Sa romanom „Ona i on“, šesnasetim po redu, Mark Levi se vraća romantičnoj komediji i svojim literarnim počecima jer je protagonista ove priče arhitekta Pol Barton, glavni junak Levijevog prvog romana koji mu je doneo slavu. Najpopuilarniji francuski pisac nam u ovom romanu govori o ljubavi, sposobnosti da zbijamo šale na svoj račun i… sajtovima za upoznavanje.
Junaka romana „Ona i on“ već smo upoznali u Vašoj prvoj knjizi „A ako je to ipak bilo istina“. Zašto ste mu se vratili posle petnaest godina?
Zato što sam to želeo, a i bilo mi je drago. Želeo sam da se vratim likovima za koje sam bio vezan. Nedostajali su mi. Znam da ovo može da zvuči neverovatno, ali književni junaci u jednom trenutku postanu za pisca osobe koje su sastavni deo njegovog života. Jednog dana, dok sam šetao sa moijim najboljim prijateljem, pokazao sam mu prozor jednog stana i rekao da je tu živela junakinja mog romana „Sve što smo prećutali”. On me je zgranuto pogledao. A ja sam samo bio iskren. Kad provedete mesece i mesece sa junacima, oni vam uđu u život. Dok sam pisao ovaj roman poželeo sam da se vratim tim junacima, a i romantičnoj komediji. Sedam godina nisam pisao ništa u tom žanru i nedostajao mi je. Bilo mi je potrebno da se vratim lakim temama i moram da priznam da mi je baš prijalo.
Ova romantična komedija je nešto poput „Kad je Hari sreo Sali“ i „Ja u ljubav verujem“. Čak i sam roman poseduje nešto filmsko u sebi. Da li ste namerno pozajmili žanrovske elemente iz romantične komedije?
Ne bih rekao da sam pozajmio. Ali mi znači kad mi kažu da je moj stil pisanja vizuelan, jer ni u jednom od svojih šesnaest romana nisam fizički opisao nijednog svog junaka. A to i jeste zadatak pisca. Kada sam čitao „Jadnike“ po glavi su mi se motale samo filmske slike iako film tada još nije postojao. Do sada još nijedan film nije pretočen u knjigu, samo je obrnuto slučaj. To i jeste čarolija kojom pisac operiše: da čitaocu isključivo rečima dočara slike. Zato se ne može reći da roman pozajmljuje od filma; film baca svetlo na rad romanopisca. Da li uopšte možemo reći da romantična komedija ima neke žanrovske specifičnosti? Ima, kao što ih ima i triler.
A što se tiče inspiracije, Pol Barton je kao i vi arhitekta koji je postao pisac popularnih romana, veoma čitanih u Aziji, i koji, kao i vi, živi u inostranstvu. Budimo iskreni, pozajmili ste mu mnogo toga od sebe…
Moguće je. Ja sam izuzetno stidljiv, i uvek sam se trudio da sačuvam svoju intimu. Ali je istina da kada pišete komediju i počnete da se smejete na svoj račun, tada možete da izložite i više ličnih detalja. Ne rizikujete da vas čitaoci ozbiljno shvate. Tako da – da, dosta toga nam je zajedničko, kao na primer to što je on trapav, nevešt, pomalo stidljiv.
U jednoj sceni Pol povraća od prevelikog stresa pred ulazak u televizijski studio. Koliko je poznato, ni vi ne volite snimanja. Da li je to detalj iz vašeg života?
Jeste, to mi se dogodilo. Dešava mi se da mi pozli pred ulazak u televizijski studio. Moj PR to može da vam potvrdi; desilo mi se nekoliko puta. I to ima veze sa stidljivošću, s tim što ne volim da budem u prvom planu. Zato pišem, jer mi to dozvoljava da podelim iskustva sa ljudima a da ne moram da im budem pred očima. To je ona razlika između glumca i reditelja.
U ovoj knjizi pišete da je Pol razoružan svojim uspehom. Da li se i vi tako osećate?
Da, već šesnaest godina. Uvek se pitam: „Zašto baš ja? Zašto ne neko drugi?“ Motivacija nije jednako uspeh. Motivacija je želja da se deli sa drugima. U reči uspeh ima nečeg vrlo nepristojnog, što nas, međutim, ne sprečava da osetimo užitak u njemu. Uostalom, teško je pričati o uspehu, to je razoružavajuće. I zato je dobro što mogu o tome da govorim u romanu. Veoma godi kad možete da se smejete samom sebi, što pokazuje da možete živeti punim plućima a da ne shvatate sebe ozbiljno.
Ako je glavni junak nastao prema vama, ko je bio inspiracija za lik Mije, nove zvezde britanskog filma?
Ona se pojavila niotkuda. Neko bi mogao da pomisli da je van pameti da bi jedna zvezda posećivala dejting sajt, ali to nisam izmislio; neko koga poznajem je to radio. Neću otkriti ime te osobe, ali jedna engleska glumica je to zaista uradila. Tako sam dobio ideju za roman. Osećala se veoma usamljeno, i to sve odgovara Mijinom liku. Ovo nije samo komedija, već i roman o osećaju samoće u gradu i odnosi se na 18 miliona ljudi u Francuskoj. Sami smo jer ne uspevamo da skinemo sopstvenu masku, sliku koju smo stvorili o sebi.
„Ona i on“ govori o sajtovima za upoznavanje. Šta vi mislite o tom fenomenu?
Mislim da je to dobro. Samoća je bolest. Nisu sajtovi za upoznavanje važni, nego ljudi koji ih posećuju. Ako ste iskreni u životu, bićete i na sajtu za upoznavanje. Jedan lik u mom romanu to dobro kaže: kakve ima veze da li smo upoznali nekoga na internetu ili u baru, u čemu je razlika? Ono što je važno jeste upoznavanje. Ako to može da nam pomogne da prevaziđemo stidljivost koja nas blokira, što da ne? Koliko puta mi se samo dogodilo da sedim, u vozu ili autobusu, i maštam kako započinjem razgovor sa devojkom koja sedi preko puta mene. Ali nisam se usudio to da učinim, toliko sam se plašio. Ja spadam u tu kategoriju muškaraca kojima treba šest meseci da skupe hrabrost I obrat se devojci koja im se osmehuje. Dakle, ako sajtovi za upoznavanje oblažavaju tu stidljivost koja blokira čoveka, onda je dobro što postoje.
Vaši romani često govore o društvenim fenomenima (homoseksualnom braku, ekologiji, ilegalnim usvajanjima). Ovoga puta, aktuelna tema severnokoreanskog režima nalazi se u srži vašeg romana. Zašto ste odlučili da pišete baš o tome?
Zato što sam bio u Južnoj Koreji i to me je zaintrigiralo. Istina je da je to jedna užasna diktatura i da se o tome nikada ne govori. U Severnoj Koreji nema naftnih rezervi i njena ekonomija nikoga ne interesuje, a ljudi tamo žive kao robovi. Bore se sa glađu, siromaštvom, deportacijom, i to je strašno. Zato sam želeo da govorim o tome, kao što sam želeo da govorim o Argentini ili aparthejdu. Smestio sam radnju u Koreju što mi je dozvolilo da spojim ibijevsku komediju u kojoj se moj pisac nalazi u zemlji u kojoj ništa ne razume, sa nečim veoma ozbiljnim.
„Ona i on“ podseća i na erotsku literature. Tačno je da je danas taj žanr veoma moderan ali i meta napada iz različitih razloga. Budući da ste autor ljubavnih romana, šta mislite o toj žanrovskoj tendenciji?
Važno je podstaći ljude da čitaju. U vremenu u kome živimo, slobodno vreme, nažalost, najčešće provodimo na internetu, i vizuelni kontekst nas okupira. Mene ne plaši to što ljudi ne čitaju ono što bi trebalo, već me više plaši da će zaboraviti da čitanje može da bude uživanje. Najviše me raduju ona pisma čitalaca u kojima mi kažu kako su im moje knjige otvorile apetit za čitanjem i pored toga što nisu otvorili knjigu poslednjih dvadeset godina. Dakle, ako knjiga kao što je „Pedeset nijansi sive“ podstiče ljude na čitanje, onda je to dobro. Jer kad je budu pročitali, ljudi će poželeti da otkriju neki drugi, pa i treći, i tako redom. I tako treba da bude.
Da li ima autora ljubavnih romana koji vas inspirišu?
Viktor Igo. Znam da se ljudima diže kosa na glavi, ali smatram da su „Jadinici“ ljubavni roman. Mogao bih isto tako da navedem i imena poput Aleksandra Dime, Fransoaz Sagan ili Alesandra Barika koji je napisao prelep roman „Svila“. Ljubavni romani, po mom mišljenju, bude osećanja kod čitaoca zbog čega on oseća empatiju prema junacima i uživljava se u njihovu priču.
Pisali ste ljubavne romane, avanturističke, fantastiku, pa čak i kriminalističke. Šta biste još želeli da napišete posle svega što ste objavili? U koji žanr biste još želeli da se upustite?
Imam slobodu da menjam žanrove. Nisam napisao komediju sedam godina, i vratio sam joj se. A ako budem želeo da napišem još jednu sledeće godine, to ću i uraditi. Ne želim da se ograničim na jedan žanr. Roman „A ako je to ipak bilo istina“ doživeo je veliki uspeh kada se pojavio, ali nisam želeo da napišem petnaest puta istu knjigu. Nikada ne varam publiku. Kada najavim da ću objaviti triler, tako i bude, pa čitaoci koji ne vole taj žanr ne kupe tu knjigu. Možda ću jednog dana napisati neku sagu u tri ili četiri toma, kroz koju će se likovi razvijati. Ta ideja mi se prilično dopada, ali dobro, videćemo…
Autor: Anais Oriol
Izvor: www.terrafemina.com