O mirisu detinjstva, hrabrim ženama i ljubavi i dobroti koja ne poznaje godine ni granice: predstavljen novi roman Ljiljane Šarac „Buket žutih ruža“

Novi roman Ljiljane Šarac „Buket žutih ruža“ predstavljen je u utorak 27. maja u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.


 
Na promociji su, pored autorke, govorile i književnica Gordana Vučinić Opalić i Dubravka Dragović Šehović, urednica.
 
Novi roman Ljiljane Šarac, „Buket žutih ruža“, suptilan je, na trenutke lirski, uzbudljiv i pun obrta, poput trilera. Ovo je priča o skladnoj porodici čija baka Milanka netragom nestaje. Njeni najbliži pokušavaju da joj uđu u trag, razgovaraju sa njenim prijateljima, komšijama, poznanicima, upoznajući ovu vitalnu damu na sasvim nov način kroz detalje koji su im do tada promicali ili ih nisu primećivali.
 
Ljiljana Šarac je priznala da je u ovom romanu donela novu energiju, pisala na nov način, unoseći drugačiji sentiment i boje.
 
„Pisac ne treba da prati trend, očekivanja, već neprestano da istražuje i da pomera svoje granice. Tako je uvek svež i najbolji. Inspiraciju za ovaj roman pronašla sam u svom komšiluku. Život mi je dao na tanjiru priče koje su mi bukvalno bile iznad glave – na spratu iznad. Često sam slušala jednu baku kako lupka štapom o pod ili sedi na terasi i razmišljala sam o njoj, kakva i koja je njena priča. Srce mi se steglo kada bih je videla jer me je veoma podsećala na moju baku ili čak mene u nekoj budućnosti. Znala sam da je to priča koja vredi da se ispriča“, kazala je autorka.
 
Da je roman, između ostalog, jedna priča o ženama i njihovoj hrabrosti i snazi, mišljenja je urednica Dubravka Dragović Šehović, dodajući da svi junaci i njihove priče izazivaju pregršt jakih emocija:
 
„Zapitate se koliko zapravo poznajemo bliske ljude, one koje neizmerno volimo, ali neke njihove osobine ne primećujemo. Naši glavni junaci su baka Milanku uzimali pomalo zdravo za gotovo i bili sebični. Prabaka Milanka i baka Branka, zbog unuke koju žele da čuvaju, dolaze iz unutrašnjosti u veliki grad i tamo ostavljaju svoje živote, dom, prijatelje… Kada Milanka nestane, svi je upoznaju u potpuno novom svetlu – kao heroinu!“
 
Gordana Vučinić Opalić je roman ocenila kao toplu, nežnu, na momente potresnu priču koja vas vraća u detinjstvo, ali i podseća da nekada olako podrazumevamo trenutke koje delimo sa dragim ljudima, ne znajući koliko vremena sa njima imamo.
 
„Kada odu, tek tada shvatimo da imamo premalo uspomena ili da ih premalo znamo. Milanka je posve drugačija junakinja, ona je rešila sve, zna ko je, šta je i kada jednu takvu ženu iščupate iz korena i dovedete je u novo okruženje, potrebna je hrabrost da se sa svime suoči“, smatra književnica.
 
Jedna od tema romana Ljiljane Šarac je i porodično nasilje koje je gorući problem ovog društva, a o kojem se nedovoljno piše.
 
„Književnost je život u malom i svoje teme crpi iz našeg okruženja. Da bi se žene osnažile potrebne su ovakve priče jer da nije bilo Milanke bojim se da bi se desio još jedan femicid u nizu“, ukazala je Vučinić Opalić, a Ljiljana dodala da je neophodno da prestanemo da držimo glavu u pesku kada su ovakve teme u pitanju, kao i da ne možemo zauvek držati ružičaste naočare jer se tada problemi samo uvećavaju, a nikako ne smanjuju.
 
„Sve je ovo oko nas i narasta ako se o tome ne govori. U mom romanu ove teme nisu tendenciozno ubačene, protesti su deo naše svakodnevice, imam i prijateljice koje su stvarno, poput Milanke, tražile zviždaljku od unuka jer su želele da i one pođu da ih podrže na ulicama. Život je sam uplovio u ovaj roman, nekad ne morate ništa da izmišljate, sve je oko vas, samo morate dobro da otvorite oči i da želite da vidite. Kada sam pročitala da je u Italiji reč femicid bila reč godine, shvatila sam koliko je borba moguća na različite načine. Kada bismo se zapitali šta svako od nas može da učini, koji broj da okrene, kako ruku da pruži, koju knjigu da napiše, onda bi se stvari micale. Ne treba da budemo samo posmatrači ni tuđih ni svojih života, već da delamo“, kazala je autorka, ističući da su u njenom romanu ove teme samo mali segment priče, kao jedna ukosnica, tu nema transparentnih poruka, to je život sam.
 
Jedan od najnežnijih i najvažnijih segmenata ovog romana je prijateljstvo između starog advokata Veljka i baka Milanke.
 
„Oni su pravi pokazatelj da godine nisu važne, kada je reč o bliskosti i dobroti. Srce ne bira godine i to je prosto predivno, svi zaslužuju ljubav u kojem god dobu, jer svi imamo potrebu za dobrotom i nežnošću“, navela je Dubravka Dragović Šehović.
 
Mnogi junaci u romanu „Buket žutih ruža“ ostavili su iza sebe dom kako bi zbog svojih bližnjih otišli negde drugo, a autorka priznaje da joj je tema odlazaka i promene staništa prvenstveno lično važna:
 
„Ja sam prva prekoračila granicu i našla sreću u drugoj zemlji. Meni to nije ništa strano, naprotiv, mislim da mešajući mentalitete, meridijane, prostore, pomerajući granice, mnogo toga dobijemo. To je ono što dajem svojim junacima, nema statičnosti. Čovek mora da odgovara na izazove. Oni su svi spremni da zbog ljubavi i porodice učine gotovo sve!“
 
A na pitanje otkud žute ruže u naslovu, Ljiljana Šarac kaže:
 

„Pisac ostavlja dušu u svom romanu i u njemu prospe što ima u sebi. Roman ne mora da bude autobiografski, ali na svakoj stranici je vaš ličan otisak. Žute ruže su vezane za moje detinjstvo. Ja jesam Smederevka, srcem i dušom do poslednjeg daha, ali žute ruže vezujem za selo bake i deke Selevac. Tu sam naučila o lepoti življenja, poštenju, dobroti, značaju porodice. Te žute ruže mirišu u mom selu. To je miris mog detinjstva!“