U „
Priči o Rusiji“
Fajdžis istražuje istoriju ruskih lidera koji ponovo zamišljaju prošlost svoje nacije kako bi odgovarala njihovim političkim potrebama.
Kada počinje stvaranje ruskih nacionalnih mitova?
Pisanje istorije u Rusiji je oduvek bilo političko, vezano za mitove i ideologije, od kojih su mnogi bili ukorenjeni u verskim hronikama koje su pisali srednjovekovni monasi, prvi ruski „istoričari“, čija misija je bila da povežu dinastiju Kijevske Rusije sa drevnim svetim carevima Vizantije i time daju sveti status svojim knezovima „Svete ruske zemlje“. Prvi ruski „profesionalni“ istoričari su koristili mnoge od ovih spisa kada su se bavili poreklom Rusije: da li su Kijevsku Rusiju osnovali Vikinzi ili slovenska plemena? Odgovor na to pitanje uvek je određivala vladajuća ideologija: Katarina Velika, Zapadnjakinja i po rođenju Nemica, favorizovala je Vikinge, dok je Staljin, koji je bio ruski nacionalista uprkos svom gruzijskom poreklu, potiskivao svaku ideju o tome da su državu osnovali stranci.
Da li ste odabrali naslov knjige kako biste naglasili moć naracije u stvaranju istorije?
Apsolutno. Koliko knjiga govori o oblikovanju tog narativa toliko govori i o samoj istoriji. Želeo sam da objasnim ideje koje se provlače kroz rusku istoriju, ideje koje su i danas žive – što je u velikoj meri deo nasleđa samih Rusa.
Napisali ste da su veliki ruski pisci, uključujući Gogolja i Dostojevskog, širili ove mitove i ideologije. Da li su ih pritom i redigovali?
Njih dvojica su svakako bili ključni za prozelitizaciju ideje o „ruskoj duši“ i „svetoj misiji“ Rusije u svetu – bili su slovenofili. Ali drugi pisci – kao na primer
Turgenjev – nisu bili samo redaktori već razotkrivači takvih mitova, za koje su verovali da su mistična besmislica koja opravdava kmetstvo i autokratiju.
Da li je trenutna kriza u Ukrajini primer kako Zapad pogrešno tumači ruski osećaj za sopstvenu istoriju?
Svakako da bi bolje razumevanje ruske tačke gledišta moglo da spreči neke greške zapadnjačkih lidera. Borbe u Ukrajini su gotova stvar. Koreni toga se nalaze u Putinovom mitskom iščitavanju prošlosti u kojoj Ukrajina ne postoji, osim kao „rusko“ pogranično područje. Što ukazuje na to koliko istorija može biti opasna.
Da li istorijski narativi služe potrebama političara i u drugim delovima sveta?
Mislim da se to dešava svuda. Svaka zemlja ima svoj nacionalni mit koji je ukorenjen u iščitavanju vlastite istorije, a takvi mitovi se lako iskorišćavaju, kao što smo videli na referendumu o Bregzitu u Britaniji, kada je nostalgični narativ o „ostrvskom carstvu“ podstakao ljude da glasaju za izlazak iz Evropske Unije. Ali Rusija je poseban slučaj. Tamošnja istorija je još više politizovana. Jednom kada režim uspostavi svoje značenje neke epizode iz ruske istorije, ruski istoričari su primorani da se pridržavaju te ideje.
Autor: Suzana Šablovski
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Kristijan Vekonj