Marko Vidojković: Spas će nam doći i pre nego što mu se nadamo!

Dugo se na Balkanu nije zatreslo stvaralačko tlo kao prethodnih meseci zbog izlaska nove knjige Marka Vidojkovića, „Đubre“. Jedan od najangažovanijih pisaca, čija se dela u originalu mogu čitati od Vardara pa do Triglava, napisao je štivo koje svojom brutalnošću uspeva gotovo nemoguće – da prevaziđe brutalnost vremena u kome živimo. Direktan književni udar u glavu režima koji hara Srbijom možda generale hunte neće zaboleti danas ili sutra, ali će im, svakako ostati večno uklesano svedočanstvo o tome kako su pustošili napaćenu zemlju dok su bili na njenom čelu.



Kosmos se postarao da mnogo toga u knjizi bude proročko, s obzirom na to da je pisanje krenulo u avgustu 2019. godine, a za hronički deo se pobrinuo lično autor. 

Krenimo od kraja romana. Dragiša u medmeksovskom ambijentu utoljava instinkte koji ga sve vreme vode i čuvaju. Koliko su instinkti nadjačali moral, kulturu i vaspitanje u trci za pukim preživljavanjem?

Imajući u vidu da je roman pisan u sadašnjem vremenu iz prvog, Dragišinog lica, vodio sam ga do trenutka iza kojeg on više nema manevarskog prostora. Šta god dalje da mu se desi, vodi ga pravo u propast, zato je neispravna teza koju većina čitalaca ima, da je Dragiša na neki način umakao apokalipsi koja je razorila ne samo antisistem čiji je Dragiša bio noseći stub, već i celu planetu. Dragiša je simbol svega onog što ne valja u našem društvu, u njemu su svi smrtni grehovi pojačani do daske. On je lice ljudskog đubreta koje nas je poslednjih godina zagadilo do uništenja, te je logično da kod njega, kao i kod njih, vladaju isključivo najprimitivniji instinkti. Ne može se Dragiša poistovetiti sa svima nama, jer i dalje ima mnogo ljudi koji se čistog srca bore za neke više vrednosti od pukog jurcanja za prljavim novcem, praćenog apsolutnim nemoralom.

Toliko su živopisno opisani detalje Dragišinog lika i dela da ste ostavili vrlo malo prostora u sumnju da takva ličnost zaista postoji. Možete li da zamislite da se pojavi neki realni „Dragiša“?

Ne. Dragiša je superantiheroj, ličnost koja drži u šaci ceo politički, mafijaški i državni vrh. On je neka vrsta srpskog Antihrista, koji na sebe preuzima najgore režimske grehe, dakle potpuni plod mašte. U realnosti, situacija je mnogo gora, jer nema Dragiše koji vuče sve konce, već razulareno mnoštvo „Dragiša“, koji na svim nivoima gospodare našim društvom. Dragiša se, osim upravljanja državom, bavi svim mogućim poslovima u crnoj zoni. On reketira svakog ko kršeći zakon zgrće pare, od zamenika gradonačelnika i urednika režimskih tabloida, pa sve do Roma, koji rukovode prosjačkim i džeparoškim bandama. Prljavim novcem gradi gomile zgrada po Beogradu, a ako se neko slučajno ili namerno otrgne kontroli, Dragiša ga odmah brutalno kažnjava. Sve vreme je pritom drogiran, nosi maskirni šorts i havajske košulje, ima značku tajne službe i „zbrojovku“ od 9 milimetara, ključni argument prilikom svakog nesporazuma. Nema takvog lika u pravom životu, ali ima bezbroj bubašvaba koje poseduju neku od ovih odvratnih osobina, što im daje osećaj moći i na najdebilnijim nivoima.

U romanu, kuga kreće iz Srbije i zarazi ceo svet. Kolika je opasnost po svet da bude zaražen ovdašnjim državnim anti-sistemom?

Nikakva. Ovdašnji sistem proizvod je naopakog sistema vrednosti koji vlada na čitavoj planeti. Da Evropskom unijom vladaju vrednosti za koje se ta formacija formalno zalaže, ne bi postojao ni ovakav režim u Srbiji danas. Samo sam poželeo i tu želju sebi ostvario, da kazna za takvo upravljanje modernom civilizacijom stigne baš iz Srbije, kao njenog rugla i to u obliku apokalipse, od koje je nemoguće pobeći. Kuga otporna na antibiotike delovala mi je kao savršena kazna.

Provukao si trenutne nosioce sistema u Srbiji kroz roman i bez pominjanja imena svakog zasigurno pozicionirao u Dragišinom lutkarskom pozorištu. Da li je bilo ikakve reakcije „s one strane“?

Ako su ga pročitali, a verujem da do sad jesu, mogu samo da mi budu zahvalni, jer su njihove karikature u ovoj knjizi, zahvaljujući Dragiši, ispale daleko kvalitetnija ljudska bića nego što to zaista jesu. Mogu da ih zamislim kako čitaju, znajući šta su i kakvi su, a onda na kraju, sa olakšanjem zaključuju kako je sve to moglo biti opisano mnogo gore, to jest mnogo približnije njihovim osobinama i nedelima. Oni, međutim, nisu bili moja primarna meta, već pre kolateralna šteta i pikantan začin ove knjige. Glavna meta su svi oni koji godinama ćute, dozvoljavajući pad Srbije u ponor kriminala i korupcije. Nosioci vlasti, pritom, nisu ubeđeni da su najbolji, oni tačno znaju kakvi su, a njihovo samohvalisanje je sastavni deo neprekidne predizborne kampanje, usmerene na najširi deo stanovništva, koji su, tokom osam godina divaljanja, doveli do prosjačkog štapa i srozali ih na nivo životinja koje se bore za opstanak.

Da li je korona više pomogla podupiranjem eksluzivnosti teme o pandemiji ili odmogla gašenjem mogućnosti promocije knjige?

Promocije ove knjige ne bi bilo, kao što nije bilo promocija ni mojih prethodnih romana, kada nije bilo pandemije. Potpuno je normalna situacija da se moje knjige ignorišu u medijima, bez obzira na tiraže, kao što ih ignorišu i budžetske institucije, koje su široke ruke kada treba organizovati promociju bilo kom književniku koji politički ne talasa. Korona je samo smanjila originalnost moje ideje o superkugi, ali verujem da je, s druge strane, zanimljivo čitati roman o pandemiji, u sred pandemije koja nas je, igrom slučaja, pogodila istovremeno kad i „Đubre“.

Deluje da vas ovih dana ima svuda i da se „Đubre“ zaista čita i traži kao u pravom književnom „zlatnom dobu“? 

Marketinška osnova za njen silovit proboj bile su moje društvene mreže. Svestan da mi je pristup medijima strogo ograničen, radio sam godinama na direktnom kontaktu sa čitaocima i ta pratnja je ono na šta sam računao kada je knjiga izašla. Jagma koja je usledila iznenadila je, ipak i Lagunu i mene. Bio je to znak da se drugi talas interesovanja praktično preklopio s prvim, a to je ono najbitnije kod svake knjige – da čitaoci počnu da je preporučuju i kupuju drugima. Prvo izdanje, koje je imalo zavidnih 7.000 primeraka bilo je već posle deset dana u opasnosti da bude rasprodato, pa je odmah krenula štampa drugog i trećeg izdanja knjige. Imali smo periode od po nekoliko dana kada je nije bilo u knjižarama. Jedva mesec dana po objavljivanju, ona je već više od dve nedelje prva na top listi bestslera. Bitno je i to da iza „Đubreta“ stoji najveći regionalni izdavač, koji ne razmišlja o ideologiji, već pre svega o prodaji. Laguna nije ništa dužna nijednom režimu, stoga bez bojazni može da prodaje „Đubre“, kao što istovremeno prodaje i novi roman Vuka Draškovića.

Imali ste ranije sjajne recenzije iz okruženja, a reaakcije sada? Mogu li komšije da zamisle da imaju svoje Dragiše, koji bi tamo bili npr, Jurica ili Janez?

Ceo region pun je đubreta u političkom vrhu. Pritom su sva ta đubrad međusobno povezana prljavim poslovima i nacionalističkom propagandom, koja je osnovno sredstvo za njihov opstanak na vlasti. Svakom njegovo đubre najviše smrdi, a ja sam imao sreću da prvi napišem roman o našem đubretu. Nekoliko recenzenata iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koje smo citirali na koricama, knjigu su dočekali sa oduševljenjem, ne zbog raskrinkavanja srpskog đubreta, već upravo stoga što se moje „Đubre“ odnosi i na njihovo đubre.

„Đubre“ se čita u dahu, a slike u romanu su brutalne, precizne i žive. Sve je kao ucrtano za ekranizaciju?

Nisam ja taj koji o tome razmišlja. To je tema za potencijalne producente. Ja sam šampion neuspelih ekranizacija, bilo je želja, bilo je dogovora, otkupa prava, ali do sad nije bilo krajnjeg rezultata. Voleo bih da „Đubre“ bude izuzetak od tog pravila, jer vidim potencijal za potencijalno kultnu crnohumornu seriju, dosta pitkiju od knjige. Ipak, to treba da prepozna onaj ko se bavi proizvodnjom serija i filmova. Ja pišem knjige i njihovim izlaskom na tržište moj posao je završen i odmah po završetku najnovijeg počinjem da pišem novi roman. Šta će se sa postojećim romanima desiti, ne zavisi od mene.

Dragišinoj Srbiji nema spasa. Ima li nama spasa?

Naravno da ga ima. Ne bih voleo da „Đubre“ bude epitaf Srbiji, već samo podsećanje na epohu naprednjačkog upravljanja Srbijom. Postoji široki front poštenih ljudi, koji se bore za slobodu i demokratiju i uz odlučan pritisak spolja, mislim da spas može doći i pre nego što mu se nadamo. Treba samo biti svestan situacije u kojoj se nalazimo i ne ložiti se da može doći do naglih sistemskih promena, koje će od Srbije u skorije vreme napraviti Švajcarsku. Mi smo u veoma dubokom kanalu. Za sad, naš najveći uspeh bio bi da se izborimo za sistem u kom je vlast smenjiva na izborima, započnemo borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, pa da polako počnemo ponovo da gradimo svoju zemlju, jer drugu nemamo.
 
Razgovarao: Darko Mihajlović
Izvor: direktno.rs