Nezadovoljstvo životom

Vi se ne slažete sa idejom Džordža Bernarda Šoa da je umetnik vrlo sličan kriminalcu?



„Mogu da se složim da postoji jedna, neznatna sličnost – maštoviti pisac mora da bude potpuno slobodan; mora da zanemari svoja lična moralna načela, naročito ako piše o kriminalcima. On mora da oseća da je sve moguće. Ali ne razumem zašto bi zbog toga umetnik trebalo da ima bilo kakve zločinačke namere. Umetnik jednostavno ima sposobnost da razume... Ja bih radije da zabavim, nego da morališem, ali smatram da je besmisleno ne posmatrati ubistvo kao društveni problem; to svakako jeste društveni problem. Termin egzistencijalista gubi smisao. Egzistencijalno je ako isečete prst kuhinjskim nožem – zato što se to dogodilo. Egzistencijalisti su samozadovoljni, a to pokušavaju da prikriju nazivajući sebe filozofima, a egzistencijalizam filozofijom... Jednom prilikom sam u knjizi o pisanju trilera napisala da je kriminalac, makar tokom kratkog perioda slobodan, slobodan da radi šta god poželi. Nažalost, zvučalo je kao da se ja tome divim, što nije tačno. Ako neko ubije nekoga, on je prekršio zakon ili je neuračunljiv. Iako to nije nešto što ja podržavam, surova istina glasi da makar na trenutak oni jesu slobodni. A to sam napisala osećajući nervozu, toga se dobro sećam. Nemam mnogo strpljenja kad je reč o konzervativnom moralu. Postoje neke stvari koje se mogu čuti u crkvama i neke, takozvane, norme kojih se niko ne pridržava. Niko ne može da ih primenjuje, bolesno je i pokušavati... Ubistvo je, za mene, nešto tajanstveno. Imam osećaj da ne mogu da ga razumem u potpunosti. Pokušavam da ga zamislim, naravno, ali mislim da je to najgori od svih zločina. Zato i pišem toliko o tome; interesuje me krivica. Mislim da ne postoji ništa strašnije od ubistva, i da u tome postoji nešto tajanstveno, ali to ne znači da je to na bilo koji način poželjno. Za mene je to, zapravo, potpuno suprotno slobodi, ukoliko posedujete makar malo savesti.“

Tako je Patriša Hajsmit odgovorila na pitanje tokom izuzetno zanimljivog intervjua iz 1981, u televizijskoj emisiji „Detektiv iz fotelje“ („Armchair Detective“), i očigledno je da je bila neuobičajeno filozofski raspoložena, a naročito kad je reč o zločinačkoj psihi.

Patriša Hajsmit, rođena 19. januara 1921. godine, najpoznatija je kao autorka romana „Strangers on a Train“ i „Talentovani gospodin Ripli“. Njeni romani su, kako je to napisala Džoan Šenkar, autorka Patrišine biografije, „genijalno dezorijentišući narativi blistave negativnosti... različiti od svega drugog u tom književnom žanru... usisavaju čitaoca u svoj beskonačni vrtlog moralnog relativizma, prenošenja krivice i nestalnih identiteta“.



Poznato je da je Patriša Hajsmit imala vrlo mučan privatni život: živela je izolovana od ostatka sveta, neumereno je pila i pokušavala da se izbori sa svojim osećanjima prema drugim ženama. Nije se udavala i nijedna od njenih veza nije dugo trajala. Imala je naviku, navodi Džoan Šenkar da „neprestano zavodi ljubavnike svojih ljubavnika – a takođe i ljubavnike tih ljubavnika“.

Scenaristkinja Filis Nagi je to jednostavno formulisala: „Bila je nezadovoljna životom.“

Autorkina fascinacija kriminalom svoje korene ima u sveobuhvatnoj mreži mizantropije: u svojim beleškama opisuje život u drugoj polovini XX veka kao „katalog različitih prevara i kamuflaža, sedativa i opojnih sredstava... osećaj haosa i dekadencije preovladava vremenom u kojem živim. Najveća postignuća ovog doba u pisanju imaće oni koji budu proučavali haos. Granice se razilaze u svim pravcima, a tačka u kojoj se seku nije tačka zdravog razuma ili sigurnosti.“ U tim beležnicama pronalazimo i za čim je žudela:

„Uporno mi se vraća slika kuće na selu, plave žene koju volim, dece koju obožavam, na zemlji i sa drvećem koje obožavam. Znam da to nikada neće postojati, ali će me delimično ta mučna žudnja voditi dalje. Bože moj i najdraži moji, to se nikad neće desiti! Pa ipak ja, od krvi i mesa, volim, kao i svi ostali na ovom svetu.“

Nažalost, vrlo je teško na internetu pronaći intervjue i snimke sa Patrišom Hajsmit – uspeo sam da iskopam samo ovaj radijski intervju iz 1987. godine, samo za one najposvećenije ljubitelje. Njen sagovornik zvuči kao da je decenijama bio zarobljen u svom studiju na veoma niskim  temperaturama. „Mislim da već dve godine nisam bio na nekoj zabavi“, izjavio je u jednom trenutku, diveći se aktivnom društvenom životu Patrišinih junaka. I nešto kasnije: „Rečeno mi je da u Francuskoj ne objavljuju knjige u tvrdom povezu... Zar to nije šokantno?“

Čini se da Patriša baš i nije bila šokirana.

Autor Den Pajperbring, januar 2015.
Izvor: theparisreview.org
Prevod Maja Horvat