O čitanju u prevozu

Znamo da je pojava železnice povećala prodaju knjiga. Ako izuzmemo razgovor i zurenje kroz prozor, šta čovek na dugom putovanju može da radi osim da čita? Ana Karenjina je čitala u vozu kad je shvatila da je mladi grof Vronski tako silno privlači da je spremna za veliku, životnu promenu.



Da li je moguće da su vozovi, autobusi i avioni zaista doveli do porasta književne proizvodnje? Izvesno je da su ta prevozna sredstva brzo prodrla u svetove pisaca. Prva slika koju Virdžinija Vulf pamti iz detinjstva je majčina haljina u omnibusu. Nakon što je zamalo poginuo u železničkoj nesreći, Dikens je napisao priču „Davalac signala“, koja važi za jednu od najboljih priča o duhovima svih vremena. „Idiot“ Dostojevskog počinje dugom scenom u vozu. Kao i Tolstojeva „Krojcerova sonata“. I, naravno, Tolstoj je umro na železničkoj stanici dok je bežao od svoje žene posle 48 godina jedne od najplodnijih disfunkcionalnih veza u književnosti.

D.H. Lorens je posebno voleo zelene tramvaje koji su subotom uveče vozili rudare notingamširskih rudnika u grad, na provod. Oni bi „uronili u crni industrijski predeo, onda uzbrdo i nizbrdo… bodri, puni sebe, nekako odvažni, zeleni kao vesela grančica peršuna iz crne ugljarske bašte“. Kasnije se zaljubio i u parobrode. „I pljas! reklo bi more kad bismo presekli talase“, kaže u „Moru i Sardiniji“. „To čudno ritmičko pljuskanje i šuplje bubnjanje parobroda na moru ima narkotičko, gotovo sluđujuće dejstvo na ljudski duh.“

Đovani Verga, kome se Lorens veoma divio, opisuje zavist koju voz izaziva u jednom italijanskom seljaku u senci vulkana Etna. „O, mora da je divno voziti se tako i zadremati! Kao da je pred njim tutnjao delić grada sa svojim uličnim svetiljkama i blistavim izlozima“. Zvuk tutnjave udaljenog voza i kloparanje njegovih točkova između stabala bresaka daje Angvili, junaku romana „Mesec i kresovi“ Čezara Pavezea, opojni nagoveštaj slobode, „kao da sam se napio vina“.

Putovanja Antonija Tabukija bila su više melanholična nego oslobađajuća. Sumorni autobus iz Madrasa za Mangalor, u poznoj noći, spada među najbolje scene u „Indijskom nokturnu“. Zabačena stanica na kojoj putnici čekaju vezu za autobus Mudabiri-Karkala jedno je od nekoliko mesta na svetu gde je pisac mogao da pruži svom junaku priliku za razgovor sa groteskno deformisanim detetom vidovnjakom.



Nije neobično što junaci „Konformiste“ Alberta Moravije vode ljubav u vozu, dok u novije vreme Fler Žegi opisuje, u „S.S. Proleterki“, svoj adolescentski alter ego, 15-ogodišnjakinju koja na krstarenju Mediteranom otkriva seks i malo šta drugo. Naravno, duga putovanja avionom, vozom i brodom mogu biti užasno dosadna („8 sati u vozu je težak usud“, žali se jedan od junaka „Zlih duhova“ Dostojevskog). Ako nemate knjigu da njome prekratite vreme, seks, ubistvo (u Orijent Ekspresu) i haos nužno će zaokupljati ili barem golicati piščevu uobrazilju: padaju nam na um „Čovek-zver“ Emila Zole, „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ Agate Kristi, „Voz za Istanbul“ Grejema Grina. Ali vratimo se u prozaičniju stvarnost: dok su kupei italijanske železnice još imali zavese na vratima, često mi se događalo da uznemirim i postidim ljubavnike u vozu koji je u 21.05 polazio iz Milana za Veneciju.

Pošto nema kraja nabrajanjima i anegdotama, poći ću korak dalje i reći da postoji duboka veza između knjiga i prevoznih sredstava, baš kao i očigledna analogija između priča i putovanja. I priče i putovanja nekuda vode, nude nam iskorak iz rutine i priliku za neobične susrete, nova mesta i duševna i duhovna stanja. Ali bez prevelikog rizika. Kada letimo iznad pustinje ili kroz nju jurimo, zapravo ne moramo stvarno da je doživimo. To je zaobilazna avantura. Isto je i sa knjigom. Roman može biti potresan ili zagonetan ili dosadan ili neodoljiv, ali malo je verovatno da će nas izložiti realnoj opasnosti.

Uz to, putnik koji se susreće sa strancima iz raznih klasa i podneblja mora postati svesniji sebe i krhkosti identiteta. Kako se menjamo kad razgovaramo s različitim ljudima! Koliko su naši životi drukčiji kad se prema tim ljudima otvaramo. „Ko sam ja?“ pita se Ana Karenjina dok posmatra saputnike u vozu za Sankt Peterburg. „Ja ili neka druga žena?“ Upravo takva kolebanja imao je na umu papa Grigorije XVI kad je 40-ih godina 19. veka zabranio železnicu u papskim državama. Strahovao je da bi ona omogućila ljudima da jednostavno, kupovinom vozne karte, umaknu dobronamernom nadzoru svojih voljenih sveštenika. Dobri papa se plašio i knjiga, te je mnoge zabranio. Naime, tajni naum pisca je da uzdrma čitaočev identitet opisivanjem promena u životu svojih junaka – koji vrlo često putuju.



Mada neki romani liče na supersonične letove, a drugi na klaj-klaj putovanja, sasvim sam siguran da je voz prevozno sredstvo koje je najbliže doživljaju pisanog narativa. U avionu smo zarobljeni na svom sedištu i suviše udaljeni od zemlje da bismo je doživeli. U autobusu smo u velikoj meri deo saobraćaja, što znači da zavisimo od okolnosti.

U vozu smo tek nekoliko stopa iznad zemlje, blizu sveta koji promiče pored nas, a ipak od njega odvojeni i zaštićeni; oslobođeni od odgovornosti, ali pozvani da obraćamo pažnju. Zar nije upravo to iskustvo čitanja knjige? Zar pisac ne traži upravo taj odnos prema svetu dok piše, bezbedan u svojoj sobi, a ipak tesno povezan sa svojim likovima? Virdžinija Vulf je savršeno opisala to osećanje u kratkoj priči iz 1919. godine:

„Iz brzog voza gledala sam brda i polja i videla čoveka sa srpom koji je podigao pogled dok smo prolazili, a ljubavnici u dubokoj travi zurili su u mene bez snebivanja dok sam ja otvoreno zurila u njih. Neki teret je spao, neka prepreka je bila uklonjena.“

Tim Parks za The New York Review of Books
Prevela Slavica Miletić
Preuzeto sa: Peščanik.net