VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar
Filteri
Na ručku sa Paulom Koeljom: Tek kada date sve od sebe, postajete kralj svog kraljevstva
04.09.2024.
Brazilski pisac Paulo Koeljo je svetski fenomen. Pre nego što sam sa njim otišao na ručak, potražio sam njegove romane u knjižari. Nisam ih našao na policama sa fikcijom. Knjižar me je uputio da pogledam na odeljku Um, Telo, Duh, gledajući me kao da sam još jedan od omih dosadnjakovića koji su oduševljeni delima ovog čuvenog pisca.
„Alhemičar“ (1988), Koeljova druga knjiga, prvobitno je prodata u samo 900 primeraka, ali je ipak postala pravo kultno delo. Do danas je ova priča o andaluzijskom pastiru koji putuje po svetu u potrazi za mudrošću prodata u više od 30 miliona primeraka. Ova knjiga je prvenstveno privlačna zbog centralne ideje, koja se iznova ponavlja i u drugim Koeljovim knjigama, da svako može da promeni svoj život.
Ovo je, u suštini, pogrešna ideja. Većina ljudi je sputana okolnostima u kojima žive. Međutim, fasciniralo me je to što je ovaj pisac uspeo da toliko mnogo ljudi ubedi u suprotno. Paulo Koeljo je rođen 1947. godine u Rio de Žaneiru. Potekao je iz porodice srednje klase i vrlo brzo se pobunio protiv njihovog strogog katoličkog načina odgajanja. Postao je hipik, uživao u uspehu kao pisac tekstova pop pesama, ženio se (četiri puta) i istraživao svet seksa, droge i rokenrola. Pošto je levo orijentisan, Koeljo je došao u sukob sa brazilskom vojnom diktaturom, tako da je 1974. godine bio uhapšen i mučen.
Godine 1986, kada je Koelju bilo 38 godina, njegova četvrta supruga Kristina Oitisika ga je nagovorila da prepešači hodočasnički put do mesta Santjago de Kompostela u Španiji, nakon čega se pisac vratio veri koja je obeležila njegovo detinjstvo. Međutim, ta vera, to katoličanstvo piše se malim slovom, jer je kombinovano sa istočnjačkom mudrošću, Bhagavad-Gitom i mnogim drugim uticajima. Putovanje o kom je reč poslužilo je kao inspiracija za Koeljovu prvu knjigu „Dnevnik jednog čarobnjaka“, koja je objavljena 1987. godine.
Ovaj megapopularni autor je sakupio odlomke iz svojih omiljenih „klasika“ za knjigu pod nazivom „Inspiracije“. Ova knjiga je tipična koeljovska mešavina seksa i pobožnosti – eksplicitni odlomci iz „Ljubavnika lejdi Četerli“ ili dela Gabrijela Garsije Markesa kombinovani su sa odlomcima iz „Pustinjskih očeva“ i Bhagavad-Gite. To je prava slika Koeljovog uma.
Pred naš susret Koelju su 62 godine (napomena: razgovor je vođen 2010. godine), pola godine provodi u Rio de Žaneiru, a pola u Ženevi, a ja putujem avionom da bih se sreo sa njim na obali švajcarskog jezera. Dogovorili smo se da ručamo u restoranu, koji ima sasvim prigodno duhovno ime. Radujem se što ću čuti reči sa živog izvora, ali i ručku sa pet zvezdica.
Dok se približavate restoranu, uživate u pogledu na predivan zamak iz 18. veka. Zgrada i park se nalaze u vlasništvu grada Ženeve, a vrtovi odišu onim umrtvljenim osećajem pripradanja opštini. Došao sam pre dogovorenog vremena, pohlepno iščekujući ukusan obrok. Restoran se puni. Ostarela plavuša i njen ljubavnik zauzimaju jedan ćošak. Dvojica muškaraca su se bacila na jakobove kapice i flašu belog burgunca. Odjednom, primećujem da mi Koeljo maše kroz prozor. Niskog je rasta, ima sedu bradu i dugačak pramen sede kose pozadi. Nosi crno odelo, crnu košulju, crne pantalone i patike. Kad je ušao, čvrsto mi je stisnuo šaku. „Dok sam živeo u Londonu, Fajnenšel tajms mi je bio veoma važan. Moja zemlja je bila pod vojnom diktaturom. Vaše novine su bile jedine koje su mi govorile istinu o mojoj zemlji.” Ljubazno zahvaljujem na njegovom komplimentu u ime redakcije i pokušavam da ga zainteresujem za meni.
„Koji obrok vam je najbitniji?“, pita me.
Svi, odgovaram.
„Ja doručkujem i večeram. Ručak preskačem“, kaže on.
Iako mu je ranije objašnjen koncept ovog članaka, molim ga da napravi izuzetak.
„Šta kažete na jedan koktel?“
„Samo sok od pomorandže.“
Naručujem za sebe džin martini sa maslinom, a on kaže da bi voleo isto. Pitam ga gde je naučio engleski, koji je tečan, ali povremeno gramatički neispravan. „Kada sam postao hipik.“ Glasno se nasmejao.
Stiže naš „martini“. Dobili smo tople čaše u koje je neko sipao malo belog vermuta. Nema ni leda, ni džina. Nisam od onih koji se žale, pa predlažem da naručimo vino, ali Koeljo strpljivo objašnjava mladom konobaru način na koji bi njujorški barmen pripremio martini. Iznenađujuće je to što nakon toga menja svoju porudžbinu u sok od pomorandže.
Počinjemo sa intervjuom. Koeljo mi kaže da je postao ovistan o internetu. Pitam ga koliko sati dnevno provedi „surfujući“.
„Više nego što bi trebalo.“
Imate više od 677.000 prijatelja na Fejsbuku, kažem.
„Tako je“. Ponovo se nasmejao glasno. „Kako znate?“
Napominjem da su to uglavnom žene.
„Da, da… Na normalnoj Fejsbuk stranici možete da imate najviše 5.000 ljudi. Ukoliko ih je više od 5.000, onda se to pretvara u fan stranicu. Što se tiče žena, postoji samo jedno mesto gde mogu da vidim svoju čitalačku publiku – kada potpisujem knjige, ali to više ne radim.“
Zašto ste odustali od toga?
„Pre tri godine, u Londonu, bio sam u jednoj knjižari koja se nalazi u ulici Oksford. Potpisivao sam knjige duže od šest sati. Više sam ličio na rok zvezdu nego na pisca. Zato sam tada odlučio da ne mogu više da potpisujem sve te knjige.“
Vreme je da naručimo. Naposletku, Koeljo na jelovniku pronalazi jednostavno kuvano jaje – oeuf de ferme Suisse cuit molle à notre façon (kuvano „na naš način“ – iako se njihov način kuvanja jajeta ne razlikuje mnogo od ostalih, međutim, oni skinu ljusku). U ovakvim okolnostima teško mogu da naručim gastronomski meni za sebe, pa se zadovoljavam ribom – filet de cabillaud au beurre et au combawa (file bakalara sa puterom i kafir limetom).
Koeljo me pita da li sam pročitao njegovu knjigu „Jedanaest minuta“ (najprodavaniji naslov iz oblasti beletristike na svetu u 2003. godini), koja predstavlja dnevnik prostitutke. Na sreću, mogu da odgovorim potvrdno. Koeljo priča njenu životnu priču gotovo kao da je bajka. „Svi mi stojimo jednom nogom u svetu bajki, a drugom na rubu provalije“, piše. „Jedanaest minuta“ iz naslova je vreme koje je potrebno jednom od njenih klijenata da bude zadovoljen, a koje ona koristi da bi zamislila ostatak njegovog dana.
Smatram da je to ne samo najhrabrija već i najbolja stvar koju je napisao. Knjiga je zasnovana na dnevniku Brazilke koja je radila kao prostitutka u Švajcarskoj. On jedva čeka da ispriča priču o tome i to čini dok lagano ispija svoj sok od pomorandže. Naručujem čašu domaćeg crnog vina.
„Koristio sam njen dnevnik kao osnovu za svoju priču.“
Kako ste je upoznali?
„To je veoma čudna priča. Imao sam konferenciju u Italiji, u Mantovi. A usred gomile stojao je neko sa plakatom na kom je na portugalskom jeziku pisalo: ’Moram da razgovaram sa vama’. Pomislio sam: ’Ovo je osoba koja ima ozbiljne probleme’. Rekao sam svom italijanskom izdavaču: ’Moram da razgovaram sa ovom damom’…Ona mi je zatim prišla i rekla: ’Napisala sam rukopis.’ Rekao sam joj: ’Moj advokat mi zabranjuje da čitam bilo kakve rukopise. Ako ga pročitam i na kraju bude jedna rečenica...’
Reći će da ste je vi iskopirali i onda će tražiti novac, kažem.
„Da. Plagijat. Međutim, ona je ostavila svoj rukopis u hotelu. Nisam imao šta da čitam te večeri pa sam počeo da čitam tu knjigu. Oduvek sam želeo da napišem knjigu o seksu. Ali nikada nisam mogao da nađem onu pravu ideju koja bi me vodila. Čitam ja tako tu knjigu i shvatim: ’Ona je prostitutka.’“
Da li je još uvek?
„Ne, nije više. Udala se.“
Dogovorili su se da se nađu kada Koeljo sledeći put bude u Cirihu. „Rekla mi je: ’Da li biste posetili četvrt sa crvenim fenjerima?’ Rekao sam: ’Zašto da ne?’“ Zatim sledi priča o tome kako ga je intervjuisao švajcarski novinar, nakon čega je otišao na večeru. Sa prostitutkom, pitam, pokušavajući da ga pratim.
„Ne, ne, ne“, to što se malo iznervirao sugeriše da treba da obratim više pažnje. „Sa arhitektom.“ Posle večere Koeljo je izveo novinara i arhitektu u provod. „’Pokazaću vam Cirih noću. Ali ne onaj koji očekujete. U 9.30 doći će prostitutka, pa ćemo otići u Langštrase (kvart crvenih fenjera).’ Otišli smo u neki noćni klub, a ona je dovela sve svoje prijatelje – tamo su bile prostitutke, njihovi makroi, a ja sam potpisivao knjige!“
Ono što je delovalo da će biti priča o tome kako je četvrt sa crvenim fenjerima iskušavala Koelja, pretvorilo se u priču o Koelju koji je iskušavao četvrt crvenih fenjera.
A gde je bila vaša supruga?
„Bila je u Brazilu... Zvao sam je telefonom, u slučaju da ovo, znate, dospe u štampu, a ona je rekla: ’Pa šta? Nisi ti papa.’“
Koliko godina je imala Sonja (prostitutka)?
„Dvadeset sedam, dvadeset osam. Ja sam tada imao pedeset pet godina. Ništa se tu nije dogodilo... znate.“
Znam, znam, uveravam ga.
Pitam kako se njegova žena nosi, ne sa neverstvima, već sa svim njegovim obožavateljkama.
„Veoma je srećna. Trideset godina smo u braku. U mom životu ne postoji ništa vrednije od nje“.
Venčali ste se pre „Alhemičara“?
„Mnogo ranije. Prošla je sa mnom kroz ceo proces.“
Da li je pobožna?
„Veoma je pobožna. Zahvaljujući njoj sam se vratio hrišćanstvu.“
Pitam šta njegova žena misli o papi.
„Ne znam šta ona misli, ali znam šta ja mislim o papi.“
A šta mislite o njemu?
„Mnogo više se bavi politikom nego religijom... Postojao je jedan brazilski monah, franjevac, koji je propovedao kako treba pomogati siromašnima. Racinger je naterao ovog monaha da se zavetuje na ćutanje na godinu dana. To je napravilo veliku štetu. Fundamentalizam nanosi veliku štetu. U hrišćanstvu... U islamu...“
Slažem se sa njim. Pitam ga šta mi tu možemo da uradimo. Ja sam religiozan, baš kao i on. U suštini imamo religiozan pogled na život. Zbog onih koji su sluđeni religijom u mnogim raspravama završim na strani nevernika.
„I ja isto!“, kaže Koeljo. „Ali baš kao što je Amerika preživela Džordža Buša, a Engleska Tonija Blera, crkva će preživeti i ovog papu“, pa se glasno nasmejao.
Osim što je podelio svoju mudrost sa milionima, Koeljo je učinio i velike stvari u svojoj domovini, u Rio de Žaneiru, pa ga pitam za njegovu dobrotvornu organizaciju „Institut Paulo Koeljo“, koja siromašnoj deci plaća školovanje.
„Znate, baš kao što je to rekao jedan od vaših mudrih propovednika iz Ujedinjenog Kraljevstva, nijedan čovek nije ostrvo.“
Džon Don, kažem.
„Zato sam rekao sebi: ’Ti nisi ostrvo, moraš da se uključiš.’ I shvatio da ne mogu možda da promenim svoju zemlju, ali mogu da promenim svoju ulicu. Na kraju moje ulice nalazi se favela. Tamo ljudi žive u groznim uslovima. Posetio sam dve žene koje čine divna dela. Njihova ideja je bila vrlo jasna i prosto me je dirnula – ’Možemo da se pobrinemo za dete, ali dete ne može da spava kod nas, van svoje kuće. To dete će onda svojom pozitivnom energijom promeniti celu porodicu.’ Naravno da smo otišli dalje od toga i trenutno se staramo o 430 dece.
„Ove dame su prave svetice. Dok ja ručam u ovom prelepom restoranu, sa pogledom na ovo prelepo jezero, one tamo naporno rade sa siromašnom decom Brazila.“
Osećam se pomalo krivim dok sa tanjira grebem ostatke puterastog sosa koji je došao uz skromnu porciju ribe. Koeljo je pojeo svoje kuvano jaje. Očigledno neće biti deserta, ali on pristaje da popije kafu. „Znate šta“, kaže. „Niste me pitali ono što svi novinari uvek pitaju – da vam otkrijem tajnu svog uspeha. Kada bih je znao, pokvario bih celu stvar.“
Pominjem svoju teoriju da je tajna njegovog uspeha Koeljova ideja da svi možemo da promenimo sopstvene sudbine. Kažem mu da mislim da je pogrešna. Zamislite da imate četrdeset godina, da imate decu i da radite u fabrici. Ne možete jednostavno da pobegnete ili promenite vlastiti život.
Deluje kao da sam ga time povredio, i on odlazi do toaleta da razmisli o mojoj jeresi. Kad se vratio, opraštamo se, a on mi opet čvrsto steže šaku. Ono što mi govori tera me da shvatim da postoji još jedna zemlja – Zemlja bestselera – u kojoj se snovi ostvaruju.
„Ali vi ipak imate izbor“, osmehuje se. „Sledite svoj put. Dakle, ako radite u fabrici, morate da se prilagodite kao što je to Skarlet O’Hara uradila. Ona od zavesa pravi prelepu haljinu. Tek kada date sve od sebe, postajete kralj svog kraljevstva.“
Pratim ga pogledom dok odlazi, ali ga na trenutak zaklanja žbunje, a onda vidim da se dao u trk.
„Alhemičar“ (1988), Koeljova druga knjiga, prvobitno je prodata u samo 900 primeraka, ali je ipak postala pravo kultno delo. Do danas je ova priča o andaluzijskom pastiru koji putuje po svetu u potrazi za mudrošću prodata u više od 30 miliona primeraka. Ova knjiga je prvenstveno privlačna zbog centralne ideje, koja se iznova ponavlja i u drugim Koeljovim knjigama, da svako može da promeni svoj život.
Ovo je, u suštini, pogrešna ideja. Većina ljudi je sputana okolnostima u kojima žive. Međutim, fasciniralo me je to što je ovaj pisac uspeo da toliko mnogo ljudi ubedi u suprotno. Paulo Koeljo je rođen 1947. godine u Rio de Žaneiru. Potekao je iz porodice srednje klase i vrlo brzo se pobunio protiv njihovog strogog katoličkog načina odgajanja. Postao je hipik, uživao u uspehu kao pisac tekstova pop pesama, ženio se (četiri puta) i istraživao svet seksa, droge i rokenrola. Pošto je levo orijentisan, Koeljo je došao u sukob sa brazilskom vojnom diktaturom, tako da je 1974. godine bio uhapšen i mučen.
Godine 1986, kada je Koelju bilo 38 godina, njegova četvrta supruga Kristina Oitisika ga je nagovorila da prepešači hodočasnički put do mesta Santjago de Kompostela u Španiji, nakon čega se pisac vratio veri koja je obeležila njegovo detinjstvo. Međutim, ta vera, to katoličanstvo piše se malim slovom, jer je kombinovano sa istočnjačkom mudrošću, Bhagavad-Gitom i mnogim drugim uticajima. Putovanje o kom je reč poslužilo je kao inspiracija za Koeljovu prvu knjigu „Dnevnik jednog čarobnjaka“, koja je objavljena 1987. godine.
Ovaj megapopularni autor je sakupio odlomke iz svojih omiljenih „klasika“ za knjigu pod nazivom „Inspiracije“. Ova knjiga je tipična koeljovska mešavina seksa i pobožnosti – eksplicitni odlomci iz „Ljubavnika lejdi Četerli“ ili dela Gabrijela Garsije Markesa kombinovani su sa odlomcima iz „Pustinjskih očeva“ i Bhagavad-Gite. To je prava slika Koeljovog uma.
Pred naš susret Koelju su 62 godine (napomena: razgovor je vođen 2010. godine), pola godine provodi u Rio de Žaneiru, a pola u Ženevi, a ja putujem avionom da bih se sreo sa njim na obali švajcarskog jezera. Dogovorili smo se da ručamo u restoranu, koji ima sasvim prigodno duhovno ime. Radujem se što ću čuti reči sa živog izvora, ali i ručku sa pet zvezdica.
Dok se približavate restoranu, uživate u pogledu na predivan zamak iz 18. veka. Zgrada i park se nalaze u vlasništvu grada Ženeve, a vrtovi odišu onim umrtvljenim osećajem pripradanja opštini. Došao sam pre dogovorenog vremena, pohlepno iščekujući ukusan obrok. Restoran se puni. Ostarela plavuša i njen ljubavnik zauzimaju jedan ćošak. Dvojica muškaraca su se bacila na jakobove kapice i flašu belog burgunca. Odjednom, primećujem da mi Koeljo maše kroz prozor. Niskog je rasta, ima sedu bradu i dugačak pramen sede kose pozadi. Nosi crno odelo, crnu košulju, crne pantalone i patike. Kad je ušao, čvrsto mi je stisnuo šaku. „Dok sam živeo u Londonu, Fajnenšel tajms mi je bio veoma važan. Moja zemlja je bila pod vojnom diktaturom. Vaše novine su bile jedine koje su mi govorile istinu o mojoj zemlji.” Ljubazno zahvaljujem na njegovom komplimentu u ime redakcije i pokušavam da ga zainteresujem za meni.
„Koji obrok vam je najbitniji?“, pita me.
Svi, odgovaram.
„Ja doručkujem i večeram. Ručak preskačem“, kaže on.
Iako mu je ranije objašnjen koncept ovog članaka, molim ga da napravi izuzetak.
„Šta kažete na jedan koktel?“
„Samo sok od pomorandže.“
Naručujem za sebe džin martini sa maslinom, a on kaže da bi voleo isto. Pitam ga gde je naučio engleski, koji je tečan, ali povremeno gramatički neispravan. „Kada sam postao hipik.“ Glasno se nasmejao.
Stiže naš „martini“. Dobili smo tople čaše u koje je neko sipao malo belog vermuta. Nema ni leda, ni džina. Nisam od onih koji se žale, pa predlažem da naručimo vino, ali Koeljo strpljivo objašnjava mladom konobaru način na koji bi njujorški barmen pripremio martini. Iznenađujuće je to što nakon toga menja svoju porudžbinu u sok od pomorandže.
Počinjemo sa intervjuom. Koeljo mi kaže da je postao ovistan o internetu. Pitam ga koliko sati dnevno provedi „surfujući“.
„Više nego što bi trebalo.“
Imate više od 677.000 prijatelja na Fejsbuku, kažem.
„Tako je“. Ponovo se nasmejao glasno. „Kako znate?“
Napominjem da su to uglavnom žene.
„Da, da… Na normalnoj Fejsbuk stranici možete da imate najviše 5.000 ljudi. Ukoliko ih je više od 5.000, onda se to pretvara u fan stranicu. Što se tiče žena, postoji samo jedno mesto gde mogu da vidim svoju čitalačku publiku – kada potpisujem knjige, ali to više ne radim.“
Zašto ste odustali od toga?
„Pre tri godine, u Londonu, bio sam u jednoj knjižari koja se nalazi u ulici Oksford. Potpisivao sam knjige duže od šest sati. Više sam ličio na rok zvezdu nego na pisca. Zato sam tada odlučio da ne mogu više da potpisujem sve te knjige.“
Vreme je da naručimo. Naposletku, Koeljo na jelovniku pronalazi jednostavno kuvano jaje – oeuf de ferme Suisse cuit molle à notre façon (kuvano „na naš način“ – iako se njihov način kuvanja jajeta ne razlikuje mnogo od ostalih, međutim, oni skinu ljusku). U ovakvim okolnostima teško mogu da naručim gastronomski meni za sebe, pa se zadovoljavam ribom – filet de cabillaud au beurre et au combawa (file bakalara sa puterom i kafir limetom).
Koeljo me pita da li sam pročitao njegovu knjigu „Jedanaest minuta“ (najprodavaniji naslov iz oblasti beletristike na svetu u 2003. godini), koja predstavlja dnevnik prostitutke. Na sreću, mogu da odgovorim potvrdno. Koeljo priča njenu životnu priču gotovo kao da je bajka. „Svi mi stojimo jednom nogom u svetu bajki, a drugom na rubu provalije“, piše. „Jedanaest minuta“ iz naslova je vreme koje je potrebno jednom od njenih klijenata da bude zadovoljen, a koje ona koristi da bi zamislila ostatak njegovog dana.
Smatram da je to ne samo najhrabrija već i najbolja stvar koju je napisao. Knjiga je zasnovana na dnevniku Brazilke koja je radila kao prostitutka u Švajcarskoj. On jedva čeka da ispriča priču o tome i to čini dok lagano ispija svoj sok od pomorandže. Naručujem čašu domaćeg crnog vina.
„Koristio sam njen dnevnik kao osnovu za svoju priču.“
Kako ste je upoznali?
„To je veoma čudna priča. Imao sam konferenciju u Italiji, u Mantovi. A usred gomile stojao je neko sa plakatom na kom je na portugalskom jeziku pisalo: ’Moram da razgovaram sa vama’. Pomislio sam: ’Ovo je osoba koja ima ozbiljne probleme’. Rekao sam svom italijanskom izdavaču: ’Moram da razgovaram sa ovom damom’…Ona mi je zatim prišla i rekla: ’Napisala sam rukopis.’ Rekao sam joj: ’Moj advokat mi zabranjuje da čitam bilo kakve rukopise. Ako ga pročitam i na kraju bude jedna rečenica...’
Reći će da ste je vi iskopirali i onda će tražiti novac, kažem.
„Da. Plagijat. Međutim, ona je ostavila svoj rukopis u hotelu. Nisam imao šta da čitam te večeri pa sam počeo da čitam tu knjigu. Oduvek sam želeo da napišem knjigu o seksu. Ali nikada nisam mogao da nađem onu pravu ideju koja bi me vodila. Čitam ja tako tu knjigu i shvatim: ’Ona je prostitutka.’“
Da li je još uvek?
„Ne, nije više. Udala se.“
Dogovorili su se da se nađu kada Koeljo sledeći put bude u Cirihu. „Rekla mi je: ’Da li biste posetili četvrt sa crvenim fenjerima?’ Rekao sam: ’Zašto da ne?’“ Zatim sledi priča o tome kako ga je intervjuisao švajcarski novinar, nakon čega je otišao na večeru. Sa prostitutkom, pitam, pokušavajući da ga pratim.
„Ne, ne, ne“, to što se malo iznervirao sugeriše da treba da obratim više pažnje. „Sa arhitektom.“ Posle večere Koeljo je izveo novinara i arhitektu u provod. „’Pokazaću vam Cirih noću. Ali ne onaj koji očekujete. U 9.30 doći će prostitutka, pa ćemo otići u Langštrase (kvart crvenih fenjera).’ Otišli smo u neki noćni klub, a ona je dovela sve svoje prijatelje – tamo su bile prostitutke, njihovi makroi, a ja sam potpisivao knjige!“
Ono što je delovalo da će biti priča o tome kako je četvrt sa crvenim fenjerima iskušavala Koelja, pretvorilo se u priču o Koelju koji je iskušavao četvrt crvenih fenjera.
A gde je bila vaša supruga?
„Bila je u Brazilu... Zvao sam je telefonom, u slučaju da ovo, znate, dospe u štampu, a ona je rekla: ’Pa šta? Nisi ti papa.’“
Koliko godina je imala Sonja (prostitutka)?
„Dvadeset sedam, dvadeset osam. Ja sam tada imao pedeset pet godina. Ništa se tu nije dogodilo... znate.“
Znam, znam, uveravam ga.
Pitam kako se njegova žena nosi, ne sa neverstvima, već sa svim njegovim obožavateljkama.
„Veoma je srećna. Trideset godina smo u braku. U mom životu ne postoji ništa vrednije od nje“.
Venčali ste se pre „Alhemičara“?
„Mnogo ranije. Prošla je sa mnom kroz ceo proces.“
Da li je pobožna?
„Veoma je pobožna. Zahvaljujući njoj sam se vratio hrišćanstvu.“
Pitam šta njegova žena misli o papi.
„Ne znam šta ona misli, ali znam šta ja mislim o papi.“
A šta mislite o njemu?
„Mnogo više se bavi politikom nego religijom... Postojao je jedan brazilski monah, franjevac, koji je propovedao kako treba pomogati siromašnima. Racinger je naterao ovog monaha da se zavetuje na ćutanje na godinu dana. To je napravilo veliku štetu. Fundamentalizam nanosi veliku štetu. U hrišćanstvu... U islamu...“
Slažem se sa njim. Pitam ga šta mi tu možemo da uradimo. Ja sam religiozan, baš kao i on. U suštini imamo religiozan pogled na život. Zbog onih koji su sluđeni religijom u mnogim raspravama završim na strani nevernika.
„I ja isto!“, kaže Koeljo. „Ali baš kao što je Amerika preživela Džordža Buša, a Engleska Tonija Blera, crkva će preživeti i ovog papu“, pa se glasno nasmejao.
Osim što je podelio svoju mudrost sa milionima, Koeljo je učinio i velike stvari u svojoj domovini, u Rio de Žaneiru, pa ga pitam za njegovu dobrotvornu organizaciju „Institut Paulo Koeljo“, koja siromašnoj deci plaća školovanje.
„Znate, baš kao što je to rekao jedan od vaših mudrih propovednika iz Ujedinjenog Kraljevstva, nijedan čovek nije ostrvo.“
Džon Don, kažem.
„Zato sam rekao sebi: ’Ti nisi ostrvo, moraš da se uključiš.’ I shvatio da ne mogu možda da promenim svoju zemlju, ali mogu da promenim svoju ulicu. Na kraju moje ulice nalazi se favela. Tamo ljudi žive u groznim uslovima. Posetio sam dve žene koje čine divna dela. Njihova ideja je bila vrlo jasna i prosto me je dirnula – ’Možemo da se pobrinemo za dete, ali dete ne može da spava kod nas, van svoje kuće. To dete će onda svojom pozitivnom energijom promeniti celu porodicu.’ Naravno da smo otišli dalje od toga i trenutno se staramo o 430 dece.
„Ove dame su prave svetice. Dok ja ručam u ovom prelepom restoranu, sa pogledom na ovo prelepo jezero, one tamo naporno rade sa siromašnom decom Brazila.“
Osećam se pomalo krivim dok sa tanjira grebem ostatke puterastog sosa koji je došao uz skromnu porciju ribe. Koeljo je pojeo svoje kuvano jaje. Očigledno neće biti deserta, ali on pristaje da popije kafu. „Znate šta“, kaže. „Niste me pitali ono što svi novinari uvek pitaju – da vam otkrijem tajnu svog uspeha. Kada bih je znao, pokvario bih celu stvar.“
Pominjem svoju teoriju da je tajna njegovog uspeha Koeljova ideja da svi možemo da promenimo sopstvene sudbine. Kažem mu da mislim da je pogrešna. Zamislite da imate četrdeset godina, da imate decu i da radite u fabrici. Ne možete jednostavno da pobegnete ili promenite vlastiti život.
Deluje kao da sam ga time povredio, i on odlazi do toaleta da razmisli o mojoj jeresi. Kad se vratio, opraštamo se, a on mi opet čvrsto steže šaku. Ono što mi govori tera me da shvatim da postoji još jedna zemlja – Zemlja bestselera – u kojoj se snovi ostvaruju.
„Ali vi ipak imate izbor“, osmehuje se. „Sledite svoj put. Dakle, ako radite u fabrici, morate da se prilagodite kao što je to Skarlet O’Hara uradila. Ona od zavesa pravi prelepu haljinu. Tek kada date sve od sebe, postajete kralj svog kraljevstva.“
Pratim ga pogledom dok odlazi, ali ga na trenutak zaklanja žbunje, a onda vidim da se dao u trk.
RAČUN
Restoran Hotel du Parc des Eaux-Vives
Kej Gustava Adora 82
Ženeva, Švajcarska
***
Suvi martini x 2 16,00 CHF
Sok od pomorandže 5,50 CHF
Kuvano jaje 24,00 CHF
File bakalara 28,00 CHF
Manja boca Evijana 7,00 CHF
Čaša crnog pinoa 7,00 CHF
Espreso x 2 9,60 CHF
Ukupno 97,10 CHF (oko 100 evra)
Restoran Hotel du Parc des Eaux-Vives
Kej Gustava Adora 82
Ženeva, Švajcarska
***
Suvi martini x 2 16,00 CHF
Sok od pomorandže 5,50 CHF
Kuvano jaje 24,00 CHF
File bakalara 28,00 CHF
Manja boca Evijana 7,00 CHF
Čaša crnog pinoa 7,00 CHF
Espreso x 2 9,60 CHF
Ukupno 97,10 CHF (oko 100 evra)
Autor: A. N. Vilson
Izvor: ft.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Podelite na društvenim mrežama:
Povezani naslovi
Prikaz knjige „Budućnost geografije“: Zaboravite geopolitiku, pređimo na astropolitiku!
19.09.2024.
Zahvaćeni surovim vrtlogom silnih svetskih političkih, društvenih i ekonomskih previranja koja su posebno dobila na jačini proteklih desetak godina, svi se mi verovatno svakodnevno zapitamo kako li će...
više
Prikaz mladih kritičara: „Čuvari krune cara Dušana“
19.09.2024.
Na samom početku knjige car Dušan na samrti daje svešteniku Teodosiju svoju krunu i blago da ih sakrije. Ali to nije bilo kakva kruna. Pisac nas iznenađuje time što nas vodi još unapred, pa smo sa des...
više
Marina Vujčić: Želja za pisanjem rasla je s bijesom zbog novih femicida
19.09.2024.
Marina Vujčić, nagrađivana spisateljica, dramatičarka i urednica, autorica prije nekoliko mjeseci izdanog romana „Sigurna kuća“, bila je među hrvatskim sudionicima 12. Festivala svjetske književnosti ...
više
Intervju Bojan Leković: Nemojte raditi ono što vas čini nesrećnim
19.09.2024.
Gotovo nestvarno zvuči podatak da je pisac i osnivač CEO najznačajnije srpske oglasne kompanije KupujemProdajem, koja je od 2008. godine do danas izrasla u najsnažniju internet platformu u Srbiji...
više
Laguna d.o.o. Kralja Petra 45, Beograd Matični broj: 17414844
Copyright © Laguna 1999 - 2024
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.