosio đubre.“ Puzo tvrdi da bez Kerol – čiji kompjuter stoji na drugom kraju radne sobe, direktno prekoputa njegove starinske pisaće mašine – nikada ne bi završio svoje poslednje dve knjige. Njene sugestije i kritike, kaže on, učinile su njegove ženske likove realističnijim.

Na pitanje o feminizmu, odgovara: „Proteklih decenija se mnogo toga promenilo. I muškarci će morati da se promene. Nikada nisam upoznao muškarca koji je zaista želeo da se oženi. Muškarci jure uspeh jer veruju da privlači lepe žene. Ženama verujem više nego muškarcima. Muškarci su opasniji. To je ono životinjsko u njima – mogu da vas ubiju!“

O svom detinjstvu Puzo kaže: „Odgajile su me majka i sestra.“ Otac Antonio, po zanimanju pružni radnik, dugo se nije ženio. Nekoliko godina posle stupanja u brak sa Puzovom majkom počeo je da pokazuje znake neuračunljivosti, nakon čega mu je dijagnostikovana šizofrenija. Kada je Mario imao dvanaest godina, porodica je odlučila da Antonija trajno smesti u psihijatrijsku ustanovu. Jedno vreme su živeli na socijalnoj pomoći, ali majka je uspela da ih izvuče iz nemaštine. „Italijanske žene sa godinama postaju sve jače. Za muškarce, nažalost, važi obrnuto“, kaže Puzo.

Na moju opasku da me stare italijanske udovice u crnini podsećaju na buldožere, Puzo i Đino odgovaraju klimanjem glave i gromoglasnim smehom.

Budući da često piše o Siciliji, mnogi pretpostavljaju da je Puzo Sicilijanac, ali njegova porodica vodi poreklo iz okoline Napulja.

„Većina naših komšija na Menhetnu bila je poreklom iz Avelina“, kaže mi on. „Odakle je i Vaš otac.“ Primetivši moj zapanjeni izraz lica, objašnjava: „Pročitao sam u Vašim knjigama!“

Njujorški imigrantski kvartovi su u prošlosti podsećali na „srednjevekovne utvrđene gradove“, kaže Puzo. Svim pridošlicama je odmah davano do znanja gde se nalaze i kakva su pravila ponašanja. Na taj način je čuvan mir u zajednici. Pisac je u dvorištu iza kuće napravio stepenište slično onom koje se nalazilo ispred zgrade u kojoj je živeo kao dečak – svojevrsni spomenik odrastanju u centru Njujorka. „Ove stepenice ne vode nikuda!“, govori kroz smeh.

„Tinejdžeri su u to vreme bili vrhunski lopovi“, pripoveda Puzo, prisećajući se da je njegova majka bila njihova „najbolja mušterija“. Seća se da je 1931. posmatrao policajce kako tuku mladog kradljivca pilića koji je utočište potražio u njihovom stanu. Njegova majka Marija je hrabro branila mladića i iz sveg glasa vikala na policajce. „Čvrsto je verovala da momak ima pravo da krade piliće, a da ona ima pravo da ih kupuje.“

Kada su mu kao petnaestogodišnjaku profesori u srednjoj školi rekli da bi mogao da objavi neke svojе sastavе, počeo je da sanja o karijeri pisca. Uzor mu je bio Dostojevski.

Noću dok je radio kao operater u centrali Njujorške centralne železnice, vreme je prekraćivao čitajući knjige pozajmljene iz javne biblioteke na Jedanaestoj aveniji. Jednom prilikom se toliko udubio u čitanje da je izazvao zastoj vozova.

Priča i da je u vojsci, za vreme Drugog svetskog rata, doživeo „surovo otrežnjenje“. Kao veteran uličnih tuča, smatrao je sebe „opasnim momkom“ sve dok na obuci nije sreo gomilu „jedrih momaka sa sela“, koji su ga kao od šale pobeđivali u borbi prsa u prsa. Posle toga je, kako kaže, „postao nenasilan“. „Ja sam, u osnovi, slabić“, dodaje uz osmeh.

Kao vojnik Četvrte oklopne divizije, bio je angažovan na uspostavljanju vojne uprave u oslobođenim francuskim gradovima. Iako nikada nije ispalio ni metak, zaradio je pet odlikovanja za učešće u bitkama. „Bio sam toliko smotan“, kaže on, „da je verovatno dobro što nikada nisam morao da upotrebim pušku.“

Po završetku rata Puzo se vratio u Njujork. Prvo se upisao na Njujoršku školu za socijalna istraživanja, gde je osvojio književnu nagradu, a zatim i na Univerzitet Kolumbija. Posle studija je uglavnom radio kao novinar, a prvo prozno delo objavio je tek u 35. godini.

Kada mu „Srećni hodočasnik“, uprkos pohvalama kritike, nije doneo nikakvu zaradu, čvrsto je odlučio da napiše bestseler od koga bi mogao da izdržava porodicu. Zadovoljna predloženim nacrtom zapleta, izdavačka kuća Patnam mu je 1965. godine dala avans od pet hiljada dolara za roman o mafiji. Puzov treći roman pod naslovom „Kum“ u knjižarama se našao u martu 1969. godine i odmah postao bestseler. Sedamdesetih godina prošlog veka bio je najprodavaniji roman u Sjedinjenim Državama, nadmašujući po popularnosti knjige poput „Isterivača đavola“, „Ljubavne priče“ i „Ajkule“.

Frensis Ford Kopola je po romanu snimio filmsku trilogiju (1972, 1974. i 1990), a Puzo je nagrađen Oskarom za najbolji scenario za prva dva filma, koji se smatraju remek-delima kinematografije. Iako je odlučio da produži saradnju sa holivudskim studijima (scenariji za filmove „Zemljotres“, „Supermen“, itd), nastavio je da objavljuje romane, uključijući „Budale umiru“ i „Sicilijanca“.

Uprkos tome što uglavnom piše o Italijanima, Puzo kaže da „prezire“ kada ga nazivaju Italoamerikancem. „Ja sam Amerikanac!“, izjavljuje ponosno. O Italiji nema najlepše mišljenje, jer ne može da joj oprosti grehe iz prošlosti, a naročito nebrigu o siromašnima. Iako je kršten, nasledio je majčin nepoverljiv odnos prema Katoličkoj crkvi, koja se, po njegovim rečima, „u sve meša i uvek je protiv napretka“.

Uočivši da sam iznenađena takvim odgovorom, Kerol se ubacuje u razgovor: „Trebalo bi da ga vidite kada se kocka. To je pravi zen! Pisanje i kockanje – za njega su to religijska iskustva!“ Iako je redovno putovala i živela sa njim u Kaliforniji, Kerol nikada nije živela sa Puzom u Bej Šoru. Ona poseduje sopstvenu kuću u dvadesetak minuta udaljenom Amitivilu, a u posete dolazi sredom uveče i preko vikenda. Puzo trenutno piše scenario po njenoj prvoj knjizi The Nurse’s Story.

„Sebe vidim kao pisca iz radničke klase“, ističe Puzo. „Pisanje je zanat.“ Kaže da najradije izbegava književni establišment i da nije „naročito druželjubiv“. Dvojica prijatelja za koje uvek ima vremena su pisci Džozef Heler i Brus Džej Fridman.

Kaže da od 24 sata u danu 16 provodi čitajući i naziva sebe „zavisnikom od knjiga“. Nadohvat ruke mu u svako doba dana mora biti bar dvadeset različitih naslova: „Gori sam od zavisnika od kokaina.“ Čita „apsolutno sve“ novoobjavljene knjige, a zatim ih poklanja drugima. Postoje, naravno, i knjige kojima se redovno vraća. Le Kare mu je jedan od omiljenih pisaca, kao i Lari Mekmartri, čiju „Usamljenu golubicu“ smatra „savršenim romanom“.

Posebno mesto u njegovom srcu rezervisano je za engleske autorke poput Fej Veldon i Mjurijel Spark, a duboko poštuje i publicistiku Normana Mejlera i Geja Taliza. Žali se da današnjim piscima „nedostaje ambicije“ i zamera im to što malo pažnje posvećuju „strukturi“ i „dobro osmišljenim incidentima“. Savremena književnost je, po njegovom mišljenju, „dosadna“.

Kao pisac, Puzo „mrzi“ da izmišlja scene seksa. „Pišem ih samo zato što ih čitaoci žele“, priznaje on. Najviše uživa u konstruisanju scena koje prikazuju „kako funkcioniše moć“, a naročito suptilne manipulacije moćnih pojedinaca.

„Ako izuzmemo ubistva“, nastavlja on, „holivudski moćnici su veoma slični mafijašima – s tim što su stari mafijaši imali više časti.“ Sebe naziva „romantičarem“: „Imam razumevanja za zlo.“ Veruje da popularnost „Kuma“ ima veze sa „razočaranjem u američki pravni sistem“, kao i sa čežnjom za većom bliskošću unutar porodice. „Mrzim nasilje“, ističe on, ali veruje i da, kada je moralnost u pitanju, mafija nije ništa gora od ogromnih korporacija koje zatvaraju fabrike i otpuštaju na desetine hiljada radnika.

Puzo nije naročito svestan svoje popularnosti i kaže da ga je tokom prošlogodišnje turneje sa „Poslednjim donom“ (bila je to njegova prva promotivna turneja) šokiralo što su ljudi svih uzrasta satima stajali u redu da bi ga videli i čak mu pružali bebe da ih dodirne. U Los Anđelesu je naručio picu za sve koji su čekali u redu.

Kada je kod kuće, Puzo se čvrsto drži svojih navika. Na televiziji prati bejzbol i redovno gleda sve filmove koju mu šalju kao članu Akademije filmske umetnosti i nauke. Iz zdravstvenih razloga više ne puši, ali voli da među zubima drži nezapaljenu cigaru. Obožava špagete i pastu e fađoli (Kerolina majka je sprema u ogromnim šerpama) i jede ih nekoliko puta nedeljno.

Gledajući u posluženje koje je Kerol iznela na sto, snuždeno progovara: „Ne bih smeo da jedem mortadelu i mocarelu.“ Ali Kerol mu je već pripremila sendvič sa oba sastojka i on se s guštom obrušava na svoj ručak.
 
Autor: Kamil Palja
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Bernard Gotfryd / Library of Congress