Miči se, Edgare Alane Po – pravi otac gotičkog horora bio je Natanijel Hotorn

Kratke priče tvorca „Skarletnog slova“ su poput puritanskog Tvin Piksa.

Edgar Alan Po se generalno smatra neprikosnovenim carem američke književnosti. Gotičkim carem, podrazumeva se. Sve što je jezivo, čudno i iščašeno, zna se da Po ume da iznese kao niko drugi. Giljermo del Toro je kao urednik Pingvinove edicije horora napisao: „Upravo u Pou možemo pronaći prve naznake modrenog horora, dok istovremeno uživamo u tradicionalnim odlikama gotičke forme. On piše o pošastima i zamkovima i drevnim kletvama, dok ga istovremeno na morbidan način privlače izvitopereni umovi, umovi onih koji su otpadnici od društva“. Del Toro doživljava Poa kao Amerikanca koji kanališe evropsku srž gotike i romantizma, koji je odbacio strah od starog u susret novom svetu.

Međutim, ako posmatramo američku gotiku kao transatlantski fenomen, prenebregavamo aspekt doseljeničkog istraživanja bizarnog. Jedan vek pre nego što je H. P. Lovkraft (inspirisan Hotornovim romanom „Kuća sa sedam zabata“) opisao Novu Englesku kao carstvo strave i užasa, Natanijel Hotorn je uveliko obrađivao tu temu, kopajući po lokalnoj istoriji u potrazi za mračnim stranama ljudskog uma. Iako je danas najviše poznat po romanu „Skarletno slovo“, toj noćnoj mori od školske lektire, Hotornov doprinos se najbolje može sagledati u njegovim kratkim pričama. U njima istražuje navodnu nevinost prvih Amerikanaca, dok istovremeno u njima pronalazi skrivenu tamu.

Otprilike u isto vreme, Po je objavljivao priče u časopisima, baš kao i Hotorn. („Kuća sa sedam zabata“ je neosporno gotičko delo, ali je objavljeno nakon što se Po ustoličio kao predstavnik žanra.) I zaista, Po je bio upoznat sa Hotornovim talentima. U jednoj recenziji, Po je napisao da su „novina, kreativnost, maštovitost i originalnost osobine koje krase gos’n Hotorna – osobine koje su, u beletristici, značajno važnije od drugih“. Neke od najboljih Hotornovih priča nalaze su u zbirci Twice-Told Tales (Dvaput ispričane priče, 1837), prvoj knjizi koju je objavio pod sopstvenim imenom. (Pre toga je objavio roman Fanshawe, pod pseudonimom, kao što bi to učinio autor iz 21. veka koji sam objavljuje elektronsko izdanje svog prvenca.) Kao što je to slučaj u „Skarletnom slovu“, priče govore o ranim puritanskim kolonijama u Novoj Engleskoj, mnogo pre nego što će Amerika postati samostalna država. Biće vam jasno i zašto. Hotorn je bio potomak puritanaca iz Nove Engleske, uključujući i njegovog čukundedu Džona, koji je bio sudija na čuvenim suđenjima vešticama u Salemu. Krivica zbog učešća njegovih članova porodice u tako grotesknim radnjama obeležiće većinu Hotornovih dela.

Nasuprot Pou, u čijim su pričama junaci često samotanjci koji tragaju za nepoznatim, u fokusu Hotornovih priča nalaze se zajednice, i razor koji nastaje usled prikrivanja istine. Odličan primer ovakvog pristupa je priča The Minister’s Black Veil (Sveštenikov crni veo). Radnja priče se odigrava u selu u Novoj Engleskoj, s početka 17. veka. Velečasni Huper, poglavar lokalne crkve, stiže u crkvu jednog nedeljnog jutra. Huper se nikada nije preterano isticao kao svešteno lice. Svoje dužnosti obavljao je mirno i tiho, ne privlačeći pažnju na sebe. Ali jednog dana, bez najave ili objašnjenja, privući će neuobičajeno mnogo pažnje. U crkvu će doći sa crnim velom preko lica. I to sa velom kakav bi nosila neka udovica.

Zašto Huper nosi veo? On to neće objasniti. Ali parohljani će primetiti promenu u njegovom ponašanju. Ranije su mu službe bile površne, pa i dosadne. Međutim, od kada počne da nosi veo, njegove propovedi postaće gromki performansi, koje će skupina slušati sa oduševljenjem. Ali glasine će nastaviti da komešaju zajednicu. Da li Huper oseća krivicu zbog nekog tajnog greha? Da li se zbog toga skriva pod velom? Ako je to slučaj, onda bi prosto trebalo da se ispovedi i vrati u normalu, bez daljnjeg skrivanja pod velom. Međutim, Huper to odbija. Neće objasniti zašto nosi veo, čak ni svojoj ženi. Veo će nositi do kraja svog života. Kada umre, niko se neće usuditi da smakne veo, i u zemlju će ga položiti zajedno sa njim.

Crni veo je pravi primer detalja gotičke književnosti. Simbol žalosti, i to ženske, koju nosi muškarac – sveštenik, na čuđenje svoje pastve. Objašnjenje ne daje ni junak, niti narator, čime značenje vela dobija na dubini i širini, što se drugačije ispoljava u različitim situacijama. Možda Huper samo želi da podseti svoje parohljane na smrtnost koja će zadesiti svakog od nas, dok veo predstavlja simbol njegovog pomirenja sa time. Ili veo možda predstavlja depresiju sa kojom se bori, koju u svojoj pobožnoj zajednici ne sme drugačije da izrazi. Moglo bi se čak reći da Huper, noseći ženski odevni predmet kojim se izražava žalost, želi da izrazi ambivalentnost prema sopstvenom polu. Možda je nošenje crnog vela transvestitski performans na gotički način, jedini način izražavanja koji bi Huperu bio dostupan u osamnaestovekovnoj Novoj Engleskoj. Huper će, uostalom, procvetati nakon što svoje lice pokrije crnim velom, što će mu omogućiti da iskaže deo sebe koji je do tada bio – skriven.

Radnja priče Young Goodman Brown (Mladi Gudman Braun), odvija se, kao i u „Skarletnom slovu“, u puritanskoj zajednici poznog 17. veka, tokom perioda kada su se u istoriji odvila suđenja vešticama u Salemu. Ali, umesto da cela zajednica izopšti usamljenog pojedinca, u ovoj priči glavni junak preispituje samu suštinu zajednice kojoj pripada, da bi se postepeno od nje udaljio. Jedne večeri, Gudman Braun će poći u šetnju po novoengleskim šumama. Tu će sresti misterioznog gospodina. Taj gospodin će ga odvesti do proplanka, gde će kroz drveće Braun ugledati razigran plamen velike vatre. Po sredi je ritualni skup veštica. Međutim, oko vatre nisu okupljeni samo otpadnici koji bacaju čini na svoje sugrađane. Oko plamena čini izgovaraju svi članovi njegove zajednice, uključujući i njegovu voljenu ženu Fejt. Baš pre nego što Fejt ispije iz ritualnog pehara, Braun će povikati. Odjednom će biti sam u šumi, bez vatre na vidiku. Da li je ovo okupljanje veštica bio samo san? Na to pitanje nećemo dobiti odgovor. Ali šteta je načinjena. Nakon tako đavolske vizije, Braun neće biti u stanju da veruje svojim susedima. Čak će se udaljiti od svoje žene, i naposletku umreti sam, izopšten iz društva.

Priča Young Goodman Brown predstavlja jedan od prvih primera tropa koji će postati temelj američkog umetničkog narativa, od književnosti do filma: idiličnu zajednicu sa poganim naličjem. Širom zemlje nalaze se staromodna, prijatna naselja, urednih kuća i dvorišta. Ali takva mirna fasada predstavlja masku. Unutar tih kuća, ispod površine, vladaju mračne strasti i tajni gresi. Prema svojoj evropskoj formi, izvor zarazne tame u gotičkim pričama često leži u dekadentnoj aristokratiji, od lude žene na tavanu iz „Džejn Ejr“ do bukvalno „zaraznog“ čuvenog junaka iz „Drakule“ Brema Sotkera. Američka istorija je s početka imala manjak patrilinearne aristokratije, te je često vladalo verovanje da je imuna na zaraze. Ali Hotorn, stvarajući nasuprot takvim bezazlenim stavovima, uspeo je da pronađe tamu unutar same zajednice. Ljupki mali grad neće biti pod opsadom spoljašnje društvene ili natprirodne sile; on će biti zaražen iznutra, nečim što nije ništa manje čudovišno – a to je ljudska duša.

Uticaj Hotornovog uvida direktno se može pratiti do današnjih dana. Danas je Dejvid Linč verovatno najveći istražitelj tame koja počiva ispod sjajne američke površine. Kao pripadnik Baby Boom generacije, koja je odrastala pedesetih godina 20. veka u spokojnim predgrađima koja nalikuju nekadašnjem Salemu, Linč uspeva da pronikne kroz savršeno potkošene travnjake i razotkrije užas koji se krije ispod površine. Glavni junak filma Blue Velvet, koga igra Kajl Maklaklan, jeste Gudman Braun osamdesetih godina 20. veka. U poseti svom rodnom gradiću tokom pauze na studijama, Džefri će se uplesti u mrežu kriminala, seksa i ubistava. Serija Twin Peaks, gde je Lora Palmer ubijena nakon uplitanja u lokalne mutne radnje i borbu između dobra i zla, podseća na Hotornovu priču Young Goodman Brown, u kojoj je Fejt, Braunova žena, glavna junakinja priče. Ona se suprotstavlja zlu svog rodnog grada i, nasuprot muškom stanovništvu, uspeva da istraje i na kraju iz toga ispliva jača nego ranije.

Priča The Birthmark (Beleg) je jedna od najpotresnijih Hotornovih priča. Snažan utisak koji ostavlja potiče od Hotornove sposobnosti da oslika (gotičku) tamu koja uspeva da prodre u najintimniju vrstu odnosa: ljubav. Ljubav postepeno postaje svojina, kao što to često biva u gotičkim pričama, ali ne kao rezultat otvorene zlobe. Tu nema zlikovca koji suče svoje brkove. Umesto toga nalazimo čoveka koji veruje da sve zna, da bi na kraju sve i izgubio.

Pisci iz Hotornovog doba koji potpadaju pod gotiku i romantizam često su nauku predstavljali kao zlonamernu silu koja za cilj ima da isisa svu misteriju života. Najpoznatiji primer toga je, naravno, „Frankenštajn“ Meri Šeli. Priča The Birthmark sadrži osnovnu dinamiku „Frankenštajna“, onu između stvaraoca i tvorevine, i smešta je u potresnu, veoma ličnu sferu.

Ejlmer je naučnik koji je savladao svaku granu nauke. Njegova žena, Džordžijana, lepa je i mlada žena i ljubav njegovog života. Ali njena lepota je umanjena jednim nedostatkom: belegom koji se nalazi na njenom levom obrazu, kao da je „na njenom rođenju vila ostavila trag svoje ruke na obrazu novorođenčeta“. Ejlmer postaje opsednut time kako da ispravi njen nedostatak. Celokupno svoje znanje usmerava ka tom cilju. Osmišljava proceduru uz pomoć koje će moći da ukloni Džordžijanin beleg. U tome će uspeti ali će Džordžijana istog trenutka umreti.

Očekivan kraj? Možda bi bolje bilo reći – „neizbežan“. Priča The Birthmark je gotička bajka, a čar bajki leži upravo u tome što znate kako će se završiti i pre nego što otpočnu. Takve priče čitamo sa zebnjom, prekrivajući oči rukama, vireći kroz prste. Stranice okrećemo što sporije možemo, pokušavajući da što je više moguće odložimo neizbežni kraj.

Hotornov doprinos gotičkom maniru, dok je još bio u nicanju, sastoji se u stvaranju uverljivih, čak svakodnevnih situacija u kojima strava i užas uzrokuju haos. Mirne zajednice, prijatne crkve. Jednostavna scenografija koja je nasuprot bizarnom, čime se ono još više ističe. Takav pristup ga može činiti minimalistom, što je ironično, s obzirom na to da gotiku odlikuju izobilje i prekoračenje veštačkih granica. Međutim, on je zaista efektan, jer tako stvara čudno i zastrašujuće raspoloženje, u samo par poteza. Kada danas čitamo njegova dela, ona deluju jezivo zbog toga što su kao predskazanje o strahovima koje i dan-danas muče američke zajednice, one nedužne ili – verovatnije – one koje to nisu.

Autor: Adam Fleming Peti
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Aleksandra Branković