Pred beogradskim čitaocima predstavljen je roman „
Zid tajni“, nadahnjujuća priča o isceliteljskoj moći ljubavi. Pored autorke
Ljiljane Šarac, o knjizi koja je za samo mesec dana od izlaska doživela štampanje drugog tiraža, govorile su i prevoditeljka Olivera Nićiforović, i urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović. Odlomke je čitala glumica Tamara Tomanović.
U svim svojim romanima Ljiljana gradi specifičnu atmosferu, ali u „Zidu tajni“ je to učinila bravurozno, istakla je na početku urednica Dubravka Dragović Šehović.
„U ’Zidu tajni’ imamo dve žene koje se susreću sa različitim problemima, a opet jedna drugoj bivaju bliske u svim tim problemima. Ovaj roman je otrežnjujući. Glavna junakinja Lidija se suočava sa nečim strašnim, sa bolešću sa kojom se suočava veliki broj žena danas, a pokazuje da je dovoljno hrabra i jaka da pogleda smrti u oči, prihvati sve što joj se dešava i da hrabro ide dalje. Naravno, nesreća nikad ne dolazi sama, njoj se dešava i razvod. A kada nam se dešava nešto loše, uvek mislimo kako se to samo nama događa, što nije tačno, jer u romanu vidimo da se događa i princezama, kao što je ovde Jelena Karađorđević.“
Ljiljana u ovom romanu tka niti sadašnjosti i prošlosti poput najveštijeg tkača. I to je ono što se posebno dopada i urednici, ali i prevoditeljki Oliveri Nićiforović, koja je objasnila da je autorka to odlično uradila, između ostalog, prikazujući i prijateljstvo žena u prošlosti, kakvo je ono između princeze Jelene Petrovne Karađorđević sa Jovanom Ružić, a u savremeno doba Lidije i njene prijateljice Verice.
„Kada je u pitanju lik Jelene Petrovne Karađorđević, govorimo o ženi koja je skrajnuta na margini istorije, a bila je izdanak ne jedne nego dve plemićke loze – kraljevske loze Karađorđevića, i knjaževske, a kasnije kraljevske loze Petrovića“, ispričala je dalje Olivera. „Jelena Karađorđević je ostavila svoju porodicu, tek rođenog sina i surpuga, i došla u Srbiju da pomaže ratnicima za vreme balkanskih ratova. To nigde nije zabeleženo, ali zato i u književnosti i u istoriji mnogo pažnje poklanjamo strankinjama koje su dolazile ovde, posebno Engleskinjama. Daleko od toga da umanjujem njihov značaj i pomoć, ali važno je istaći i jednu našu ženu plemenitog roda, koja je studirala medicinu u Petrogradu i koja je sa tim oskudnim znanjem pomagala ratnicima. Smatram da je to izuzetan, nesebičan podvig. Ono što je mene dirnulo u romanu je trenutak kada se vrati u Petrograd svojoj porodici i sa prijateljicom Jovanom razmišlja da li treba da idu na balove, da uživaju, da se doteruju, ili treba da razmišljaju o ljudima koji su na ivici smrti. Ta njena moralna dilema je u romanu izuzetno opisana.“
Autorki se čini da je bilo neizbežno da baš ona na književnu scenu izvede princezu Jelenu Karađorđević.
„Vidite koliko je dugo čekala da se o njoj piše. Ona je rođena 1884. godine i do danas niko nije posegnuo za njom, a tako rado u poslednje vreme pišemo istorijske romane i tražimo posebne, izuzetne ličnosti. Ona je bila u senci. Radeći na drugom romanu ’Gde sam to pogrešila’, i baveći se sudbinom njenog rođenog brata, vagabunda, čudesnog i neobičnog princa Đorđa Karađorđevića, stalno mi se na putu nalazila ona, uz braću, oca, majku Zorku, uz priču o dve dinastije Petrovića i Karađorđevića. I kad tako nešto imate na putu, shvatite da je to priča koja samo čeka da bude preneta na papir, a onda je sve dalje lako. Pisati o takvoj junakinji bilo je duhovno zadovoljstvo, jedna duhovna igra, jer sam posezala za podacima koji su se gomilali, nadovezivali, gledala sam raskošne slike, slušala neobične anegdote iz života ove dve porodice, i onda se to otvaralo preda mnom kao neki fini pazl. Pritom je izazov vratiti se na kraj 19, početak 20. veka, kada je stolovala čast, kada je jedna heroina evropskog nivoa i značaja slavila srpsko ime i ostavila pečat. Jer to je vrlo neobično vreme. Njena tetka Jelena je bila italijanska kraljica, njene druge dve tetke, Stana i Milica, bile su, kao i ona, udate u Romanove, njen deda knjaz Nikola je stolovao na Cetinju, gde je ona i živela. Njen otac 1903. postaje srpski kralj posle 40 godina izgnanstva. Ona tad prvi put dolazi u Srbiju, ima 18 godina. Vidite kakav je to koloplet, biografija, kakva je to skupina koja je vodi. Onda postaje domaćica srpskog dvora, jer kralju Petru I nije padalo na pamet da se ponovo oženi posle smrti supruge. Bila je njegov oslonac, dama koja zaslužuje to mesto i hteli su da je udaju, ali ona nije htela da se tek tako uda, ona je čekala ljubav svog života. Koliko je Jelena imala raskošan život, toliko je njen život bio i tužan. Dostigao je vrhunac lepote, zadovoljstva i porodične harmonije i sreće 1917. Tada Romanovi, porodica njenog supruga, doživljava sunovrat. Bilo je potrebno da oslikam i uspon i pad, i da ga istaknem tako što ću joj kao pandan staviti jednu drugu ličnost, jednu ženu iz savremenog doba, našu savremenicu koja takođe živi lepim životom, uljuljkana u svakodnevicu, dok ne dođe njen vrhunac, i njen lom. Njen lom je bolest, a onda ta bolest ruši sve pred sobom, odnosi sve što je volela i poznavala i ostavlja je samu. Ove dve žene su se u jednom trenutku našle potpuno same, a dalji razvoj radnje pokazuje šta se dešava kada čovek stvarno ostane sam.“
Pored snažnih junakinja i važnih tema koje roman obrađuje, kao što su bolest i preventiva raka dojke, ali i roditeljstvo, prijateljstvo, ljubav, ne možemo da ne istaknemo Ljiljanin rafinirani stil pisanja, koji mnogo doprinosi atmosferi knjige, ali i očuvanju našeg jezika.
„Ljiljanin stil je divan, izbrušen, čujemo je i kako se izražava i sa koliko ljubavi govori o svojim junakinjama. To uspeva da prenese i u pisanu formu. Njene rečenice su jasne, kvalitetne, lepe, i teku. Ljiljana obogaćuje tekst divnim izrazima koje smo možda i zaboravili, seti se reči koje nisu više toliko u upotrebi, ali sve ima svoju svrhu, jer zahvaljujući jeziku uspeva da nas prebaci u druge istorijske periode. I svaki period na određeni način jezik oslikava, a ovde je to veoma bitno jer imamo ljude iz različitih sfera i klasa, pa oni i svojim govorom potcrtavaju svoje poreklo. Ljiljana ume da jezički dâ pravu sliku o svojim likovima“, rekla je urednica Dubravka.
Bio je veliki izazov sve prethodno pomenute elemente povezati u jednu celinu i Ljiljana priznaje da je građi za ovu knjigu morala da pristupi drugačije.
„Bilo je potrebno da ono što izlazi iz mog pera bude laki povetarac, da nas sve poveže, da oko svih nas obigra, da ispratimo sve te životne sudbine, da idemo Jeleninim stopama po Evropi i svetu, da otkrivamo njenu sudbinu korak po korak, trag po trag. Svaki njen korak je vodio nečemu drugom i njen život je zaista bio uzbudljiv. Osećala sam se kao neko ko snima dokumentarni film i ide za senkom princeze, osećajući je kao deo svog sveta u kome sam se u tom trenutku našla. Neverovatno je kako se, dok pišemo, okružimo neverovatnom aurom, izmestimo se iz realnosti i u tom vremenu živimo paralelni život i uživamo u priči. Iz takve emocije, iz takvog duševnog stanja i može da se izrodi nešto veliko, lepo, drugačije, neobojeno našim bojama, nego sa pozlatom starog vremena“, rekla je za kraj Ljiljana Šarac.
„Zid tajni“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.