Šta plaši Megi O'Farel, kako izgleda njen kutak za pisanje, čime je opsednuta… Fino izbalansiran intervju koji pokriva neka privatna pitanja i pitanja u vezi sa njenim stvaralačkim procesom.
Kada ste shvatili da ćete postati pisac?
Svakoga dana postavljam sebi to pitanje. Da li sam ja pisac? Da li bi trebalo da budem? Koliko je dobro ono što stvaram? U kom smislu bi to moglo biti bolje? Ne mogu da zamislim momenat u kome ću pomisliti: „da, uspela sam, ja sam pisac“. To bi verovatno bio onaj trenutak kada bih prestala da pišem. Smatram da je samopouzdanje sastavni deo ovog posla: potreban ti je taj kritički momenat kako bi ispravljao sebe, postajao bolji i kako bi oblikovao ono što si stvorio.
Kako izgleda mesto na kome pišete?
Možda previše obično, imam dva pisaća stola. Jedan je prekriven papirima i pismima na koje treba da odgovorim, u haosu je i na njemu se nalazi – najvažnije – desktop računar povezan sa internetom. Tu obavljam administrativne poslove, odgovoram na i-mejlove i telefoniram. Moj drugi sto je prazan kao pustinja i na njemu stoji laptop – ništa drugo, osim možda olovke i sveske. To je mesto gde pišem. Moj laptop nije povezan na internet, nema ništa što bi mi odvlačilo pažnju od pisanja.
O čemu brinete više nego većina ljudi oko Vas?
O interpunkciji, spelovanju i specifičnosti semantike. Mogu da budem veoma naporna kad je reč o ovim stvarima: samo pitajte moju decu.
Podelite sa nama interesantno iskustvo koje ste imali sa jednim svojim čitaocem.
Najuzbudljivije, srela sam jednom ženu koja mi je rekla da je napravila tkaninu za zid inspirisanu jednom od mojih knjiga. Rekla je da će mi je poslati kada bude završena. Još uvek čekam.
Kažite nam nešto što se stidite da priznate.
Ponekad pevam svom mačku. On je, ovo moram da kažem u svoju odbranu, visoko inteligentan momak sa, verujem, muzičkim ukusom. Moj sin tinejdžer se ne slaže sa ovim.
Predstavite nam jednog autora za koga mislite da ljudi treba da ga čitaju i preporučite dobru knjigu od koje bi mogli da počnu.
Ja sam veliki fan Moli Kin. Niko drugi ne piše sa toliko draži, duhovitosti i oštrim shvatanjima. Počnite sa „Good Behavior“, pa kasnije probajte „Loving and giving“. Ako se navučete – što sigurno hoćete – mnogo dobrih dela je pred vama.
Imate li još neku kolekciju omiljenih predmeta osim lične biblioteke?
Morski ježevi, srednjovekovno skandinavsko staklo, spašene životinje, patike, stare svilene marame.
Koji je najčudniji posao koji ste radili?
Možda sam imala niz dosadnih, običnih poslova, ali ne mogu da se setim nijednog. Jedno vreme sam bila sobarica, što je mešavina napornog, fascinantnog i konstantno dosadnog i suvoparnog posla.
Da li ste ikada išli na književna hodočašća?
Na mnogo njih. Haworth Parsonage u Jokširu je možda moje najdraže: svako bi trebalo da ode. To je neverovatan muzej i svako ko tamo radi je strastveno posvećen sestrama Bronte. Moguće je odsesti u B&B-u, u samoj sobi koja je inspirisala scenu Kejtlin i Hitklifa sa duhom. Možete spavati u krevetu, pored prozora gde je Emili zamišljala malo dete duha kako prilazi. Zastrašujuće, a tako dirljivo u isto vreme.
Šta Vas najviše plaši kao pisca?
Da započnem nešto novo. Ili da budem usred nečega. Završnica. Objavljivanje knjige. Sve ovo me plaši.
Opišite nam nezaboravan san.
Pre neku noć sam sanjala da moram da kupim hleb, ali sve vekne u prodavnici su bile prevelike da bih mogla da ih držim. Borila sam se sa težinom jedne kada sam se probudila. Pojma nemam šta to znači.
Koja Vam je najveća gramatička noćna mora?
Široko rasprostranjena upotreba gramatički nepotrebnog „voleti“ u rečenicama. To me jako nervira. Veoma sam svirepa po pitanju toga sa svojom decom – možda čak i previše. Moja petogodišnja ćerka me je nedavno upitala: „Da li je u redu da koristim ’voleti’ ako želim da kažem: ’Ja volim zmajeve’?“ Osećala sam se kao najgora majka na svetu.
Sa druge strane, imam problem sa tim što ljudi koriste „antičko“ kao glagol, kao na primer: „Išli smo da antičimo“. To je za mene užasno.
Da li imate neke fobije?
Nisam sigurna da je to fobija, ali plašim se visine. Pre neko vreme morala sam da puzim preko akvadukta sa sklopljenim očima jer je litica ispod za mene izgledala nepodnošljivo. To svakako nije jedan od mojih dostojanstvenijih trenutaka.
Šta bi bio vaš slatki greh?
Obožavam čokoladu. Kraj.
Koji je najbolji savet koji ste ikada dobili?
„Nastavi dalje“. Rekao mi je to moj tutor pisanja kada sam mu pokazala svoj rukopis od 20 hiljada reči.
Da li biste želeli malo čokolade?
O da, želela bih. Hvala vam mnogo.
Izvor: powells.com
Prevod: Dragan Matković