Piter Džejms je jedan od najznačajnijih pisaca trilera današnjice. Autor je preko 35 knjiga, koje su prodate u više od 19 miliona primeraka širom sveta i koje su mu donele 12 uzastopnih prvih mesta na listi bestselera britanskog Sandej tajmsa, kao i prva mesta na listama najčitanijih knjiga u Nemačkoj, Francuskoj, Rusiji i Kanadi. Više puta se našao i na listi bestselera Njujork tajmsa. Njegove knjige prevedene su na, ni manje ni više, nego 37 jezika. Doživele su i nekoliko filmskih, televizijskih i pozorišnih adaptacija. Objavljivanje provokativnog novog romana „
Nepobitan dokaz“ pružilo nam je odličan razlog za ponovno druženje sa poznatim piscem.
Foto: Georges Seguin / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons
Možete li nam reći šta Vas je inspirisalo da napišete ovaj roman?
Pre tridesetak godina, tačnije 1989, primio sam telefonski poziv od jednog starijeg gospodina, koji je rekao: „Razgovaram li sa Piterom Džejmsom, piscem? Hvala bogu da sam Vas pronašao. Zvao sam svakog Pitera Džejmsa u engleskom telefonskom imeniku.“ Predstavio se kao penzionisani profesor univerziteta koji je u Drugom svetskom ratu bio pilot bombardera. Naglasio je da nije ludak i zamolio me je da ga saslušam. Saopštio mi je da raspolaže nepobitnim dokazom o postojanju boga i da mu je rečeno mu ja mogu pomoći da ga drugi shvate ozbiljno. Rekao mi je da je njegova supruga, takođe profesor na univerzitetu, nedavno umrla od raka i da joj je obećao da će posle njene smrti pokušati da je kontaktira. Obratio se za pomoć jednom medijumu, ali tokom sesije je umesto ženinog čuo muški glas koji mu se predstavio kao božji izaslanik i rekao da je bog zabrinut zbog stanja u kome se nalazi svet i da smatra da bi učvršćivanjem vere čovečanstvo uspelo da se vrati na pravi put. Kao dokaz mu je ponudio tri informacije koje nikome nisu poznate i rekao da će ga zahvaljujući piscu Piteru Džejmsu svet shvatiti ozbiljno. To je bio početak.
Dogovorili smo se da se što pre sastanemo. Imao je sedamdesetak godina i delovao je kao pristojan čovek, doduše prilično opsednut. Bio je duboko ubeđen da mu je poverena misija spasavanja sveta i da sam ja jedina osoba koja mu može pomoći. Otkrio mi je da mu je glas saopštio tačnu lokaciju grobnice faraona Ehnatona, Tutankamonovog strica i prvog monoteiste, koja do sada nije pronađena. Osim toga, dobio je i koordinate lokacija Svetog grala i Zavetnog kovčega. Kada sam ga zapitao da li je proverio neku od njih, odgovorio je: „Da, Sveti gral se nalazi u Čalis Velu, u Glastonberiju.“ Nikada do tada nisam čuo za Čalis Vel, ali otkrio sam da se radi o svetom mestu na obodu gradića Glastonberi u Samersetu. Mesto odiše mističnom atmosferom i već vekovima kruže legende da je to lokacija na kojoj je Josif iz Arimateje sakrio Sveti gral, u kome su se nalazile kapi Hristove krvi.
Ponovio je da je bio pilot i rekao da se razume u navigaciju. Na mestu do koga su ga dovele koordinate pomoću detektora za metal je utvrdio da se nešto nalazi pod zemljom. „Zamolio sam članove odbora staratelja za dozvolu za iskopavanje, ali oni su mislili da se šalim“, rekao je. „Gospodine Džejms, mislim da bi Vas shvatili ozbiljno.“
Pukom slučajnošću, sledećeg dana sam zbog intervjua za radio Bi-Bi-Si otputovao Bristol, grad koji je udaljen dvadesetak kilometara od Glastonberija. Dok smo ćaskali posle emisije, novinarka je iznenada pomenula Čalis Vel. Uvek su me fascinirale takve slučajnosti i pomislio sam da je zaista neobično što drugi put za dva dana neko pominje ime mesta za koje do tada nisam čuo. Na moje pitanje šta zna o tom mestu odgovorila je da je njen stric član odbora staratelja! U tom trenutku sam pomislio: čoveče, možda sam stvarno izabran da spasem svet. Ukratko sam joj ispričao o čemu je reč i otišao kući. Bio sam toliko izbezumljen da sam odlučio da potražim savet od prijatelja koji je u to vreme bio biskup u Redingu. Bio je čovek modernih shvatanja i kada sam mu nekoliko dana kasnije ispričao svoju priču i zamolio ga za mišljenje, odgovorio je: „Kao prvo, svaki dokaz je, po mom mišljenju, neprijatelj vere. Kao drugo, potrebno ti je više od tri para koordinata da bi dokazao postojanje boga.“
Rekao je da bi za njega dokaz moglo biti samo nešto što se kosi sa zakonima fizike, što prkosi pravilima univerzuma – neko ozbiljno čudo. Pitao sam ga šta bi se dogodilo kada bi neko pronašao takav dokaz. Odgovorio je: „Verovatno bi ga neko ubio? Razmisli... Čiji bi to bog bio? Svaka frakcija svake svetske religije bi ga svojatala, a da ne pominjem vlasti ateističkih država poput Kine, koje sigurno ne bi dozvolile da ih potisne nekakva viša sila.“ U tom trenutku sam pomislio: da, ovo je odlična polazna tačka za jedan međunarodni triler.
Fascinantna priča. Daleko zanimljivija od uobičajenog „gledao sam kroz prozor i iznenada mi je sinula ideja“. Vaša knjiga se bavi prilično osetljivom temom. Stižu li vam negativne reakcije?
Za divno čudo, do sada ih nije bilo. Nijedne. Očekivao sam to i ubeđen sam da će ih biti. Nekoliko dana pre objavljivanja, supruga i ja smo pozvani na piće u rezidenciju kanterberijskog nadbiskupa. Nadbiskup je čuo za knjigu od jednog svog saradnika, kome sam se obratio za pomoć prilikom pisanja. Ispričao sam mu o čemu se radi u knjizi i pitao šta bi se dogodilo kada bi se pojavio neoboriv dokaz o postojanju boga. Osmehnuo se i odgovorio: „Ja bih verovatno ostao bez posla.“
Ne, nije bilo negativnih reakcija ni pretnji, ali biće ih, budite sigurni. Ima još vremena, knjiga se tek pojavljuje u knjižarama širom sveta. Ovo nije bio nimalo lak poduhvat. Nisam žurio sa pisanjem jer sam smatrao da bi trebalo da se prethodno dobro upoznam sa različitim svetskim religijama. Želeo sam da verno predstavim njihova načela i bilo mi je veoma važno da nikoga ne uvredim.
Napisali ste više od 35 knjiga, a „Nepobitan dokaz“ je jedna od retkih koje ne pripadaju nekom serijalu. Publici ste najpoznatiji po serijalu o Roju Grejsu. U kojoj meri se pisanje ovakve knjige razlikuje od pisanja za serijal?
Obožavam da pišem i jedno i drugo. Serijal o Roju Grejsu mi je posebno drag jer Roj ima svoju ekipu: najboljeg prijatelja Glena Bransona, politički nekorektnog detektiva Normana Potinga koji neprestano iritira ostale, suprugu koja vodi mrtvačnicu u Brajtonu... Svaki put kada počinjem sa pisanjem jednog od tih romana imam utisak da se ponovo srećem sa grupom starih prijatelja. Pošto mi je veoma važno da knjige budu uverljivo napisane, svaki aspekt priče pažljivo proveravam sa saradnicima, a naročito kada je u pitanju policijska procedura. Ne bih voleo da neki policajac otvori moju knjigu i kaže: „Ovaj tip nema pojma.“ Istraživanje mi oduzima mnogo vremena, a svake godine moram da napišem jednu knjigu o Roju. Kod knjiga koje nisu deo serijala situacija je daleko opuštenija. U slučaju „Nepobitnog dokaza“ morao sam da se upoznam sa religijama, ali posle toga su mi ruke bile odrešene. Interesantno je to da sam posle skoro 24 godine istraživanja knjigu napisao za dva i po meseca. Jednostavno je izletela iz mene jer sam sve već imao u glavi i nije bilo ničega što bi me sputavalo.
Vaše knjige su adaptirane za pozornicu, film i televiziju. Dajete li prednost nekom formatu?
Jako su mi se dopale četiri adaptacije koje sam gledao u pozorištu, ali ipak mislim da u ovom trenutku mini-serije predstavljaju idealan format. Za razliku od filma, one knjizi daju prostora da „diše“. Trenutno su u toku pripreme za snimanje „Nepobitnog dokaza“, a uskoro će adaptacije dobiti i serijal o Roju Grejsu i nekoliko drugih knjiga.
Osvojili ste bezbroj nagrada. Postoji li neka koja vam je posebno draga?
Sve nagrade mi mnogo znače. Naročito mi je draga ona koju mi je dodelio izdavač Vi Ejč Smit, najveći lanac knjižara u Velikoj Britaniji. Oni su zapravo organizovali javno glasanje za najboljeg autora kriminalističkih romana i ja sam pobedio. Oduševilo me je to što je nagrada došla od publike, od čitalaca. Dodela Dijamantskog bodeža Asocijacije pisaca kriminalističkih romana predstavljala je poseban trenutak u mojoj karijeri, jer su mi tu počast ukazale moje kolege. Izdvojio bih još i nagradu za zasluge koju mi je dodelila policija Saseksa.
Imate li neki savet za mlade pisce, naročito buduće pisce trilera?
Uvek mislite na likove. „Sveto trojstvo“ svakog dobrog trilera sačinjavaju likovi, istraživanje i zaplet. Namerno sam ih naveo tim redom jer knjige čitamo kako bismo saznali šta će se desiti sa likovima koje smo upoznali na prvim stranicama. Oni ne moraju biti „fini“ ljudi, važno je da privuku našu pažnju – da nas fasciniraju. Hanibal Lekter nije fini junak, ali nas njegova ličnost privlači. Istraživanje i pripremu za pisanje romana sam stavio na drugo mesto jer su čitaoci pametni. Kada čitamo, mi ne očekujemo samo dobru priču, čitamo jer želimo da saznamo nešto o ljudskoj prirodi i svetu u kome živimo. Verujem da čitalac veoma brzo može da primeti da li je pisac dobro upoznat sa temom o kojoj piše. Ako neko piše o advokatu a nikada nije sedeo u advokatskoj kancelariji, ili o pištolju a nikada ga nije držao u ruci, ili o pilotiranju avionom a nikada nije ušao u kokpit, to se lako primeti. Važno je razumeti ono o čemu pišete.
Zaplet je takođe važan, ali ako vas nije briga za likove i vidite da je pisac zanemario istraživanje, zaplet vam neće biti važan jer ćete, nadam se, prestati da čitate. Najbolji saveti koje mogu da ponudim jesu sledeći:
1. Stvorite interesantne likove.
2. Istražite svaki aspekt teme o kojoj pišete.
3. Smislite završetak priče kome težite – mislim da je to veoma važno – možda ćete ga tokom pisanja u izvesnoj meri izmeniti, ali važno je da od početka zadate sebi cilj.
4. Zamislite seriju važnih trenutaka u knjizi – i potrudite se da svaki sledeći bude važniji od prethodnog.
5. Pišite 6 dana u nedelji – važno je ući u ritam – otkrijte koliko možete da napišete za jedan dan, nebitno je da li je to 200 ili 2000 reči, i držite se toga.
6. Zabavljajte se – na stranicama će se primetiti da uživate u onome čime se bavite.
Autor: Lora-Blez Mekdauel
Izvor: bookstr.com
Prevod: Jelena Tanasković