Povod za razgovor sa
Megi O’Farel je njen najnoviji roman „
Portret jednog braka“, izmišljena priča o životu Lukrecije Mediči za koju neki veruju da ju je ubio muž.
Vaš prethodni roman „Hamnet“ me je oborio s nogu. To je priča o jedinom sinu Vilijama Šekspira, o kome se malo zna. Pokušali ste da rekonstruišete ko je on bio, kako je umro i da li je Hamnetov kratki život možda poslužio kao inspiracija za jedno od najvećih dramskih dela njegovog oca. Mesto i vreme radnje Vašeg novog romana su drugačiji – Italija u doba renesanse – ali je glavni lik ponovo istorijska ličnost o kojoj se malo zna i čiji se život takođe prerano završio. Naslov romana je „Portret jednog braka“ i počinje istorijskim napomenama.
„Godine 1560. petnaestogodišnja Lukrecija di Kozimo de Mediči napustila je Firencu da bi započela bračni život s Alfonsom II d’Este, vojvodom od Ferare.
Manje od godinu dana potom biće mrtva.
Kao uzrok smrti zvanično je navedena ’trula groznica’, ali kružile su glasine da ju je ubio njen muž.“
Ovi šturi podaci koje ste nam upravo pročitali zapravo je sve što možemo da saznamo iz zvaničnih istorijskih izvora, što znači da ste imali ogroman manevarski prostor za domaštavanje. I zamišljate je kao prilično neukrotivu ličnost. Kako ste oformili njen lik koji je završio na stranicama ove knjige?
Čini mi se da nije slučajnost što je pisanje ovog romana obeležila pandemija. I nije slučajnost što dobar deo romana govori o ograničenjima i nedostatku izbora. Lukreciju su udali za Alfonsa, vojvodu od Ferare, zbog političke koristi koju bi iz tog braka izvukao njen otac. Znate, prodali su je za oko 50 miliona funti. To joj je bio miraz.
Razumem.
Takođe sam tokom istraživanja primetila da su njeni roditelji, otac Kozimo Mediči i majka Eleonora, obrazovali svoje ćerke na isti način kao i sinove, što nije bilo uobičajeno za to vreme. Došla sam do zaključka da su Lukrecija i njene dve sestre verovatno bile veoma inteligentne, svestrane i načitane mlade žene. Očigledno im je bilo suđeno da sklapaju brakove zbog interesa porodice, ali obrazovanje, inteligencija i načitanost ne mogu tek tako da nestanu. Mora da postoji neki ventil i zato sam pretpostavila da se Lukrecija bavila slikarstvom. I ne zaboravite kakve su sve slike visile na zidovima palate Medičijevih, recimo Botičelijevo „Rođenje Venere“. Zato sam pokušala da zamislim kako je izgledalo njeno odrastanje tokom kog se u dnevnom boravku nalazi „Rođenje Venere“.
U jednoj sceni, negde pri početku romana, prvi put sam se osećala kao da je upoznajem. Radi se o tigru koji, očekivano, živi u podrumu palate u kome je njen otac Kozimo Mediči imao privatan zoo-vrt. Recite nam nešto više o toj sceni i zašto ste je uključili u roman.
Za divno čudo, to je prvo što sam napisala o Lukreciji. To je, na neki način, bio moj put do njenog lika. Tek sam bila pročitala da je Kozimo imao menažeriju egzotičnih životinja u podrumu palate. Renesansna umetnost je prepuna lavova, ali neverovatno je malo tigrova, verovatno zato što ih većina ljudi nikada nije videla. Zato poglavlje nosi naslov
Prvi tigar u Toskani. Lukrecija ga je videla samo letimično i želela je da ga osmotri izbliza, pa se zato jedne noći iskrala i sišla u podrum. Provukla je ruku kroz rešetke da bi dodirnula tigra. To mi je bila prva vizija – nje kao veoma male, ali i veome odlučne devojčice.
Za jednog člana porodice Mediči, Lukrecija nije imala baš najsrećnije detinjstvo. Njeni roditelji, kao i braća i sestre, umeli su da budu i te kako hladni. Tako je stekla veštine preživljavanja koje je kasnije upotrebila u braku. Bilo bi lepo da nam pročitate scenu u kojoj se vidi kako koristi te veštine. To je scena u kojoj Leonelo, najbolji prijatelj njenog novog muža, prema njoj ne pokazuje poštovanje koje bi trebalo.
Lukrecija radi ono što uvek čini u takvim prilikama. Nije odrasla s četvoro starije braće i sestara koji su je neprekidno omalovažavali, pokazivali joj gde joj je mesto, isključivali je, zadirkivali i ponižavali a da ništa nije naučila. Dinamika koju je ovaj čovek želeo da stvori poznata joj je kao oblik sopstvenih noktiju. Ona je vrlo vešta u izbegavanju takvih nevidljivih udaraca.
„Kako ste, rođače?“, promrmlja. Ne podiže glas više od toga; ako želi da je čuje, moraće da se sagne sa sedla. „Vidim da ste bili uspešni u lovu.“
Ova scena savršeno opisuje njen lik. Dok ste čitali, pomislila sam kako nikako ne bih volela da joj stanem na žulj, iako je devojčica od samo petnaest godina. Ona je još uvek dete. Srećno ti bilo, Leonelo. Jesu li ti podaci precizni?
Mislim da jesu. Morala sam dvaput da proverim koliko ima godina. Znate, petnaest godina je zaista malo, dok je njen muž Alfonso, vojvoda od Ferare, imao dvadeset i sedam i bio je vojvoda tek manje od godinu dana. Otac mu je umro godinu dana pre toga. Zato Alfonso mora da pokaže moć, da svima dokaže da može da obavlja funkciju koju je nasledio i da je apsolutno sposoban da bude vladar. A onda Lukrecija dolazi u njegovu kuću. Neverovatno je mlada, nema saveznika, ne poznaje nikoga i mora nekako da se snađe u toj situaciji. Mora da se navikne na činjenicu da je udata i da se dokaže kao vojvotkinja od Ferare.
Pročitala sam u Vašem intervjuu za London tajms, u kome ste opisali okrutnost Ferare prema njegovim sestrama, da ste, dok ste proučavali građu, odlučili da se ne ustručavate kada pišete o njemu. Molim Vas da nam to pojasnite.
Kada sam počela da istražujem, primetila sam da neki istoričari veruju da je Alfonso ubio Lukreciju. A opet, drugi tvrde da nije i da je umrla prirodnim putem, verovatno od tuberkuloze. Zato sam isprva htela da budem nepristrasna i da čoveka ne osuđujem prerano. A onda sam pročitala o situaciji kada je Alfonso saznao da se jedna od njegovih sestara tajno viđala sa glavnim čuvarom zamka. Kako bi svima pokazao da se tako nešto ne može tolerisati, čoveka je osudio na smrt davljenjem, a sestru je naterao da sve to posmatra. Inače, ovo je istorijska činjenica i Alfonso je čak bio ponosan zbog toga što je uradio. Od toga mi se sledila krv u žilama. Pomislila sam, pa ovaj čovek je i te kako sposoban da ubije Lukreciju, tako da sam se opredelila za takvu interpretaciju istorije.
Posetili ste Lukrecijinu grobnicu.
Tako je.
Gde se ona nalazi? Šta ste tamo zatekli?
Sahranjena je u istoj grobnici sa ostalim članovima porodice Este u jednom manastiru na jugu grada Ferare. Otputovala sam u Italiju čim su počele da se ukidaju zabrane usled pandemije i naišla na zaključana vrata manastira. Da bih pozvonila, morala sam da povučem konopac ogromnog gvozdenog zvona koje se nalazilo na zaista impresivnom zdanju. Kaluđerice su potom došle do vrata. Objasnila sam im na mom ne baš tako dobrom italijanskom zašto sam došla i nakon što smo se malo natezale, rekle su mi da niko nikada nije došao da obiđe njenu grobnicu. To mi je stvarno slomilo srce. Odnela sam cveće na njen grob i, priznajem, pustila i poneku suzu. Ko zna šta su kaluđerice pomislile. (Smeh.) Verovatno da sam neka opsednuta žena kojoj je jarko italijansko sunce udarilo u glavu, zbog čega je poželela da vidi taj grob, pa se još i rasplakala. Ali mi je zaista bilo tužno što su njene kosti tu, ispod kamene ploče, a niko nikada nije poželeo da je obiđe.
Autor: Meri Luiza Keli
Izvor: npr.org
Prevod: Borivoje Dožudić