Milan Ružić: Trag na papiru je dostojni spomenik teretu koji smo nosili

Gost portala Report je Milan Ružić, autor knjiga „Nekad, neko, negde“, „Naše su samo reči“, „Narod za izdavanje“ i „Pun kofer priča“.



Milane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i na koji način se rodila tvoja ljubav prema pisanju?

Moja ljubav prema pisanju je postojala oduvek, ali iz ugla čitaoca. Onda se dogodilo da sam sasvim slučajno upoznao Matiju Bećkovića koji me je nakon godinu dana druženja nagovorio da počnem da pišem, što mi je delovalo apsolutno nemoguće. Prvo sam napisao dvadeset strana mešavine svega i svačega i poslao mu. Kada je pročitao, rekao mi je da napišem još sto strana (kao da je to tako jednostavno) i sa tim sam se mnogo mučio, ali kada sam napisao i poslao mu, tvrdio je da to može da bude moja prva knjiga.

Nakon toga je kazao da napisano pošaljem književnom kritičaru koga najviše cenim. Tada sam, a govorimo o 2014. godini, čitao dosta prikaza Želidraga Nikčevića. Čuo sam da radi kao urednik u izdavačkoj kući Štampar Makarije i poslao mu rukopis mejlom. Posle nekoliko dana Nikčević se sav ushićen javio tvrdeći da on u tom rukopisu oseća nešto sasvim novo, ali autentično, i da će, ako želim, objaviti moju prvu knjigu.

S obzirom na to da je u to vreme pretežno objavljivao sabrana i izabrana dela, vrlo retko jednu knjigu nekog autora, a kamoli prvu, pristao sam. Tako je nastala moja prva knjiga pod naslovom „Nekad, neko, negde“. Dakle, sve je počelo sa Matijom i krajem 2014. godine kada je ta knjiga objavljena.

Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja?

Moram da priznam da ne verujem u inspiraciju, već samo u koncentraciju. Tačnije, verujem da inspiracija postoji, ali je ne mogu potvrditi u svom slučaju. Kod mene najveću ulogu igra zanos nekom temom ili pojavom, a on je uvek prisutan, jer sam stalno u prirodi i posmatram njene zakonitosti, neretko pričam sa ljudima koji žive po planinama i tako dobijam ono što mi treba da neku temu vidim sa različitih aspekata. Suštinski, u tim višesatnim šetnjama, sve priče se same napišu u glavi, a na papir ih stavim kada vreme dozvoli. Stoga, može se reći da je kod mene vreme provedeno u prirodi ili vreme provedeno uz knjigu koja budi zanos u stvari jednako inspiraciji. Zaista ne mogu ni da promišljam ni da pišem previše ukoliko ne čitam. Tako da su priroda i knjige dva pogonska goriva za pokretanje svega. Naravno, i to vam je džaba ako nemate neko životno iskustvo koje je bogato u društvenom ili duhovnom smislu, jer šta će vam materijal ako nemate sa čim da ga kombinujete kako biste išta napravili.

Onda mogu zaključiti da je ono što neko naziva inspiracijom, drugi zanosom, treći idejom u stvari nešto što, barem ja, nalazim među najvećim delima – bila ona božja poput prirode i čoveka ili umetnička poput dobrih knjiga, pesama ili muzike.

Sa tvojim radom sam se upoznao čitajući knjigu „Pun kofer priča“. Neke tvoje priče obojene su fantazijom koja se ukršta sa realnim životom, neke priče su romantične, a ima i onih dirljivih koje govore o gubitku neke drage osobe i suočavanju sa tim bolom. Ovom knjigom si me osvojio kao čitaoca jer toliko lepo i iskreno opisuješ radost i tugu što ti omogućava da na neusiljen način dopreš do svakog čoveka i izazoveš pravi rolerkoster emocija u njemu. Da li prenošenje raznovrsnih emocija na papir smatraš velikim izazovom jer je o nekim stvarima ponekad teško pisati ili je to pravi način da se oslobodiš svega onoga što ti predstavlja teret u određenom trenutku?

Veoma se ponosim tom knjigom, ali i činjenicom da je istu kao vrednu štampanja prepoznala Laguna kao najveći izdavač u onome što danas nazivamo regionom i da joj je pružila svu podršku koju je nemoguće dobiti od drugih izdavača, ne zato što ostali nisu dobri, već nisu izgradili sebi takvu poziciju sa koje mogu dela koja objave da uspešno plasiraju širokoj publici.

Najveći izazov je proživeti, u nekim slučajevima i preživeti, emociju koja se nekim događajem nametne. Pisanje je prenošenje te emocije na papir i sasvim sigurno ima terapeutsko dejstvo, ali ono što je važno za umetnost jeste upravo to da ima takvo dejstvo i na onoga ko je stvara i na konzumente te umetnosti, na publiku. Ukoliko nešto napišem, a to ne dotakne baš nikoga od čitalaca ni na koji način, mislim da se to ne može smatrati umetnošću. Cilj umetnosti, opet, za mene, jeste da sva svoja osećanja uopštiš i plasiraš u obliku koji leči ili povređuje, uglavnom izaziva neku vrstu reakcije, najbolje bi bilo katarze, i kod onoga ko drži olovku i kod onoga ko čita knjigu njome napisanu. Izazivanje saznanja da nismo sami u određenim osećanjima, da i drugi osećaju slične ili iste stvari. To uopštavanje, tačnije, šira primena tih emocija jeste umetnost.

Kada govore kako je Endi Vorhol veliki umetnik ili Marina Abramovič, jednostavno, za mene to nikada ne može biti tačno. Naravno, onda će se naći neko ko će vam dokazivati da ste primitivni ili neobrazovani, ali šta je u pitanju… U pitanju je to da je umetnost zamenjena isplativim performansom, tačnije nečim što je postalo trend, još tačnije brend. Ako gledam sliku banane Endija Vorhola, a niko mi nije ispričao priču vezanu za tu sliku, ja to ne mogu da osetim. Ali ako vidim sliku siročeta na majčinom grobu Uroša Predića, emocija se prenosi na mene. Nije mi potrebno predznanje za doživljaj dela.

Naravno, to su konceptualno različite stvari, ali meni je veća umetnost Andrićevo pisanje nego posmatranje kako Marina Abramovič gleda u magarca, iako znam simboliku i imam dovoljno obrazovanja, jednostavno, taj performans me umetnički ne uzbuđuje, ne budi u meni ništa osim osećaja da sam ja jednak tom magarcu, a ne volim da smatram sebe magarcem ako baš nemam nikakav opipljiv dokaz koji ide u prilog takvom mišljenju.

Mogu odgovorno da tvrdim da je pisanje duhovni zanat, tačnije stalno iznalaženje novih načina kako kako da neku priču ispričam na jedan drugačiji način od onoga na koji bi to ispričao neko drugi i da ispričanim drugima dokažem da nisu sami ili im pomognem da bolje uvide položaj u kom su. A još veća umetnost je ispričati je baš onako kako svi misle, ali niko ne uspeva da to kanališe na željeni način.
Mene priče oslobađaju ogromnog tereta, ali taj teret sam već nosio, pa smo se orodili i taj trag na papiru je nešto poput dostojnog spomenika tom teretu koji sam nosio i koji ne zaboravljam. Ili još bolje, to je ožiljak nečega što nas je ranjavalo.

Postoji li možda neki autor koji je uticao na tebe dok si se gradio kao pisac?

Postoji mnogo autora, jer sam oduvek voleo da čitam, pa ne bih sad posebno izdvajao one koje svi mi uvek izdvajamo, jer ću onda reći nešto što se oduvek govori. Recimo da svako ko ume da ispriča priču, nebitna je forma, a ukoliko sam to pročitao, pogledao ili čuo, uz to izazvavši i katarzu, jeste autor koji ima uticaj na mene. Još jedan nepogrešiv pokazatelj da mi se neki pisac ili delo sviđaju jeste ono kada te nakon čitanja tera da pišeš. Takve autore volim i besomučno jurim takva njihova dela.

Znam da se čitalački ukusi potpuno razlikuju, ali sigurno ima onih knjiga koje svima rado preporučuješ. Koje su to knjige?

Pokušaću sa savremenim piscima:
– Džonatan Frenzen „Sloboda“ i „Korekcije“;
– Zahar Prilepin „Obitelj“;
– Guzelj Jahina „Deca Volge“;
– Ju Hua „Sedmi dan“;
– Goran Petrović „Opsada crkve Svetog Spasa“;
– Vladimir Kecmanović „Osama“;
– Kazuo Išiguro „Ostaci dana“;
– Paolo Sorentino „Svi su u pravu“;
– Mario Vargas Ljosa „Burna vremena“;
– Aleksej Saljnikov „Petrovi u gripu i oko njega“.

Šta smatraš svojim najvećim uspehom do sada?

Svakako zasnivanje porodice i uspeh da je odbranim, naravno, pomoću ostalih članova, od svih savremenih pošasti koje lako zanesu i iskvare čoveka, rasture porodicu i nanesu nepopravljivu štetu deci.

Uz porodicu, svojim velikim uspehom smatram i svoje stvaralaštvo kao i njegov odjek koliki god on bio, a on do mene svakodnevno dopire. Taj odjek je dokaz koji u budućnosti kada sve propadne mogu da priložim svom detetu kao argument da nisam učestvovao u kvarenju sveta, već sam pokušao da ga učinim boljim ili bar zanimljivijim onoliko koliko sam mogao i znao.

Koji je tvoj životni moto?

Nemam životni moto, jer da imam, on ne bi bio životni, već dnevni pošto bih ga stalno menjao. Knjige su prepune rečenica koje bi svakome od nas mogle biti moto, ali važnije je tu suštinu naučiti i ubaciti u svoj način života i razmišljanje, nego koristiti je samo kao neku ideju vodilju do koje ćete jednom doći ili ne. Moto može da postoji ili ne, ali život mora da postoji, a čini mi se da je najbolje u onom smislu u kom je oduvek i postojao – da imate vremena za porodicu, za umetnost i za samoću u kojoj sve to promišljate. I svakako, život je preširok da bi njegove težnje stale u jednu rečenicu, preveliki je za tako uzak ram.

Da li radiš na nekom novom projektu?

Projekat je malo gruba reč, jer ona podrazumeva da radite na nečemu što će imati tačno preciziranu namenu, a tako nešto još uvek nemam. Mnogi glumci me pitaju da se oprobam u pisanju za pozorište, ali još sam neodlučan, jer se dosta ljudi za to školuje, pa ne mogu tek tako banuti u nešto što ipak zahteva određena znanja i trikove koje i dalje ne znam. Ali pišem, pa sad šta, za koga i s kojom namenom, recimo da je to ono što fali od informacija da bih to što pišem mogao nazvati projektom i da bih ti odgovorio šta je to tačno ili da bih najavio. Svakako uvek nastaju priče za neku, daće Bog, buduću knjigu ili knjige.

Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj razgovor. Želim ti mnogo sreće i uspeha u daljem radu.

Hvala tebi na spremnosti da razgovaraš o umetnosti i na želji da zaista sve to čuješ i preneseš drugima kojima će poslužiti, bilo u smislu kako bi nešto trebalo raditi ili kao primer kako ne bi trebalo, ali o tome će svedočiti vreme, a ne mi. Mi radimo koliko možemo nadajući se da će to biti dovoljno da opravdamo svoje postojanje ili barem da nekome drugom ulepšamo njegovo.

Autor: Marko Veljković
Izvor: Report.rs