„Možda smo prosto priglupi.“ Pisma odbijanja upućena čuvenim piscima

Neka su bila uljudna, neka čudna, neka neverovatno surova...



Mi smo veliki ljubitelji odbijanja. A kako da ne budemo? Svako je u nekom trenutku doživeo odbijanje, uključujući i mlade nade, perspektivne autore kratkih priča koji su kasnije dobili čak i Nobelovu nagradu za književnost. I tako sam pripremila neka od mojih omiljenih odbijenica upućenih piscima – i uglavnom sam birala ona sadržajnija, izbegavajući ona štura saopštenja kakva se često mogu naći na internetu – bezlična, ali predmet opšteg konsenzusa. Osim toga, postoji mnogo – ali, mnogo – lažnih pisama odbijanja. Kod nekih je to očigledno, dok su neka vešto lažirana. Dala sam sve od sebe da izdvojim samo ona za koja mogu da garantujem. Među pismima koja ćete pronaći u nastavku teksta ima onih koja su ljubazna i puna izvinjenja, ali i vrlo surovih i podsmešljivih – budući da je odbijanje, kako se čini, i samo svojevrsna umetnost. Čitajte, i samo hrabro!

Hauard Mos iz „Njujorkera“ odgovara Silviji Plat:

7. novembar, 1962.

Draga gospođice Plat,

Sa žaljem Vas obaveštavam da smo odlučili da ne objavimo ove pesme. Drugi deo, pod naslovom „Amnesiac“ nam se veoma dopao, ali ne uočavamo nikakvu vezu između tog i prvog dela. Možda smo prosto priglupi. Ali, da li biste razmislili o mogućnosti da objavimo drugi deo pod tim naslovom? Ako biste  bili ljubazni da ga ponovo pošaljete u toj formi, rado bismo to ponovo uzeli u razmatranje.

Zahvaljujemo se što ste nam poslali ove pesme i nadamo se da ćemo videti i druge.

Srdačno,
Hauard Mos

Rekla bih da je ovo najbolje pismo odbijanja koje jedan pisac može da dobije – što i nije iznenađenje, ipak je reč o Silviji Plat.

Pismo neimenovanog izdavača upućeno Robertu Golbrajtu, koji je u stvari Dž. K. Rouling, za roman „The Cuckoo’s Calling“:

Dragi Roberte Golbrajte,

Veoma smo zahvalni što ste nam pružili priliku da sa velikim interesovanjem razmotrimo Vaš tekst. Međutim, sa žaljenjem Vas obaveštavamo da smo došli do zaključka da ne bismo mogli da ga objavimo i očekujemo komercijalni uspeh.

Uz rizik da „učim ribu da pliva“, uz dužno poštovanje, predlažem sledeće:

Proverite u nekoj boljoj knjižari, na „Amazonu“ ili u nekom književnom časopisu (na koji možete da se pretplatite ili da pronađete u obližnjoj biblioteci) koji su izdavači trenutno najuspešniji u vašoj kategoriji/žanru fikcije.

Pozovite izdavače i informišite se o tome koji su najrelevantniji urednici; retko ćete imati koristi ako se nekome obratite lično. U današnje vreme je savršeno prihvatljivo da se istovremeno obratite većem broju izdavača, pa čak i različitim časopisima koji posluju pod okriljem jedne firme (časopisi su često tematski određeni).

Onda svakom uredniku pošaljite privlačan sažetak od nekih 200 reči (nalik na one koje vidimo na koricama knjiga; ne otkrivajte kraj!), prvo poglavlje i možda još dva, i propratno pismo. U njemu bi trebalo da se precizno navede koju kategoriju/žanr fikcije šaljete – navedite uspešne pisce tog žanra, naročito one koje objavljuje baš taj izdavač kojem se obraćate. Ponovo, možda ćete u nekoj boljoj knjižari moći da dobijete neki koristan savet.

Veoma korisne informacije možete da pronađete u „Priručniku za pisce“ („The Writer’s Handbook“) i u „Godišnjaku za pisce i umetnike“ („The Writer’s and Artists’ Yearbook“), ali uzmite u obzir da su neki detalji koji se odnose na izdavačku politiku možda malo zastareli, a naći dobrog književnog agenta je čak teže nego naći izdavača! Zbog ogromnog broja tekstova, žalim što ne mogu da pružim ličniji odgovor ili neku konstruktivniju kritiku. (Uključivanje u neku književnu grupu ili na neki kurs iz kreativnog pisanja bi mogao da pomogne u tome.) Poželeću Vam puno uspeha prilikom konkurisanja na drugom mestu.

Ovo je jedno savršeno učtivo i čak korisno pismo – ako ste potpuni novajlija. Ali ako uzmemo u obzir da je upućeno Dž. K. Rouling, onda deluje prilično snishodljivo... Na Tviteru autorke možete da pročitate original ovog pisma i jedno oštrije.



Džudit Džons urednica izdavačke kuće „Knopf“ povodom debitantske zbirke Alis Manro, „Ples srećnih senki“:

1969.

Veoma su mi se dopale ove priče. Prepune su mučnih trenutaka odrastanja, devojačkih nesigurnosti i žudnji, svakodnevnog života i borbe usred Velike depresije koja je u Kanadi uvek delovala još depresivnije. Pa opet ove priče nisu zaista sumorne, jer gospođica Manro dobro piše, i ume da dočara životnu iskru svojih likova. Međutim, kao zbirka, pretpostavljam da ova knjiga ne nudi ništa novo i uzbudljivo i vrlo je verovatno da bi prošla neprimećeno, ili da bi je publika brzo izgustirala i zaboravila. A Alis Manro nije tako mlada. Takođe, verujem da joj je kratka priča jača strana; čini se da nije kapacitet za romanopisca. Na sve to treba dodati činjenicu da već imamo Margaret Lorens i da uskoro objavljujemo njenu zbirku priča u kojoj se obrađuje slična tematika i period. Prema tome, možda bi neko drugi trebalo to da radi; nadam se da hoće, jer bih volela da to bude objavljeno.

Da budemo pošteni, ovo nije bilo upućeno Alis Manro – ovo je bilo interno pismo odbijanja u „Knopfu“. I ne samo to, pismo je lepo i ljubazno i izražava pronicljivost urednice – jer kratke priče zaista jesu jača strana Manroove. Ali svakako nije prošla nezapaženo.

T. S. Eliot, u to vreme glavni i odgovorni urednik u izdavačkoj kući „Faber&Faber“, odgovara Džordžu Orvelu povodom romana „Životinjska farma“:

13. jul 1944.   

Dragi Orvele,

Znam da ti je bio potreban brz odgovor o „Životinjskoj farmi“: ali potrebna su mišljenja najmanje dva urednika, a to nije moguće dobiti za manje od nedelju dana. Ipak, zbog hitnosti, zamolio sam i direktora da pogleda. Jedan od urednika saglasan je sa mnom po mnogim pitanjima. Slažemo se da je reč o izuzetnom delu; da je zaplet izuzetno vešto izveden, i da narativ neprestano drži pažnju – a to je nešto što je vrlo malo pisaca uspelo da postigne još od „Guliverovih putovanja“.

S druge strane, nismo sigurni (a verujem da bi se i ostali urednici sa tim složili) da je to pravi ugao iz kojeg bi trebalo kritikovati savremene političke prilike. Svakako je dužnost bilo koje izdavačke kuće koja poseduje druga interesovanja i motive, i ne posmatra sve isključivo kroz komercijalni uspeh, da objavljuje knjige koje prkose vremenu: ali i u tom slučaju potrebno je da barem jedan od urednika zauzme čvrst stav da je to nešto što je neophodno reći u datom trenutku. Ne vidim nijedan razuman razlog, niti smatram da bi trebalo sprečavati nekoga ko želi da objavi ovu knjigu – ukoliko veruje u ono što ona propagira.

Ipak, nisam zadovoljan ovim odgovorom, jer se svodi samo na negativno. Trebalo bi da izražava i razumevanje u odnosu na želje autora, kao i razumevanje za njegovu kritiku: a pozitivna strana, koja me veoma podseća na Trockog, nije dovoljno ubedljiva. Mislim da si se podelio na dve strane, a da ni sa jedne nisi dobio ništa zadovoljavajuće – na primer, na one koji kritikuju rusko uređenje zagovarajući još izvorniji komunizam i na one koji, iz potpuno druge perspektive, brinu o budućnosti malih naroda. Osim toga, tvoje svinje su daleko inteligentnije od ostalih životinja, i stoga najkvalifikovanije da upravljaju farmom – zapravo, bez njih „Životinjska farma“ ne bi ni mogla da postoji: prema tome, ono što joj nedostaje (neko će možda reći), nije izvorniji komunizam, nego više produhovljenih svinja.

Veoma mi je žao, jer će onaj ko ovo objavi, naravno, imati čast da objavi i tvoje sledeće delo: a ja veoma cenim tvoj rad, jer je reč o odličnom pisanju sa snažnim integritetom.

Gospođica će ti u odvojenoj koverti poslati rukopis.

Srdačno, T. S. Eliot

Ovo je daleko uljudnije i umerenije pismo od čuvenog obrazloženja za odbijanje „Životinjske farme“, u kom je urednik „Dajl presa“ napisao da je „u Sjedinjenim Državama nemoguće prodati priče o životinjama“.



Odgovor „Sandej ivning posta“ Džeku Londonu:

Smatramo da je priča „Sunlanders“ izuzetno zanimljiva, i rado bismo je objavili u našem časopisu da nemamo pravilo da u našem časopisu nema mesta za tragično. Beskrajno smo Vam zahvalni što ste nam ukazali čast i pružili priliku da pročitamo Vaš rukopis, i nadamo se da imate neku priču i sa malo vedrijom temom.

Ovo je prvo pismo odbijanja koje je Džek London primio – prvo od mnogih, kako tvrdi Džek Edvard Šej iz izdavačke kuće „Arkejn Amerika“.

Odgovor Donalda A. Volhema, urednika u izdavačkoj kući „Ejs buks“, upućen Stivenu Kingu povodom rukopisa za „Keri“:

Nismo zainteresovani za naučnu fantastiku koja se bavi negativnim utopijama. To se ne prodaje.

(Ispostavilo se da se prodaju.)

Odgovor neimenovanog urednika upućen agentkinji Ursule K. Legvin, Virdžiniji Kid, nakon prijema rukopisa za „Leva ruka tame“:

Draga gospođice Kid,

Ursula K. Legvin piše neverovatno dobro, ali sa žaljenjem moram da Vas obavestim da samo na osnovu tog izuzetnog kvaliteta nisam u mogućnosti da Vam dam ponudu za roman. Ova knjiga je prepuna komplikovanih detaljnih informacija i referenci, digresije postaju uznemiravajuće uprkos značaju koji imaju, zbog čega se radnja knjige beskrajno usporava što je, na kraju krajeva, čini nečitljivom. Kao celina, knjiga je suvoparna i teška, bez dinamike, zbog čega su sva dramaturgija i uzbuđenje– koje bi roman inače mogao da ima – potpuno rasplinuti, a ono što deluje kao vanserijski materijal – izgubljeno. U svakom slučaju, zahvalan sam što ste nas uzeli u obzir. Rukopis za roman „Leva ruka tame“ vraćam uz ovo pismo.

Srdačan pozdrav,
Urednik, 21. jun 1968.

Ovaj nečitljiv roman objavljen je 1969. godine u izdanju kuće „Ejs Buks“, što je autorki donelo veliku slavu, ali i nagrade „Hugo“ i „Nebula“. Mnogo godina kasnije autorka je ovo pismo postavila na svoj sajt uz poruku svima onima koji teže da jednog dana postanu pisci: Drž’te se!

Pismo Maksima du Kampa Gistavu Floberu nakon što je rukopis za „Madam Bovari“ pokazao glavnom uredniku časopisa „Pariska revija“:

Loren-Piša je pročitao Vaš roman i prenosim Vam njegova zapažanja. Kao što ćete i sami shvatiti kad ih pročitate, ja se u potpunosti slažem sa ovim zapažanjima, jer to su upravo one primedbe koje sam Vam predočio pre nego što ste otišli iz Pariza. Knjigu sam Lorenu poslao bez ikakvog komentara i uz tople preporuke – nije slučajnost što se naša mišljenja u toj meri poklapaju. Savet koji Vam on nudi je dobar – zapravo, to je jedini savet koji bi trebalo da poslušate. Dozvolite nam potpunu slobodu kod objavljivanja Vašeg romana u našem časopisu; mi ćemo izvršiti izmene za koje smatramo da su neophodne; a kasnije možete i sami da nadgledate objavljivanje romana i da vratite šta god smatrate da treba da vratite. Moje lično mišljenje je da ako to ne uradite dovodite u pitanje svoju karijeru i predstavljate se javnosti knjigom koja je konfuzna i nejasna, i u kojoj stilu nije posvećeno dovoljno pažnje. Budite hrabri, držite oči zatvorene tokom operacije, i imajte poverenja – ako ne u naš talenat, onda makar u iskustvo koje smo stekli u tim poslovima, ali i u našu naklonost prema Vama. Sahranili ste svoj roman brdom detalja, koji su odlično napisani, ali apsolutno suvišni; oni sakrivaju suštinu, i moraju biti uklonjeni – ništa lakše. Pod našim nadzorom to će uraditi neko ko je veoma iskusan i pametan; nijedna jedina reč neće biti dodata Vašem rukopisu, samo će biti izbačeno ono što je suvišno; to će Vas koštati oko 100 franaka, što će biti odbijeno od Vašeg honorara i objavićete nešto zaista dobro, a ne nešto nesavršeno i pretrpano. Nesumnjivo je da me sada proklinjete iz dubine duše, ali možete biti sigurni da su nam Vaši interesi na prvom mestu.

Ovo nije odbijanje u pravom smislu – to je zahtev da se izvrše izmene – ali je toliko razbesnelo Flobera da je, kako tvrdi Frensis Stigmiler u knjizi „Flober i Madam Bovari“ („Flaubert and Madame Bovary: A Double Portrait“) na poleđini pisma naškrabao „Gigantesque!“ i poslao hitan odgovor Maksu, u kom ga obaveštava da ako „Reviji“ ne želi da objavi „Madam Bovari“ u integralnoj verziji „ne mora da ga objavi uopšte“. Urednici su se na kraju složili, iako su zahtevali da jedan pasus bude izbačen – nema sumnje da ga je Flober vratio kada je njegovo remek-delo objavljeno u formi romana.



Od urednika Marka Umbloa za Marsela Prusta, nakon prijema rukopisa za roman „Jedna Svanova ljubav“, 1912:

Dragi prijatelju, možda moj mozak ne može da dokuči, ali koliko god da sam razbijao glavu, ne shvatam zbog čega je nekome potrebno trideset strana da opiše kako se okreće u krevetu. Uhvatio sam se za glavu.

Ovo je čuveni i često navođeni odlomak, prevodilac je nepoznat; ne mogu da pronađem čitavo pismo. Međutim, Andre Moroa u knjizi „À la recherche de Marcel Proust“ navodi Prustov žustar odgovor:

Smatram da je pismo gospodina Umbloa (koje ovom prilikom vraćam) potpuno idiotsko. Ono što sam želeo da postignem u svom prvom poglavlju (a pretpostavljam da on misli na prvo poglavlje, jer, iskreno, uopšte se ne pronalazim u onome što je napisao), jeste atmosfera polubudne prisutnosti, čiji se smisao razotkriva tek kasnije, ali koju sam opisao u onoj meri u kojoj mi je to moj osrednji talenat dozvolio. Smisao, kao što bi trebalo da je očigledno, nije u tome da ja želim da opisujem kako se okrećem i prevrćem po krevetu – što sam svakako mogao da postignem i na manjem broju strana – već da mi to okretanje i prevrtanje obezbeđuje sredstva za analizu. Faskel se, znam, ne slaže sa njim, jer je [u jednom ranijem] pismu – nikada neću prežaliti što sam ga uništio – napisao: „Kakva šteta što niste ono poglavlje posvećeno opisu teškog detinjstva, a koje je beskrajno zanimljivo i izuzetno, pretočili u zaseban roman!“ u onom delu koji sadrži nepristojnosti, naravno, radnja se odvija mnogo brže, ali nema sumnje da gospodin Umblo nikad nije ni stigao dotle. Bojim se da bi se veliki broj čitalaca složio sa njim. Ali da li su se takvi ljudi ikada odvažili da čitaju – pa, Baresa, recimo? Sumnjam u to: ili Meterlinka? Ako bi neko poslao gospodinu Umblou „La Colline Inspirée“ ili „La Mort“, ali da se ne otkrivaju imena autora, verujem da bi ih „tako iskasapio“ da bi malo toga ostalo, a onda bi stvarno morao da sagne glavu.

Pismo izdavača Artura K. Fifilda upućeno Gertrudi Stajn po prijemu rukopisa za „The Making of Americans: Being a History of a Family’s Progress“:

19. april 1912.

Draga gospođo,

Ja sam samo jedan, samo jedan, samo jedan. Samo jedno biće, jedno jedinstveno biće. Ne dva, ne tri, samo jedno. Imam samo jedan život da živim, samo šezdeset minuta u satu. Samo jedan par očiju. Samo jedan mozak. Samo jedno biće. Budući da sam samo jedan, da imam samo jedan par očiju, da živim samo ovde i sada, imam samo jedan život, ne mogu da čitam Vaš rukopis tri ili četiri puta. Ne mogu nijednom. Samo jedan pogled, samo je jedan pogled bio dovoljan. Teško da biste prodali ijedan primerak. Teško ijedan. Teško ijedan.

Veoma zahvalan. Rukopis Vam vraćam poštom. Jedan rukopis u jednoj pošiljci.

Srdačno,
K. Fifild

Uprkos ovom prilično surovom, podsmešljivom odbijanju (možete li da zamislite da se ovako nešto pošalje danas?), knjiga „The Making of Americans: Being a History of a Family’s Progress“, konačno je 1925. godine objavljena u Parizu u izdanju kuće „Contact Editions“, a u Sjedinjenim Državama 1926. u izdanju „Albert & Charles Boni“.

BONUS I

Od Harolda Pintera za Toma Stoparda:

5. novembar 2001.

Dragi Tome,

Zahvaljujem se na pozivu da budem domaćin večere za prikupljanje sredstava u zatvorenoj sali jednog od najboljih londonskih restorana.

Radije bih umro.

Sve najbolje,
Harold Pinter

Ovo nije književno odbijanje, u pravom smislu te reči, ali je za mnoge odgovor iz snova u mnogim iritantnim situacijama, a budući da je reč o komunikaciji između dva pisca, uključila sam i njega. Nema na čemu.

BONUS II

Od  izdavača „Angusa & Robertsona“ za gospodina F. K. Mejera iz Katumbe, Australija:

Dragi gospodine,

Ne, ne možete da nam pošaljete svoje stihove i nećemo Vam dati ime drugog izdavača. Nijednog konkurentskog izdavača ne mrzimo dovoljno da bismo mu priredili ovakvo nešto. Pesma-uzorak je jednostavno grozna. Zapravo, nikada nismo pročitali ništa gore.

S poštovanjem,
Angus & Robertson Ltd.

Gospodin F. K. Mejer nije poznat pisac (mada je uspeo da nađe izdavača!), tako da u tom smislu ovo pismo ne ispunjava iste kriterijume kao prethodna. Međutim, ovo je veoma ružno odbijanje, i pomislila sam da ćete se i vi kao i ja zgroziti.

Autorka: Emili Templ, jun 2019.
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat