Stručnjaci decenijama pokušavaju da ustanove uticaj koji je pronalazak filma imao na književnost. Komplikacija je u tome što određene književne tehnike mogu da nam deluju „filmski“ – na primer, rez između dve vizuelne scene ili skok sa jedne lokacije na drugu – iako
prethode izumu kamere ili montaži. Režiser i filmski teoretičar Sergej Ejzenštajn ističe da ćemo istraživanjem ranijih književnih tradicija naleteti na pasuse koji se čitaju kao da su podvrgnuti montaži. Naposletku, jedno je neminovno: i filmska umetnost i književnost oslanjaju se na ljudsku sposobnost percepcije i narativnu tradiciju; filmska industrija je možda samo dala doprinos imenovanju i isticanju već postojećih aspekata u pripovedanju.
Još veća zbrka nastaje zbog činjenice da se i filmska i književna fikcija ispoljavaju putem beskrajno raznolikih kanala. Da li govorimo o holivudskoj praksi ili nezapadnjačkoj kinematografiji?
Noir filmovi snimaju se određenim stilom, dok se priče epskih razmera snimaju drugačijim. A šta je tek sa književnim žanrovima? I vremenskim okvirima?
Kada govorimo o knjizi koja je „kao film“, možda mislimo na to da lako možemo da zamislimo priču – kao što su „
Kum“, „Čeljusti“ ili „
Iščezla“ – adaptiranu za veliko platno, uz sjaj i glamur koje vezujemo za Holivud.
Stručnjaci često o određenim američkim piscima iz prve polovine 20. veka govore kao o „filmskim“, naglašavajući biografsku upletenost u filmsku industriju. U knjizi
Cinematic Fictions profesora Dejvida Sida navodi se na desetine njih – uključujući Hemingveja,
Ficdžeralda, Foknera,
Stajnbeka i dr. – koji su u svojim delima upotrebljavali elemente poput naratora koji je puki posmatrač (kamera), pomeranja fokusa sa jednog junaka na drugog, „montaže“ književnih slika, ili sličnost sa dokumentarcima koji prozna dela takođe povezuju sa filmskom praksom.
Naime, u manje formalnom diskursu danas je uobičajeno da se blogeri i urednici služe jezikom kako bi naglasili spoljašnje stanje i „prikazivanje“: „Kinematografske tehnike za cilj imaju samo jedno – da nešto prikažu, ne da ga i objasne“, upozorava S. Lakin u svom blogu, „jer ako se koristite njima, možete da se oprostite sa unutarnjim stanjem“.
Filmovi su preplavljeni raznim tehnikama razotkrivanja emotivnih stanja junaka, što glumci iskazuju promenom držanja, gestova, pokreta, facijalnih ekspresija i tona glasa. Glasovna naracija ili unutrašnji monolog u filmu obično stvaraju intimnu ili ironičnu atmosferu, dok se mnogi filmovi udubljuju u prošlost, želje, snove ili fantazije svojih junaka time što nas zapljuskuju njihovim unutarnjim stanjem pomoću onoga što filmski stručnjaci nazivaju
mindscreens.
Lično ne smatram da se filmovi više bave „prikazivanjem“ u odnosu na „kazivanje“. Kako nas je priznati književni akademik Vejn But to lepo naučio, ta distinkcija je u startu preterana: „prikazivanje“ je samo prikriven oblik „kazivanja“, indirektan stil koji čitaocu pruža
iluziju da sam nešto otkriva.
Stoga moramo biti oprezni pri ishitrenim generalizacijama u vezi sa umetničkim izrazom.
Većina romanopisaca će se osloniti na „slobodan indirektan diskurs“, taj upliv u umove junaka koji čitaocu omogućava da sazna o čemu razmišljaju. Doduše, neki filmski stvaraoci se pre okreću filmskim primerima, u odnosu na književne. Svaki stvaralac počinje projekat oslanjajući se na skup sećanja o pričama koje je već čuo ili na životna iskustva. Nekima će inspiracija biti scene iz klasičnih filmova, dok će drugi uneti uticaj hip-hopa ili video-igrica. Smatram da je sve to u redu, jer će interpretacija putem uticaja drugih medija ili žanrova verovatno doprineti „svežini“ starog materijala.
Autor: Sara Kozlof
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković