Peter Čeferin i Vasja Jager: Krimići su ventil za negativnu energiju koja se gomila u nama

Peter Čeferin i Vasja Jager su zanimljiv spisateljski tandem. Zajedno potpisuju krimić „Sudnji dani“, priču o advokatu Edvardu Meliku, koji na sudu zastupa optuženog Tomija Klajna. Isprva, sve okolnosti navode na to da je on ubio svog ljubavnika, imućnog četrdesetogodišnjaka Karla Marona. Melik ga jedini brani, a u slučaju traži i sopstveni spas, bekstvo od surove svakodnevice nakon ženine smrti.



Tandem Čeferin-Jager nije zanimljiv samo zato što slovenački advokat sa najdužom karijerom i novinar „Mladine“ ne mogu biti različitiji po izgledu i načinu izražavanja. Još zanimljiviji je njihov opušten, prijateljski i humorističan odnos. Tokom razgovora su pokazali kako se savršeno razumeju. Čeferin koautora naziva „poštovanim piscem“ ili „dragim prijateljem“, a ovaj mu uzvraća sa „ugledni doktor“ i „poznati advokat“.

Njihova knjiga se, između ostalog, zasniva i na suđenju Ivanu Periću, koji još služi tridesetogodišnju kaznu zbog trostrukog ubistva u Rovinju, avgusta 2002. godine. Peter Čeferin ga je zastupao od početka. Oko jedne stvari nismo mogli da se usaglasimo: on insistira na tome da iz samog romana nije moguće zaključiti da je zasnovan na ovom zloglasnom slučaju. Ja mislim suprotno.

Gospodine Čeferin, nekoliko puta ste pomenuli da ste u slučaju Perić iscrpli sve pravne lekove, pa ste odlučili da napišete knjigu. Da li mislite da ste njenim  objavljivanjem ponovo zainteresovali javnost za ovaj slučaj?

Moram da naglasim da se knjiga ne zasniva isključivo na ovom slučaju, već i na drugim sudskim dokumentima, svedočenjima ljudi kojima sam obećao anonimnost i medijskim sadržajima. Stavovi javnosti i stručnjaka su vrlo različiti: neki se slažu da je Perić nepravedno osuđen, drugi insistiraju na oštrijoj presudi. Moj stav je nepromenjen već šesnaest godina.

Smeta li vam to što vas čitaoci slučajno (ili namerno) vide u liku Edvarda Melika, kao i Ivana Perića u liku Tomija Klajna?

Potpuno sam promenio mesta, datume i lične podatke ljudi koji su učestvovali u svemu tome. Ne zanima me šta ljudi vide, ali zadovoljan sam likom Edvarda Melika.

Zašto?

Mislim da liči na mene.

Gospodine Jager, diplomirali ste 2007. Po mom proračunu, kada se dogodilo trostruko ubistvo, 2002. godine, bili ste negde između srednje škole i fakulteta. Kako se sećate suđenja Periću?

Proračun vam je netačan, tada sam već završavao studije.

Znači da ste dugo pisali disertaciju.

Tačno (smeh). Dobro se sećam ubistava, svi smo pratili šta se dešava; privukla nas je krv sa naslovnih strana. Zaintrigirala nas je pozadina slučaja, pa sam veoma zadovoljan što je Peter to izabrao kao osnov za knjigu. Ni u snu nisam mogao da zamislim da ću jednog dana sarađivati sa poznatim advokatom koji je pomno pratio ovaj slučaj i pružio mi jedinstven uvid iza kulisa.

U intervjuu za časopis „Bukla“ rekli ste da s početka „niste bili u potpunosti ubeđeni da je pravi Tomi Klajn“, odnosno Ivan Perić – „zaista nevin“.

Moj stav se drastično promenio. Kada sam pre 17 godina prvi put čuo za ovaj slučaj, kada sam čitao novinske članke o njemu i video sliku Ivana Perića, nešto u meni je govorilo da je kriv. Čak i kada sam počeo da pišem, vodio sam se ovim predosećajem i nisam lik Tomija Klajna shvatio kao izvinjenje Periću. Ali znao sam da se tokom suđenja dešavaju čudne stvari, pa sam verovao Peteru. Sada, nakon detaljnih razgovora sa njim – rekao mi je i stvari koje nisu u knjizi i koje novine možda nisu prenele – delim njegove sumnje o Perićevoj krivici. Bilo je tu previše slučajnosti.

Gospodine Jager, zašto niste posmatrali konkretan primer, već ste se vodili književnim stvaralaštvom? Da li ste se plašili da ćete postati previše upleteni u slučaj? Kao što je Truman Kapote posle „Hladnokrvnog“ bio toliko mentalno iscrpljen da posle toga nije dovršio nijedan roman.

Tačno, slučaj Perić može da vas usisa. Mislio sam da ću postati paranoičan, čemu sam verovatno više sklon nego moj iskusni kolega (namigne Čeferinu), koji zna kako svet funkcioniše. Znao sam da mi daje pravni i činjenični okvir, pa sam mogao da se posvetim pisanju beletristike. Morao sam da izmaštam hronologiju događaja kako bih stvorio narativ. Zato sam morao da izađem iz tog okvira, da gledam dalje od novinskih članaka i predrasuda. Nisam smeo da imam Ivana Perića pred očima kako bih mogao da osmislim nove likove i udahnem im novu dimenziju.

Gospodine Čeferin, da li ste uračunali doprinos stranih medija?

Da, posebno iz zemalja bivše Jugoslavije. U svojoj biografiji „Nepristojni advokat“, koju je napisao Tadej Golob, objavio sam te članke. U svojoj karijeri, dužoj od pola veka, nisam doživeo da branim nekoga ko je kasnije osuđen, a zatim pročitao da je neko drugi priznao zločin. Ovaj čovek je zatvoren u Centralnom zatvoru u Beogradu, a njegova fotografija je objavljena u štampi. Stoga mislim da proučavanje ovog slučaja još nije završeno.

Kako ste utvrdili koje ćete činjenice promeniti, a koje zadržati? Ko je preuzeo inicijativu za to da, na primer, Tomi Klajn bude homoseksualac?

Čeferin: Svesno sam pokušao da isključim svako poređenje sa stvarnim likovima. Ime Tomi Klajn samo po sebi govori da je u pitanju slabić. Tomi je simpatično ime, ali „klein“ na nemačkom znači „mali“. Jedan od glavnih razloga zašto sam uveren da Klajn nije počinio krivično delo jeste taj što fizički i mentalno nije sposoban da počini savršeno ubistvo. To može da obavi samo profesionalni ubica.

Slično stvarnom slučaju – sa Perićem.

Čeferin: Donekle. Naime, otići iz Ljubljane u drugu zemlju, pucati u glavu Karlu Maronu u potpunom mraku, napustiti mesto zločina bez traga i odvesti se kući – za to su potrebne fenomenalne osobine, a ne osobine siromaha koji je bio nezaposlen i neobrazovan i čiji je jedini smisao života bio njegov ljubavnik, Karl Maron.

Jager: Peter je napravio divan manevar kada je Tomija Klajna stavio u ulogu ljubavnika. To je bila sjajna digresija, jer je priča prešla u domen fikcije. Njihova veza je potpuno čista, zaista se vole, a pisanje o tome mi je predstavljalo veliki izazov. Takođe, pisao sam uprkos čitalačkim predrasudama; morao sam da ubedim čitaoca da saoseća sa ovim likom. Ovo je ogledalo slovenačkog pravosuđa, koje često slovi za pozorišnu predstavu. Poglavlje kada Edvard Melik uči Tomija kako da svedoči i zašto mu se zaista sudi jeste moćno.

Danas često čujemo da književni likovi nestaju. Da granica između fikcije i stvarnosti sve više bledi. Da li je Edvard Melik u tom smislu savremeni lik? Zato što se ne pretvara da je u potpunosti izmišljen?

Jager: Trend savremene književnosti jeste da pisanje služi i kao terapija za autora. Zbog toga pisci u dela ubacuju mnoge autobiografske elemente i često idu u krajnosti. Peter se lično istakao u svom slučaju, pa ovde ne govorimo o terapiji, što mahom viđamo kod mlađih autora, već o pronalaženju katarze u slučaju gde je učinjena nepravda. U tom kontekstu, Edvard Melik je moderni ili postmoderni lik, koji zadržava elemente klasične književnosti.

Čeferin: Pisao sam na osnovu slučaja koji me je, od pedeset hiljada slučajeva koje sam imao tokom više od pola veka neprekidne pravne prakse, najviše šokirao, najviše dirnuo. Supruga Edvarda Melika umrla je mesec dana pre nego što je prihvatio Klajnov slučaj. To mu je bilo očajnički potrebno, kako bi mu um konstantno bio nečim zauzet. Bavljenje ovim slučajem ga je na neki način vratilo u život. S obzirom na sve što sam tada doživljavao, Melik mi je sličan. Vasja, moj dragi prijatelj, samo je malo izmenio ono što sam napisao o sebi. Jednom mi je zamalo podario šlog, ali mi je zato dodelio i poslovnu sekretaricu Irenu.

Jager: Ne može to da preboli (smeh).

U „Sudnjim danima“, razumljivo, najviše se govori o crnoj hronici. Zašto ova rubrika toliko privlači čitaoce?

Čeferin: Ljudi vole tuđu nesreću, ubistva. Nešto što se ne dešava njima. Nešto što će ih trgnuti iz stvarnosti. To je globalni fenomen.

Jager: Savremeni čovek živi jako teskobno, jer je savremeni život veoma komplikovan. Ne znamo kako da se orijentišemo i akumuliramo negativne emocije – u nama je urođen sadizam, koji ne znamo da ispoljimo. Ponekad su ljudi išli u bitke ili u lov kako bi se rešili viška energije, ali mi to ne radimo. Krimići i crna hronika su ventil za negativnu energiju koja se nagomilava u nama. Slažem se sa Peterom: to je bolest čitavog zapadnog sveta.

„Ispričajte čoveku priču koja mu je u tom trenutku potrebna i on će učiniti šta god poželite“, misli su glavnog junaka na sudu. Gospodine Čeferin, da li je to tačno? Same činjenice nisu dovoljne?

Kruna krivičnog postupka jeste glavna rasprava. S jedne strane je tužilac, s druge advokat, u sredini sudija, pojavljuju se svedoci, različiti interesi... To je drama, pozorišna predstava koja lako kulminira do netrpeljivosti. Ako pročitate šta se događalo u slučaju Novič, možete to da zamislite ne kao tuču, već kao klanicu. Godinama ponavljam istu definiciju krivičnog postupka: to je sukob između države koja drži monopol nad fizičkim nasiljem i slabog pojedinca. Između dva nejednaka protivnika postoji samo jedna odbrana – advokat. Zato on mora da učini sve što je u njegovoj moći; mora da se bori do krajnjih granica, a to pokušavam da radim preko pedeset godina. Naročito u slučaju Ivana Perića, kada sam imao uobičajene nastupe pred sudom, povisio sam glas, koristio sam izraze zbog kojih sam kažnjen. Međutim, Evropski sud za ljudska prava je usvojio moju žalbu. Napisali su da sam se ponašao u skladu sa situacijom kada sam podigao ton i tako dalje. Dobio sam naknadu zbog kršenja prava na slobodu izražavanja, a platila mi je i država Slovenija.

Šta je sa novinarskim činjenicama, gospodine Jager?

Problem postmodernog društva jeste taj što se javna rasprava postane konfuzna, zakuva se, nastane kakofonija galame sačinjene od kratkih statusa, citata i tome slično. Ovi fragmenti zatim sačinjavaju priče koje se prodaju. Siguran sam da neko može na svojoj strani imati sve činjenice i najboljeg advokata na svetu, ali ako advokat ne zna kako da govori i iznese te činejnice, izgubiće slučaj. Delimično su tu krivi i mediji, koji deluju kao neka vrsta javnog tribunala, često osuđuju čak i pre nego što se dokaže krivica ili nevinost. Oni sude upravo na osnovu površnih citata, fotografija i televizije, a ne na osnovu činjenica. Priča se prodaje, ili čak priča o priči. U suštini, mi smo još uvek primitivci koji sede pored vatre i pričaju jedni drugima priče, samo što ih sada ima previše da bismo mogli da se orijentišemo.

Gospodine Čeferin, jeste li razgovarali sa Ivanom Perićem o „Sudnjim danima“? Da li ih je pročitao?

Iz knjige ni on ne može da utvrdi da je reč samo o njemu. Trenutno ne postoji pravni lek koji bi mu mogao pomoći. Mogao bih da podnesem zahtev za ponovno suđenje, koje bi zahtevalo nove činjenice, ali već sam ponudio sve dokaze. Svi su odbijeni, tako da ne mogu ponovo da ih predam. Zbog toga bih voleo da sačuvam ovu priču za Ivana Perića, jer se iz naših intervjua jasno vidi da je ovde reč i o njemu, što se iz knjige ne može zaključiti.

Zaista ste tako sigurni? Larve, poligraf, osiguranje... Mnogo je sličnosti.

Odabirom homoseksualno orijentisane osobe za glavnog lika, isključio sam tu mogućnost. Bar ja tako mislim. Ne znam da li je Perić čitao knjigu. Ne želim da njom uzburkavam slovenačke zatvore.

A za sada nema uzbuđenja?

Čeferin: Ne.

Jager: Šta je sa Štefanovom i Miklošičevom?

Čeferin: Oni koji se prepoznaju treba da pate. Želim da pate jer su zgrešili. Kada su me pitali da li je bilo reakcija, odgovorio sam odrično. Neki ljudi su u zatvoru, drugi su umrli, samo dr. Melik još uvek opstaje. Bar za sada.

Preuzeto sa: delo.si
Prevod: Đorđe Radusin