Marko Krstić diplomirao je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Za debitantski roman „Viktorija“ dobio je nagradu Fonda Branko Ćopić Srpske Akademije nauka i umetnosti 2012. godine.
Aktuelni roman Marka Kostića, „
Mundo Libre“ (Slobodni svet), posvećen latinoameričkoj legendi Ernestu Če Gevari, intrigantna je priča o potrazi za slobodom. Zato sa Krstićem, u pandemijskim ograničenjima, razgovaramo o slobodnom svetu.
Kako vi provodite dane u izolaciji, pišete, uređujete rukopise?
Ne razumem ljude koji se kod kuće dosađuju. Ispada da je vanredno stanje pokazalo da ljudi nisu sposobni da se posvete malo sebi i porodici, iako kad je stanje normalno, stalno kukaju kako zbog obaveza nemaju vremena ni za šta. Ne znam, kod mene je radna atmosfera, što ne znači da radim po ceo dan. Odmaram, radim obične, porodične stvari. U pauzama između uređivačkog posla i koordinisanja jedne male ali efikasne redakcije, završavanja scenarija za dokumentarni film o našoj najznačajnijoj džez legendi Dušku Gojkoviću i pripremi za reizdanje „Viktorije“ koje će objaviti Laguna, bavim se i kućnim poslovima.
Meni je rad od kuće ukazao na više korisnih stvari: kućni rad je neprikosnoven; efikasniji je otići na net nego otići na posao; moja žena odlično kuva, iako se godinama folirala da ne zna; ponešto znam i da popravim po kući, mada i dalje ne dovoljno dobro, poslodavci štede i struju i opremu, znači, veće plate za zaposlene; kad nema neta, nema posla; produžiti rad kod kuće i nakon ukidanja vanrednog stanja. Još samo da ubedimo poslodavce u to.
Vaša dva do sada objavljena romana se razlikuju i u tematskom i u formalnom smislu. Kakav će biti treći?
I da i ne. I „Viktorija“ i „Mundo libre“ su romani koji istovremeno imaju nešto osobeno i nešto zajedničko, pre svega, na planu slobode i načina na koji se ona izneverava ili dostiže. Štaviše, iako u različitim istorijskim kontekstima – postpetoktobarska Srbija i kubansko-bolivijska revolucija – oba romana sadrže poetičke analogije: motiv letećeg zmaja, motiv izdajnika, motiv mučenika, motiv grupe koja se rastura, oba romana su romani akcije u kojima likovi više delaju nego što pripovedaju, i oba su bazirana na određenim istorijskim događajima, uz elemente trilera.
Ono što ih zasigurno razdvaja jesu pripovedačka tehnika i žanrovsko određenje. „Viktorija“ je više roman društva, dok je „Mundo libre“ prvenstveno roman potere, koji integralno postaje roman jednog lika – roman o Če Gevari. Treći roman, koji očekujem da završim tokom sledeće godine, biće tematski drugačiji i mnogo intimniji. Na tragu je tradicije koju baštinimo od
Henrija Milera i
Filipa Rota, a nisam gubio iz vida ni prvi eksplicitni erotski odjek srpske književnosti, Karadžićevog „Crven Bana“ i predstavlja sliku pojedinca koji je, u začaranom krugu seksualnih i porodičnih odnosa, suprotstavljen samom sebi.
Šta čitate/gledate u izolaciji, šta biste nam preporučili?
Bajke za decu, hahaha... Usled kućnog karantina, vratio sam se dečjim klasicima za odrasle „Alisi u zemlji čuda“ i „Mobi Diku“. Uzbuđenje koje sam imao kao klinac, čitajući ih kao bajku ili avanturu, isto je i trideset godina kasnije, s tim što je sada ta vrsta ushićenja prerasla i u rezignaciju. I dalje smo u zečjoj rupi, sa velikim Dikom u njoj. Pored ova dva naslova, ostanimo uz književnost mora, uz misao Džošue Slokama, prvog mornara koji je oplovio svet sam, ispisujući je u svojoj ispovesti: „Rođen sam na vetru i proučavao sam more, kao malo ko, zanemarivši sve ostalo“, ostanimo uz mediteranske romane Desnice i Darela, ili antologiju priča o moru „
Ostrvo na dva mora“ koju je priredila Ljubica Arsić. Šta gledam? „Patrolne šape“. I da moja porodica i ja ostanemo ok. I mentalno i zdravstveno.
Šta bi junak vašeg romana Če uradio danas?
Prvenstveno, ne bi učestvovao ni u jednoj vlasti. A ako me pitate gde bi bio za vreme pandemije, verujem da bi veći deo dana volontirao u nekoj od žarišnih bolnica kao ispomoć, kao što je bio i u Peruu, u karantinu leproznih, 1952. godine. Drugi deo dana bio bi posvećen načinu kako da oslobodi i pomogne Asanžu u njegovoj revolucionarnoj borbi i odbrani, koji se, čekajući suđenje umesto izručenja, nalazi u londonskom zatvoru u kome je broj zaraženih sve veći, a ima i smrtnih slučajeva. Njegovi dani, i za vreme pandemije i nakon nje, bili bi ispunjeni istom onom mišlju po kojoj je ostao upamćen u istoriji sveta. Borbom za mundo libre.
Autor: Sanja Milić
Izvor: Rts.rs
Integralnu verziju intervjua možete pročitati
ovde.