Druga polovina devetnaestog veka predstavlja jedan od najburnijih perioda francuskog društva i države. U Parizu se 1867. godine priprema svetska izložba danas poznatija kao EXPO, što je sa jedne strane značilo jedan od najvećih uspeha Drugog carstva, dok sa druge strane obeležava početak Francusko-pruskog rata i strmoglavi pad Napoleona III. U deceniji koja sledi u skladu sa društvenim i političkim progresom, i književnost „hvata“ korak sa vremenom, pa su tada nastala i neka od najpoznatijih dela francuske književnosti. Jedan od pisaca koji je bio neumoran u stvaranju je i
Emil Zola, koji je u to vreme napisao deveti i ujedno najpoznatiji roman „
Nana“.
Objavljena 1880. godine, kada počinje i čuveni bel epok, „Nana“ oslikava tadašnji javni život Pariza i njenih stanovnika. Roman o najpoznatijoj kurtizani na svetu prikazuje moralno posrnuće pariskog visokog društva koje svoju intimu prodaje za zrno sladostrašća i jeftinog užitka. Iako sebe predstavlja kao eksperimentalistu, tj. nekoga ko reprodukuje stvarnost kroz naučna dostignuća, Zola se u „Nani“ okreće simbolizmu prikazujući kroz život jedne mlade prostitutke sve nakaznosti visokog društva koje podrazumeva bigamiju, raskalašnost i neumerenost. Ubrzo nakon objavljivanja ovaj roman je prodat u desetinama hiljada primeraka, a doživeo je i pozorišnu adaptaciju širom Evrope, pre svega u Francuskoj i Italiji.
A ko je bila Nana i zašto je toliko važna? Nana je devojka siromašnog porekla, odrasla na ulici, koja je zahvaljujući raskošnom fizičkom izgledu osvojila umetničku scenu, dobivši glavnu ulogu Venere u pozorišnom komadu, u svom debitanskom nastupu. Iako nije posedovala naročit talenat za glumu i pevanje operskih arija, ova devojka opčinila je predstavnike pariske elite svojim telom i fizičkom lepotom. Svesna da će joj samo fizički izgled doneti slavu i uspeh, vođena sopstvenim poimanjem morala, Nana zavodi sve oko sebe osiguravajući bolji život za sebe i svog sina.
U duši devica, telom grešnica, Nana je sve što u trenutku žele od nje. Na momente koketna i zavodljiva, vrti muškarce oko sebe i pokazuje im da je glavna u igri niskih moralnih pobuda i da ima ključ za njihove najintimnije želje, ali ne želi baš svaki put taj ključ i da upotrebi. Njeni udavarači su brojni, od mladića koji jedva da su punoletni do starije gospode kojima se bliži sudnji dan. Iako različitih godina, svi žele samo jedno, a to je Nana i njeno telo koje će im pokazati svu erotsku moć i blud za kojim toliko žude. U isto vreme ona je i uplašena majka koja strepi nad sudbinom sina i njegovom budućnošću.
Možda i najupečatljiviji momenat Zolinog romana jeste prezir koji glavna junakinja konstantno oseća prema muškarcima koji je okružuju i prema društvu kome pripadaju. Za nju oni su samo potrošna roba koju konzumira i kratkotrajne stanice do konačnog cilja. Ona ne mari što nekima od svojih muškaraca razara život i porodicu, jer ionako nisu bolje ni zaslužili, a njena borba da se kao neko sa margine popne na društvenoj lestvici je bolna, neprestana i mučna. Muškarci uživaju u njenoj lepoti, i ne košta ih ništa osim novca, a nju košta sve, na kraju čak i života.
Emil Zola romanom „Nana“ nije prikazao život mlade kurtizane, milosnice i njen uspon ka viskom društvu, već je razobličio sve moralne nakaznosti tadašnje Francuske i njenog zlatnog doba. Slikovito prikazujući sunovrat visokog društva, Zola baca rukavicu u lice svim onim moralnim predstavnicima koji drže do tradicije i lažno ustaljenih normi ponašanja i življenja. Svi su jednaki bez izuzetka. „Pristojne“ dame pariskih bogatih domova su jednake kao i bludinice, gosopoda su naizgled moralna i sa ustaljenim načelima, ali sa druge strane mole za malo niskih strasti i minut požude. Običan svet ili aristokratski svet, svejedno, sve ionako postaje polusvet koji je uprljanom simbolom lažne moći i niskih moralnih pobuda.
Autor: Maja Zuber