„Maštarije“ su bile prvo Borhesovo delo koje je dobilo priznanje ne samo u Argentini, već i u inostranstvu. Delo je objavljeno 1944. godine, ovenčano je počasnom nagradom udruženja argentinskih pisaca i autoru je otvorilo mnoga vrata na putu ka slavi koju će kasnije dostići.
„Maštarije“ su neverovatno delo. Pojedinci tvde da Borhesa treba čitati barem jednom u životu, pa makar kasnije i odustali od njegovih dela jer se u njima može doći do saznanja koje nijedno drugo štivo ne može da nam ponudi. Ja se u potpusnosti slažem sa tim i više puta sam čitao njegove naslove.
Borhes je bio čovek koga su krasile dve upečatljive osobine, vrlo vidljive i u svim njegovim delima – bio je pravi erudita i fascinirala ga je magičnost vremena. To se jasno može primetiti u nekoliko priča u „Maštarijama“, preciznije, u grupi kratkih priča pod naslovom „Vrt sa stazama koje se račvaju“.
U prvoj priči, „Tlen, Ukbar, Orbis Tertius“, sam autor pronalazi knjigu u kojoj se pripoveda o izmišljenom svetu zvanom Tlen u kome su zastupljeni potpuno neverovatni zakoni fizike. Kratak tekst „Pjer Menar, pisac Don Kihota“ je prava poslastica koja govori o stvaranju i originalnosti. U priči „Lutrija u Vavilonu“ Borhes se poigrava pojmom sreće (još jednom od njegovih omiljenih tema) na izuzetno okrutan način i, na kraju, u „Biblioteci u Vavilonu“ može se pronaći još nekoliko lajtmotiva tipičnih za Borhesa (knjige, lavirinti) i ovaj naslov se može smatrati klasikom zbog svoje maštovitosti, originalnosti i ideji iza priče.
U drugom delu zbirke pod naslovom „Umislice“, treba pomenuti priču „Funes ili pamćenje“, sjajnom tekstu o snazi i teretu pamćenja, a Borhes temu razvija na vrlo karaterističan način, koji su brojni pisci nakon njega pokušali da ponove i imitiraju. Drugi tekst koji ilustruje tipičan Borhesov stil je „Smrt i busola“, u kome se autorova strast prema matematici i filozofiji prepliće sa klasičnom detektivskom pričom.
Rezimirati Borhesov opus u samo nekoliko redova je težak zadatak; svakako, najbolje je jednostavno čitati ga. Kako je već rečeno, on spada u pisce čija dela treba pročitati barem jednom u životu jer su njegova mašta i teme koje se učestalo ponavljaju prava književna poslastica. Tačno je da se ova ponavljanja smatraju i njegovom manom – Borhes je bio opsednut pojedinim motivima koji se ponavljaju do prezasićenosti u mnogim njegovim pričama, pesmama i esejima: lavirinti, večnost, sreća, vreme, dvojnik. Mogu se prepoznati šabloni koji se iznova ponavljaju tako da posle nekoliko pročitanih dela, čitalac stiče utisak da čita nekoliko varijanti jedne iste priče. I potpuno je u pravu, ali ova činjenica nipošto ne umanjuje magičnost Borhesovog stila ni genijalnost argentinskog pisca.
Najveća vrlina Horhea Luisa Borhesa je ista kao i njegovog poznatijeg sunarodnika Hulija Kortasara – ne leži u jedisntvenom stilu, niti u delu koje je napravilo prekretnicu u istoriji književnosti. Njegov veliki doprinos čini njegovo poigravanje tekstovima – zabavljao se njima i prilagođavao ih sopstvenom ukusu, a od čitaoca je pravio saučesnike u priči. Nije dopustio da ga klasnična forma priče sputava, već je svoje tekstove oblikovao tako da se njemu dopadaju, pretvarao ih je u igre, u nagađanja, u hijeroglife koje čitalac mora da dešifruje i na taj način aktivno učestvuje u radnji, a zbog toga je kao pisac nezamenljiv.
Ukratko, osim što zabavljaju i intrigiraju čitaoca, „Maštarije“ mu nude i drugačiji, nadrealni pogled na stvarnost i svet koji poznaje. Imajući u vidu stanje današnje književne scene, to nije mala stvar.
Izvor: solodelibros.es
Prevod: Sonja Laštro