Laguna - Bukmarker - O nagrađenom romanu Vladana Matijevića: Pakrac, to (ni)su drugi - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

O nagrađenom romanu Vladana Matijevića: Pakrac, to (ni)su drugi

Devedeset prve sam pucao u pravcu ljudi jer je vladala takva praksa.

„Pakao, to su drugi“; ali šta ćemo ako se pakao, sve sa svojim gospodarem ili upravnikom, naselio u nama? Ništa za to: čak ni Sartr nije rekao da taj Drugi nužno mora da postoji u spoljnoj, od nas nezavisnoj stvarnosti. Možemo ga, dakle, izmisliti, stvoriti, izmaštati i uzgojiti… nigde drugde nego u sebi, u mračnom središtu vlastitog bića.

Ali zašto bismo to radili? Recimo, zato što glavinjanjem kroz život možemo doći do spoznaje da je epicentar nepojmljivog Mraka unutra, a ne napolju. Ta je spoznaja zdravoj duši nepodnošljiva, i baš se od nje ona najlakše razboljeva. Lek nije pronađen, niti će biti.

Narator „Pakraca“ Vladana Matijevića već nas u prvoj rečenici romana dovodi pred vrata jednog unutrašnjeg pakla (iz kojeg nas neće pustiti do poslednje reči na dalekoj 310. strani do koje vodi negostoljubiv uzbrdan teren pun opasnosti i gadosti, pa ko izdrži): „Rešio sam, Pepi, nekoga da ubijem.“ Pepi sluša i ćuti, jer je lišen svog glasa – on je tu samo da dela. Neće biti naročiti spojler ako vam kažem da Pepi živi jedino unutar našeg naratora, dobrovoljca iz ’91, i „veterana pakračkog ratišta“ (i brojnih drugih), jer će čitalac to ionako shvatiti prilično rano u romanu, ako ne i odmah, prisećajući se, na primer, onog davnog Isakovićevog Čeperka.

Ovo ne znači nužno da je Pepijevo postojanje „neautentično“: moglo bi se na to gledati i obrnuto, to jest tako da je Pepi, pojavivši se te kobne 1991. polako preuzimao telo i dušu svog „domaćina“. Može li tu biti pobune i otpora? Može, samo je pitanje nije li za to malo prekasno: „Pepi“ je već počinio sve nezamislive nepočine, u pripovedačevo, a biće i u čitaočevo ime. Pepija je narator i uveo u dubiozno mu postojanje zato da unapred i za sva vremena preuzme sve grehove svog stvoritelja na sebe, da bude onaj Drugi iz pakla. Sve za šta narator „nije sposoban“ – streljanje, klanje, silovanje, mučenje; najpre i najgore u ratu, a naposletku i u jednom bolesnom i površnom miru – Pepi s lakoćom preuzima na sebe, i tako sve do trenutka kada njihovo paralelno postojanje ne postane neodrživo. Ali živo se meso razdvojiti ne može, a krvavi prsti su isprepleteni. Kojem je čitaocu ta pomisao unapred odbojna i neprihvatljiva, bolje neka se ne laća ovog romana, preteška je to hrana za njegovo osetljivo varenje.

Matijevićev pripovedač skoro trideset godina nakon rata u koji ni sam „ne zna zašto je krenuo“ – zbog propale li (a jedine) ljubavi, ili zbog hladnoće i krutosti roditeljske koje su ga trajno oštetile, ali svakako ponajmanje zarad „odbrane ugroženog srpstva“ – vegetira od ratne invalidnine provodeći duge dane na ulazu u beogradsku Đeram pijacu kao jurodivi, a besposleni ulični propovednik i sitna policijska drukara, marginalac koji dotrajava sa sebi sličnima iz senovitih života („tamna strana grada, govor ulice“, rekao bi pesnik), sa švercerima, dilerima, džeparošima, buntovnicima bez razloga i razložnicima bez bunta, kurvama svih polova i ostalim „suvišnim“ ljudima, od kojih većina kao da nikada nigde nije ni bila na brojnom stanju, a preostali su poispadali negde usput.

Vreme je skoro sadašnje (pred tzv. koronu), Beograd je tačno onaj pandemonijum u koji se pretvara sve više iz dana u dan, nasilje je sveprisutno, a pohlepa još jedina preostala verodostojna strast. Matijevićevi marginalci, iz odlično podešenog naratorovog očišta, uistinu podsećaju na likove (ambijente, odnose, situacije…) iz srpske „stvarnosne proze“ ali bogme i „crnog filma“, ali epoha je posve drugačija, i ta je razlika ključna. Bez te epohalne promene niti bi bilo Pepija niti Pakraca, pogotovo ne kao naslovne reference, potpuno umesne. Zašto baš Pakrac a ne, recimo, Vukovar? Možda zato što je Pakrac daleko manje „potrošen“ a ništa manje istorijski tačan lokalitet jednog pomračenja, možda zato što deli ista prva tri slova imena s paklom, a ovaj roman iz pakla ni za trenutak ne izlazi. Baš kao ni srpsko društvo koje se nije ni čestito konstituisalo a već je uveliko iznova u raspadu, u gordom srozavanju koje Matijević dočarava uz mnogo gorčine, ali i humora (poput scene s komšinicom, neopisivo ponosnom i srećnom kad čuje da je „onaj naš“ Handke dobio Nobela, mada o Handkeu ništa ne zna, niti je zanima).

Pakrac je, dakle, dijagnostička šifra jednog šizooboljenja, nastalog iz jedne vrste strukturnog iliti sistemskog kukavičluka. Ne može se ustrajno i masovno raditi na vlastitoj propasti – predugo verujući u iluziju da će propasti neko drugi – a da se ne plati puna cena za to. To nije „nepravedno i ničim izazvano“ – to je fatum, ništa manje ni bitno drugačije nego kod Šekspira ili Dostojevskog.

Ima nečega bespoštednog u „Pakracu“, što daleko nadilazi ne samo opus njegovog – inače s razlogom odavno afirmisanog – pisca nego i jako veliki deo onoga što je u korpusu srpske i istojezičkih književnosti napisano glede „suočavanja sa ratnom prošlošću“ i sličnim. Jer jedino suočavanje s prošlošću je ono koje vodi ka sadašnjosti, a jedino suočavanje sa Drugim, koji da je pakao, ono je koje gleda unutra. Sve ostalo je tralala, rodoljubno, štiftunško ili neko treće, koga je briga.

Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.