Nil Gejmen objašnjava u kratkim crtama i na zabavan način kako knjige deci i odraslima znače potpuno različite stvari

Nil Gejmen je neko ko je promišljao o pričama možda više nego ostali. Bilo da ponovo osmišljava stare mitove zarad savremene čitalačke publike, izbacuje iz svoje glave na papir potpuno nove priče ili daje sopstveni obrt voljenim i znanim likovima, Gejmen pripovedanje shvata jako ozbiljno. Pisao je romane, slikovnice, kratke priče, stripove, filmske scenarije, kao i televizijske, poeziju, stihove muzičkih pesama – šta god da pomislite, on je već to uradio.



Kao što svaki roditelj to već zna, čitanje sa decom ima blagotvorno dejstvo na sve koji učestvuju. Pomaže u razvoju jezičkih veština, utiče pozitivno na ponašanje i jača naš odnos sa njima. Ali to nije uvek lako – i neki roditelji imaju muke sa time. Bio da to ima veze sa strepnjom od „nastupa“, sadržajem knjige ili samo sa činjenicom da ne znamo odakle da počnemo kada pripovedamo priču, neke mame i tate potpuno zaobilaze ovu aktivnost. Od koga biste najpre zatražili savet u vezi sa pričanjem priča pred spavanje nego od oca četvoro dece i najboljeg pripovedača svih vremena (što može biti sporno, ali i ne mora)?

„Najbitnij savet koji bih mogao da dam roditeljima je – oponašajte glasove“, kaže Gejmen. „To je razlog zbog kog sam napisao knjigu 'Srećom, mleko...' – stvorena je upravo zbog roditelja koji će je svojoj deci čitati i imitirati glasove. Knjiga vam je obavila skoro sav posao: tu su vampiri, tu su pirati – sve što vi treba da uradite je da im date glasove.“

Zadržati razum posle dvanaestog uzastopnog čitanja iste slikovnice je izazov za svakog iscrpljenog roditelja, potvrđuje Gejmen. „Pre 35 godina, omiljena knjiga mog najstarijeg sina je bila 'Catch The Red Bus' (Sustigni crveni autobus) u kojoj porodica medveda raznoraznim prevoznim sredstvima putuje do plaže i nazad“, priča. „Čitao sam je po dvanaest puta na dan i bilo je užasno“.

To iskustvo ga je podstaklo da krene u potragu za zabavnim knjigama u kojima deca mogu da uživaju. Trenutno, njegov trogodišnji sin uživa u knjigama o Meg i Mog ('Meg and Mog'). „One su baš za decu, sa jednostavnom radnjom, jednostavnim dijalogom i šarenim slikama.“ Tu su i druge savremene knjige koje ceni – „svaka knjiga koju je ilustrovao Džon Klasen je obavezno štivo; i veoma entuzijastično odobravam sve što radi Oliver Džefers.“

Gejmen nam daje pregršt preporuka. Kaže da je Levi Pinfold, takođe, sjajan autor. Napisao je knjigu pod nazivom „Greenling“ za koju je Gejmen mislio da će biti „previše čudna“ za njegovog sina ali se ovaj zaljubio u nju. „A volim i rad Džulije Donaldson“, dodaje. „Ima mnogo loše poezije za decu jer autori ne znaju da sklope stih ili da unesu ritam ili bilo šta na tu temu. Džulija Donaldson piše tako da deluje jednostavno, međutim, svaka reč je upravo na mestu na kom treba da se nalazi. To ima neverovatan značaj.“

Kako nam deca odrastaju, nama kao roditeljima to pruža priliku da se ponovo vratimo klasicima na kojima smo sami odrasli. Među autorima koje je Gejmen ponovo čitao sa svojom ćerkom nalaze se Dajana Vin Džouns, Eva Ibotson, K. S. Luis i P. L. Travers. Neki roditelji se snebivaju da istraže pojedine teme sa svojom decom, kaže Gejmen, ili obazrivi pristupaju izboru „knjiga za starije“, brinući zbog tema seksa, nasilja i psovki. To kod Gejmena nije slučaj. „Verujem da su deca veoma sposobna da samostalno cenzurišu stvari koje im ne odgovaraju“, kaže, „ukoliko porazgovarate sa bibliotekarima ili nastavnicima, znaćete da deca imaju prilično dobar osećaj za ono sa čime su spremni da se suoče i za ono što im se dopada.“

Trenutno je „Čarobnjak iz Oza“ omiljeni film Gejmenovog sina, u kojem su leteći majmuni – kojih se mnogi odrasli plaše – njegov omiljeni deo. „Njemu nije palo na pamet da je veštica neko koga treba da se boji“, kaže Gejmen. „S druge strane, pokušali smo da mu pustimo fillm 'Čarli i fabrika čokolade' i njemu je špica, koja je sva u slatkišama, nešto što ga izuzetno plaši. Nisam insistirao i prekinuo sam film – mislim da morate da imate osećaj i da poštujete ono čega se vaša deca plaše.“

Ono što plaši, što je uznemirujuće ili neprijatno tiče se konteksta, kaže Gejmen, naročito kod čitanja – a naš pogled iz ugla odraslih često ih može staviti u ekstremniji kontekst nego što onaj koji bi detetu pao na pamet. „Poenta kod pisane fikcije, koju ljudi često zaboravljaju, jeste to da je u pitanju uzajamni poduhvat autora i čitaoca“, kaže on. „Naletao sam na roditelje koji su čitali 'Zvezdanu prašinu' (Gejmenov roman iz 1997. godine koji je filmsku realizaciju doživeo 2007. godine) i rekli: 'Kako da dozvolite detetu da čita ovo kada knjiga počinje hardkor porno scenom?'“ Stvar je u tome da je taj roditelj moj saučesnik i zna šta je seks.

„Bio sam veoma pažljiv pri upotrebi reči, i tu nema ničega što sugeriše da 'pčelica' sleće na 'cvet' – to je nešto čime sami doprinosite, sami učitavate u napisani tekst ono što je sramotno i pornografski. Ako to jeste slučaj ne znači da je to pogrešno, ali ste tu fantastičnu scenu seksa stvorili u svojoj glavi. Ako dete to čita, shvatiće da je reč o sceni u kojoj se neko ljubi i pomera i nakon nekog vremena će se pojaviti beba.“

Kako deca rastu i uče sama da čitaju, izdvajanje vremena u kom ćete zajedno čitati knjigu će se činiti manje potrebnim – ali i nezgodnim da se uvrsti u obaveze kojima ste već pretrpani. Ali kako su mu deca rasla, Gejmen je pronašao pristup koji mu je omogućavao da čita zajedno sa svojom decom iako su na velikim udaljenostima: posedovanje dva primerka. „Sa ćerkom, koja sada ima 24 godine, imao sam ritual da sam joj čitao svako veče. Ponekad se dešavalo da ne budem kod kuće zato što sam na turneji ili negde po svetu, tako da sam vodio računa da oboje imamo primerak knjige koju ona trenutno čita.“

„Pozvao bih je telefonom pred spavanje ili kasno popodne pa bi smo proveli 15 minuta ili pola sata listajući stranice i čitajući uporedo dok ja čitam naglas. I dalje se jasno sećam tragedije koja se desila na polovini 'Zlatnog kompasa', kada se bližila trinaestom rođendanu, i kako mi je rekla: 'Znaš, tata, mislim da ću ovu knjigu sama da pročitam'. Nije me toliko pogodilo zbog toga što je već uveliko sama čitala knjige, koliko zbog toga što je to bila naša stvar. To je bio poslednji put da smo čitali zajedno, i osećao sam se kao da je to kraj jedne ere.“

Koja je pouka ove priče, pitate se? Uživajte u zajedničkom čitanju knjiga sa svojom decom dok god možete.

Autor: Majk Rempton
Izvor: huffingtonpost.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: nrkbeta