Marsel Prust na filmu

Neke obeshrabruje obim Prustovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, a neki se toliko zaljube u ovo čuveno delo da im ni njegova dužina nije dovoljna, pa tragaju za produžecima. U ovom tekstu ćete pronaći filmska ostvarenja zasnovana na sjajnom francuskom klasiku.


 
„Zaljubljeni Svan“ (Swan in love), 1984.

U filmu je, naravno, reč o burnoj ljubavnoj vezi između Svana (koga glumi relativno mladi Džeremi Ajrons) i Odete (čudesna Ornela Muti, koja je uspela da postigne da u isto vreme deluje i nevino i razvratno). Svan u ovoj adaptaciji deluje malo zločestiji nego u romanu, dok je Odeta zapravo realističnija. U filmu se nalaze fine epizode u kojima se pojavljuje užasni par Verdiren i članovi njihovog „malog tabora“, baron De Šarlis i čak (nakon vremenskog skoka) mlada Žilberta, plod Svanove nesrećne ljubavne veze.

Ovaj film je sjajno sredstvo za sređivanje utisaka posle čitanja romana „Jedna Svanova ljubav“. Ipak verovatno ga ne treba gledati pre knjige, jer je dovoljno teško pratiti radnju čak i kada znate likove i njihovu konačnu sudbinu.

„Zarobljenica“ (La Captive), 2000.

Prustov roman je ovde doživeo ozbiljniju adaptaciju: zatvorenica i njen čuvar su preimenovani u Arijanu i Simona, a mesto radnje je pomereno za vek unapred, pa su Prustove tihe ulice sada preplavljene bukom automobila. Avaj, promena doba u kome se radnja odvija, priču samo čini još manje verovatnom: zašto je Arijana toliko zavisna od svog čuvara, i zašto svaka mlada devojka deluje kao da naginje homoseksualizmu? (To je lakše prihvatiti u radnji romana sa početka dvadesetog veka, kada su devojke više klase bile pod strogim nadzorom i imale malo prilika da se prepuste svojim naklonostima ka momcima.) Međutim, mnogo toga drugog iz Prusta prenelo se na film: momak ima astmu, senilnu babu, i pomoćnicu po imenu Fransoaz, i svi zajedno žive u prostranom, skupom stanu u blizini Jelisejskih polja. (U stanu se čak nalaze i povezane kade, preuzete iz romana „Zatočenica“: dva kupatila su povezana, a zidovi tako tanki da oni što se kupaju mogu ćaskati međusobno.)

Kao i mladi Marsel, mladi Šarl Svan i Rober de Sen Lu, Simon je očigledno ljubomoran. On prati Arijanu, pokušava da je uhvati u lažima (u jednom trenutku je čak preklinje da prizna samo dve laži, da bi joj mogao ubuduće verovati!) i u suštini savršeno uspe u tome da je navede na upravo onakvu vrstu ponašanja kakve se i plašio. Rezultat je više naporan nego privlačan, premda u jednom trenutku olakšan lepim duetom Arijane i jedne druge devojke – arijom iz opere Cosi fan Tutte („Tako čine sve“).



„Nađeno vreme“ (Le Temps retrouvé), 1999.

Predivan film čileanskog režisera Raula Ruiza i upečatljivim Džonom Malkovičem u ulozi Šarlisa, uprkos činjenici da ni najmanje ne podseća na njega (Prust je opisao barona kao toliko debelog da hoda gegajući se, a glava mu je ogromna).

Film je zasnovan na poslednjem tomu naslovljenom „Nađeno vreme“ i počinje sa Marselom na samrtnoj postelji, kako sablasnim glasom diktira roman koji će predstavljati njegovu pobedu nad smrću. Pisac na samrti se ne pojavljuje ponovo; umesto toga dobijamo scene iz njegove knjige, uključujući malog Marsela sa njegovim magičnim fenjerom u Kombreu, mladim Marselom koji sreće Šarlisa u Balbeku, i sredovečnim Marselom koji posećuje koncert u dvoru Germantovih. Radnju je veoma teško pratiti, i na film nikako ne treba gledati kao na predjelo za gozbu koju čini „U traganju za izgubljenim vremenom“ već radije kao digestiv, piće koje posle jela poboljšava varenje.
 
Izvor: readingproust.com
Prevod: Vladimir Martinović