Pobedničke priče sa konkursa za najbolju priču o preljubi

Na konkurs za najbolju priču o preljubi inspirisanu romanom „Roman o preljubi“ Isidore Bjelice pristiglo je više od 250 komentara i 150 priča. Pravo učešća na konkursu imali su svi koji su napisali komentar za novu knjigu Isidore Bjelice „Roman o preljubi“.

Posle čitanja svih radova u uži izbor ušlo je trideset priča od kojih je žiri (Isidora Bjelica, Goca Tržan, Bora Đorđević, urednica magazina „Story“ Beba Dragić i urednica emisije „Exluziv“ na Prvoj televiziji Bojana Kesić) odabrao tri najbolje. Najbolja priča nagrađena je putovanjem, drugoplasirana je dobila šešir Isidore Bjelice, dok je autorka trećeplasirane priče na poklon dobila paket Laguninih knjiga.

Prvo mesto osvojila je Kristina Vesković pričom „Nije imao više vremena“. Drugo mesto pripalo je Nataši Golić pričom „Zabluda“, dok je na trećem mestu Vesna Ristović sa pričom „Preljuba“.

Izdavačka kuća Laguna čestita pobednicima i svim učesnicima zahvaljuje na učestvovanju, napominjući da žiri nije imao nimalo lak posao i da su nijanse odlučile koje tri priče će biti nagrađene.



U nastavku prenosimo pobedničke priče:
_________________________________

1. „Nije imao više vremena“ – Kristina Vesković

Dok je, mučno sa stravičnim bolom u grudima koji mu je razdirao dušu, pakovao kofere, krajičkom oka posmatrao je svoja tri musava uplakana deteta kako sede na dvosedu sklupčani jedno uz drugo. Bili su previše mali da bi mogli da razumeju šta se događa. Nije mogao ni da ih pogleda u oči. Sramio se samog sebe. Plakalo mu se, ali je zadržavao suze zbog njih troje. Nije hteo da ga vide kako plače, jer bi im tako bilo još teže. Kajao se, ali nije vredelo. Sada je bilo kasno za pokajanje. Trebalo je ranije da misli na svoju decu.
Video je kako se niz njene obraze slivaju suze iako je skrivala lice od njega. Plakala je, ali nije mogla da mu oprosti. Bila je zaista povređena i to je mogao da razume, jer je znao koliko ga je volela, a on ju je izneverio. Ali ono što nije mogao da razume bilo je zašto je to uradio. Voleo je svoju suprugu, oženio se iz ljubavi i izrodili su tri divna deteta. A sada se njegovom greškom njihov brаčni život rušio kao kula od karata, a on je bio nemoćan da bilo šta promeni. Bol u njenim očima govorio mu je da neće moći da ispravi grešku koju je napravio. Da za ono što je učinio od nje neće dobiti oproštaj i da ljubav koju ona oseća, a znao je da nije prestala da ga voli, ništa neće promeniti. Nit poverenja koja ih je vezivala pokidala se na dva nesastavljiva dela kao kada se razdvoje telo i duša.
Nju je upoznao na rođendanu školske drugarice njegovog srednjeg sina. Bila je tetka te devojčice, veoma lepa i šarmanta devojka. Često su razmenjivali poglede tog popodneva. Osećao je kako gori iznutra upijajući pogledom njeno divno izvajano telo. Nije bila izazovno obučena, već sasvim obično, sportski. Nosila je farmerke i neku sportsku majicu. Bila je jednostavna i nimalo napadna, ali ga je strahovito privlačila.
Kasnije ju je sreo još par puta kada je vozio sina u školu, a ona dovodila sestričinu. Dok su stajali kraj kapije pred školom čekajući da zvoni za kraj časa, pozvao ju je na kafu. Ni sam nije znao šta ga je na to nateralo, ali je ipak to učinio. Pristala je i dogovorili su se da se nađu uveče u jednom kafiću u devet sati. Te noći počeo je njegov paralelni ljubavni život.
Sastajali su se tajno nekoliko meseci. Nakon svakog sastanka sa njom osećao je strašnu krivicu, ali nije imao snage da se rastane od nje. Nešto toliko snažno vuklo ga je k njoj da nije mogao da se odupre. Ni sam nije znao da li je to strast ili želja za promenom, ali osećao je nešto što ni sam sebi nije mogao da objasni. Samo je znao da to nije bila ljubav.
Nikada nije pomislio da ostavi svoju porodicu zbog nje. Imao je lep brak i još lepšu suprugu, a najlepše od svega bila su njihova deca. Nije mogao da zamisli život bez njih. Ali kada je bio u njenom zagrljaju zaboravio bi na sve, toliko da ni sam nije shvatao koliko greši. U trenucima koje je provodio sa njom sebično je mislio samo na sebe i sopstvene potrebe. Ipak kada bi se vrata njenog stana za njim zatvorila istog trenutka osetio bi hladan udar griže savesti. Dok je odlazio od nje nije mogao da isključi film, premota unazad, izbriše sliku i ton i zaboravi na sve šta se iza tih vrata dogodilo. Slike njenog golišavog tela, vrelih strasnih usana i nežnih milovanja pratile su ga kao aveti ne dajući mu mira ni u bračnom krevetu. Borio se sam sa sobom, sa svojim željama, potrebama i razumom. Sve je bilo na istoj ravni kao da nije želeo da nešto od toga pretegne. Možda nije hteo da bira.
Iako se trudio da sakrije svoj tajni život, ona je nekako sve saznala. Bila je besna, ljuta i uništena tim saznanjem. Usledilo je mučno ispitivanje. Želela je da zna kada, koliko dugo, zašto. Njena pitanja ostajala su bez odgovora. Ćutao je ne odgovarajući ni na jedno njeno pitanje. Nije pokušavao da laže, a nije se ni opravdavao. Znao je da nema svrhe, ispao bi, pored toga što je bio najveći bednik, kukavica koja nema hrabrosti da se suoči sa istinom. Sam sebi činio se bedan i jadan pred ženom sa kojom je izgradio porodični dom. U jednom momentu odlučio je da prekine svoje ćutanje i prizna sve iako je slutio da će ostati bez svoje porodice zbog tajnog života koji je vodio. U tom trenutku bio je siguran da mu nikad neće oprostiti. Usledila je mučna tišina.
Sedeli su jedno naspram drugog, posmatrali se i nisu govorili ništa. Satima nisu progovorili, reči su nestale u suzama. Plakala je ona, plakao je i on. Njeno lice se od bola koji joj je naneo izmenilo, više to nije bila ona žena sa kojom je delio bračni život. Ruke su joj drhtale, tresla se i ona od jecaja koji su postajali sve glasniji. Bar oni koje je mogao da čuje, jer je jecaje njene povređene duše mogla da čuje samo ona. Oboje su znali da je njihovo vreme isteklo i da više nema povratka na ono što je postojalo pre izrečene istine, pre bolnog priznanja prevare, pre nego što su postali dva stranca.
Uzeo je kofere, još jednom bacio pogled na tri uplakana deteta kada ga je nešto preseklo preko stomaka. Nije višе mogao da izdrži i niz njegove obraze počele su da se slivaju suze. Izašao je iz stana pitajući se kako je mogao ovo da učini svojim mališanima i svojoj supruzi. Niko od njih nije trebalo ovo da doživi. Otišao je do svog automobila, u gepek ubacio kofere i seo unutra. Pogledao je na sat, bilo je dovoljno kasno, a on nije imao više vremena.


2. „Zabluda“ – Nataša Golić

Laganim koracima krenula sam prema šanku u potrazi za koktelom i Nemanjom.
– Zabava je zaista predivna – prokomentarisala sam dok je moj muž tipkao po mobitelu.
– Da, da, izvini, ali moram da idem. Nešto važno je iskrslo na poslu, vidimo se kod kuće – odgovorio je Nemanja i prije nego li sam uspjela bilo šta da kažem on je nestao.
Divno, opet sam ostala sama, što je u poslijednje vrijeme postalo veoma učestalo. Znam da trenutno radi na veoma važnom projektu, ali kada bolje razmislim to predugo traje, i nekako je tajanstven. No sada sam na zabavi a to može da sačeka.
Ostala sam još neko vrijeme, a zatim se uputila kući. Na prilazu zgradi primijetila sam da nije stigao, ušla sam u stan i provjerila da li dječaci spavaju. I zaista, bili su tu u svojim krevetima. – Barem me vi niste iznevjerili – rekla sam to za sebe zatvarajući vrata njihove sobe. Otišla sam do kuhinje i natočila sebi čašu vina da se opustim prije spavanja. Pokušala sam da razmišljam o putovanju na koje smo planirali da idemo za dva dana, i to bez djece nakon toliko vremena. Ali, mučila me je ta odsutnost kod Nemanje, manjak novca u kući i bio je nekako sretan u poslijednje vrijeme. Nisam mogla da posložim to u svojoj glavi. Možda se kockao, što dokazuju povećani troškovi, a možda je imao ljubavnicu. Samo nisam sigurna zbog čega bi to radio, imamo lijep život, dva dječaka, dobar posao i jedini veći problem je to što još živimo u jednosobnom stanu nakon 16 godina braka. Samo on mi može dati odgovore na ova pitanja i to ću učiniti. Pitaću ga sve otvoreno pa kakav god bio ishod. Pogledala sam na sat, pet minuta poslije ponoći, a budući da sam odlučila da taj razgovor obavimo na putovanju, uputila sam se u krevet. Ponovo sam se usredotočila da razmišljam o putovanju, i tako sebe malo umirila, dok sam tonula u san osjećajući hladnoću praznog jastuka pored mene.
Sutradan nisam ništa pitala o prethodnoj noći, bio je to malo strah od odgovora a malo zbog datog obećanja sebi da ću to obaviti na putovanju. Odvezla sam dječake svojim roditeljima, obavila zadnju kupovinu i uputila se kući da završim pakovanje. Razmišljala sam da možda malo pretjerujem, da kao i svako žensko odmah pomišljam na preljubu. Iz tih misli prenu me poruka na mobitelu: „Ljubavi, spriječen sam poslom, komisija za tehnički prijem kuće se najavila, pridružiću ti se za 2–3 dana. Volim te“ – tada mi je sve bilo jasno, koristi priliku da ostane sam u gradu sa svojom fuficom, ali neću ostati sama dok se on provodi. Idem i ja da uživam, neću odgađati putovanje. Plaža, sunce, kokteli, možda nekoga i ja upoznam, to jest potrudiću se još prvo veče da to učinim.
***
Probudili su me sunčevi zraci koji su izvodili neki čudan ples na hotelskom zidu. Bila sam usamljena, ljuta i razočarana, ali neću dopustiti da me ovo slomi i neću mu oprostiti kakva god opravdanja bude imao. Sišla sam u restoran naručila kafu i doručak proučavajući mapu grada kada mi je pogled odlutao ka vratima. Tamna kosa, izvajano tijelo, lagane bež hlače, bijela košulja i savršeni osmijeh. Muškarac mojih snova. Sve što će mi trebati da sprovedem svoj mali plan, uz preduslov da on želi u njemu učestvovati.
Naravno, i on je mene primijetio, ko ne bi kada sam u njega prosto buljila, prišao je za moj sto i upitao da li je slobodno.
– Naravno – odgovorila sam uz najveći osmijeh, dok sam pokušavala da se saberem.
– Odsjeli ste u ovom hotelu? Nisam vas prije viđao, ja sam Igor.
– Ja sam Marina, želite li da sa mnom doručkujete? Kafa? – upitala sam pomalo zbunjena.
– Da, hvala, samo kafu.
– Sinoć sam stigla, i upravo se spremam da obiđem grad pa po podne na plažu.
– Odlično, ja ovdje ljetujem već treću godinu pa mogu da vam pokažem grad ako mi dozvolite.
– To je sjajna ideja – odgovorila sam. – Samo da uzmem neke stvari iz sobe, sačekajte me ovdje.
Otišla sam u sobu, još uvijek razmišljajući zbog čega sam na ovo pristala, iz osvete. Iz osvete Nemanji. Nemam puno vremena za ostvarivanje svog prljavog plana, dva najviše tri dana, nadam se da Igor neće pomisliti da sam laka žena kada mu se uvučem u krevet nakon samo dva dana poznanstva.
Proveli smo čitav dan u obilasku grada, zatim smo otišli na plažu i bilo je lijepo provesti vrijeme u društvu koga tek upoznaješ. Mada, malo me je bilo stid same sebe što se ponašam kao tinejdžerka. No sad moram sprovesti plan do kraja i izabrati najljepšu (i najkraću) haljinicu jer me je Igor pozvao na večeru. Dobila sam poruku i od svog predivnog muža da je pri kraju sa poslovima i da dolazi za dan-dva što znači da ću morati ubrzati svoj plan. Nabacila sam još malo šminke i krenula ka baru hotela gdje sam se trebala naći sa Igorom.
On je već sjedio za šankom u stilu nekog zavodnika iz časopisa sa čašom brendija u ruci.
– Zdravo, evo ja sam završila, gdje idemo na večeru?
– Mislio sam u jedan italijanski restoran koji se ove godine otvorio, ako voliš tu hranu.
– Naravno, moja omiljena. Idemo?
– Da, hoćemo prošetati ili da zovem taksi? S obzirom na te tvoje potpetice nećemo daleko stići pješke.
– Može taksi, a i umorila sam se danas, obilazak grada je bio iscrpljujući.
Nakon desetak minuta vožnje stigli smo u restoran „Cinecitta“ koji je od samog ulaza odisao luksuzom. Smjestili smo se, Igoru sam ostavila izbor vina, a ja sam poručila hranu. Lagano smo čavrljali o proteklom danu i već planirali sutrašnji dan, uz preduslov da se moj muž ne pojavi, a kojeg nisam ni spomenula Igoru. On je već dva puta bio oženjen ali uz njegovu narav i vrstu posla nijedna se nije dugo zadržala.
Kako se veče bližilo kraju postajala sam sve više nervozna, koliko sam željela da završim noćas sa Igorom toliko mi moja savjest to nije odobravala. Ali nakon nekoliko čaša vina, savjest sam smjestila u drugi plan, i sama sam predložila da popijemo piće u mojoj sobi kada smo stigli u hotel.
Probudilo me je snažno kucanje na vratima. Pogledala sam pored mene –Igor je još uvijek spavao, ustala sam psujući tiho poslugu koja nema obzira prema gostima. Kako sam otvarala vrata pogled mi prvo pade na ogroman buket ruža, a onda i na Nemanju, koji se skrivao iza njih.
– Iznenađenjeeeee, ljubavi – i tada mu se osmijeh zaledi kada je pogled usmjerio ka krevetu i Igoru.
– Mislim da si ti meni priredila veće iznenađenje, ko je ovo? U stvari, i ne želim da znam.
– Ovo je Igor, i ti imaš prednost jer si upoznao osobu sa kojom sam te prevarila –odgovorila sam.
– Ne razumijem te i želim nasamo da razgovaram sa tobom.
Igor je bio toliko zbunjen da mu nije trebalo ništa govoriti, samo je pokupio svoje stvari i nestao u par sekundi.
– I čemu sve ovo, šta nije uredu sa našim brakom? – rekao je Nemanja kada smo ostali sami.
– To bi ti trebalo da meni kažeš, zbog koga ostaješ duže na poslu, zbog koga si kasnio na naše ljetovanje, na koga trošiš naš novac? – rekla sam u jednom dahu.
– Ne razumijem te, u mom životu nema nikoga osim tebe – sada je Nemanja bio zbunjen.
– Aha, i opet mi nisi odgovorio na moja pitanja, šta skrivaš?
– Pa imam jednu tajnu.
– A tu smo, i sada ko se pravi lud da ne razumije?
– Ne, sve si pogrešno shvatila, mislio sam tu tajnu otkriti kada dođemo kući, ali izgleda da moram malo ubrzati. – Ustao je i izvadio neku kovertu. – Izvoli, pogledaj.
Izvadila sam slike i nacrte neke vile sa bazenom i ništa mi nije bilo jasno.
– I šta je ovo? – odgovorila sam.
– To je naša kuća, na to sam trošio svoje vrijeme, naše pare i zbog toga sam kasnio na ljetovanje jer mi se komisija za prijem najavila dan ranije kao što sam i napisao u poruci, i možemo useliti čim dođemo, ako to još želiš.
Zanijemila sam, osjećala sam se tako glupo, prevarila sam svog muža, a on je sve vrijeme ulagao u naš budući dom.
– Ja sama ne znam šta bih rekla, izvini, tako se loše osjećam. Ako možeš da mi oprostiš ovo je bilo samo iz osvete jer sam sumnjala da imaš ljubavnicu – promucala sam.
– Pa nisam siguran, ali samo zarad naših 16 godina braka pokušaću ovo da zaboravim – odgovorio je, a zatim izašao iz sobe uz strašan tresak vrata.
***
Ostatak ljetovanja uspjeli smo koliko-toliko da dovedemo u red naš odnos. Pričali smo dosta o uređenju naše vile i tako potiskivali temu nevjerstva. Kada smo stigli kući, pravo sa aerodroma Nemanja me je odveo našem novom domu. Bio je još ljepši nego na slikama, a ja sam još više osjetila sram i stid zbog svojih postupaka.
– I, kako ti se dopada? – upitao je Nemanja.
– Sve je predivno, hvala ti, ljubavi, i još jednom izvini – pokajnički sam odgovorila.
– Ja ću to nekako preboliti, ali ti ćeš se svaki put kada vidiš mene ili našu djecu toga sjetiti, to ti je dovoljna kazna za ono što si nama svima učinila – bijesno je odgovorio dajući mi do znanja da mi to nikada neće u potpunosti oprostiti.


3. „Preljuba (Što baš stalno ja)“ – Vesna Ristović

Razvod je prošao kako je prošao. Uzela sam ćerku za ruku, pošla kući svojih roditelja i stavila tačku. Mislila sam da sam od tog trenutka imuna, da meni ne može više ništa da se desi, da ja mogu sve da podnesem.
Pa, prošla sam batine, ružne reči, kažnjavanje, izvukla živu glavu, svoju i dečju, i šta više može da mi se dogodi?
Jedna nesreća nikad ne ide sama, što je bio i moj slučaj. Nisam imala stalan posao, a u provinciji, gde sam odrasla i živim, ako nisi politički regrut onda si g...govno.
Prolazili su dani, borila sam se sa svim alama, nemanima, ali sam obnavljala snagu i nadala se da treba početi sa normalnim životom. Nađoh posao na jedvite jade, a novi muškarac u mom životu se pojavi tiho i neopaženo. Uljuljkana time, prestadoh da budem oprezna.
Vreo, letnji julski dan provodih po dvorišnim hladovinama. Ja odmaram, on radi, sve lepo, nežno, nema kud bolje. Ne jurim svog muškarca, ne pratim, ne proveravam, nisam takva. Ne mučim ni sebe ni druge takvim prizemnim ispadima. Stiže poruka: ,,Moja situacija je jako komplikovana. Devojka sa kojom sam bio ostala je u drugom stanju.“
Grom iz vedra neba! Postade mračno, hladno! Da li ovo meni piše? Da nije neka greška?
Mi bitne stvari nikada ne saopštavamo porukama. To se razgovara usmeno. Ja nemam snage da pozovem i proverim. Ja ne umem da urlam, da plačem, zaboravila sam to u prošlom braku... O, kad bih mogla da se izvrištim! Da potrčim po ovoj sparini. Kukavica, piše poruku, ne sme da pogleda u oči. On se moje uzdržanosti boji, ja ne pričam, ćutim i gledam. Nemam snage da mislim kada mi je popustila pažnja, kad sam ga ispustila iz ruku, koja mi ga je otela...
Da li da stavim poruku na bilbord pored Ibra da svi čitaju, a da ja to istresem iz svojih grudi? Pitaće gomila mojih poznanika gomilu stvari, moraću da izručim brdo bespotrebnih prostih rečenica. Ne mogu, ali ne mogu da to držim ni u sebi. Oboriće me ova poruka kada se najmanje nadam, baciće me u živi pesak, mrtvo blato... Bože, osvetli put, šta uraditi? Kad bih bar mogla da zaplačem, da iskalim, a ne umem, ne mogu. Trenutak nikako da prođe, ne umedoh da se povratim lako.
Mučan je bio naš susret, gotovo bez reči. Ja sam ćutala, gledala tupo. Ne mogu da pitam ko je, šta je, odakle je, što je došla, što je našao, gde je stvorio novi život, da li je to naše mesto, šta mu znači, koliko mu znači? Mnogo je to pitanja, ne bih mogla da podnesem.
Na poruke više nisam odgovarala, pozive sam odbijala. Danima sam šetala ulicama, zavlačila se u biblioteku, ranije išla na posao, kasnije se vraćala. Imala sam sreće da me drugarice ne pitaju, ne čačkaju, ne podstiču da pričam. Mada je, možda, trebalo.
Polako sam počela da se dižem. Ne znam u kom trenutku se prelomilo, ali sam krenula uzbrdo. Ćerkini uspesi su me radovali. To prodorno, ambiciozno dete je napredovalo u svemu: u muzici, školi, glumi, pisanju poezije. Pa to je bila moja snaga, od mene nasleđena, ja sam joj to udahnula. Izbegla sam iz očajnog braka, od muža mučitelja, kockara, lažova... Ovo drugo iskustvo je bilo teže, valjda je bila ljubav, pa me jako zabolelo.
Počela sam da postižem dobre rezultate u poslu, koliko se to može u prosveti. Kroz rad sam lečila rane, pokrivala ih dečjim igrama, radovima, šalama. Iz male sredine da se pojavljujem na nacionalnim televizijama. Poznanici su mi laskali, ulagivali se, a meni je to prijalo. Lečila sam se, od njima nevidljivih rana, prijala su mi ta pojavljivanja u novinama i televziji. Nisam primećivala da neko stalno dolazi do mog posla, da pita za mene. Mislila sam da me drugarice teše, da mi čine da mi bude lakše. U okviru svojih mogućnosti pakovala sam stvari za duža ili kraća putovanja, sa ćerkom ili bez nje, svejedno, ali me je to krepilo.
April je doneo proleće. Kako je sve došlo kao iznenadni letnji pljusak, tako je i otišlo. Sreli smo se, seli i započeli priču. Dete je priznao, plaća izdržavanje, sve ostalo se nije promenilo. Opet sam ćutala, bez reči nastavila da se viđam i volim sa njim. Otupela sam da bih slušala opravdanja, sklepane rečenice. Nisam osoba koja lako ulazi u nove relacije. Valjda sam na ovu navikla. Znam kako jede, spava, mislila sam da znam i kako misli. Valjda navika, kažem. Jednostavno uzmem kofer, pođem na put. On za mnom, ne pita ni gde, ni koliko, ni kako? Ide. Malo pričamo. Nemam šta da ga pitam, sve je rečeno. Ja imam svoj svet, a u njega nimalo poverenja. Svejedno mi je da li će opet da izleti, da se snađe na drugom mestu. Stvorila sam svet prema sebi, može da bude u njemu ako hoće. A i ne mora, ako hoće. Ne mogu da se trošim na muškarca kakav je on. Verujem da je i svaki drugi takav, samo je pitanje vremena kada će da pokaže takvo lice. A u mojih 40 godina ne verujem da ću naći nekoga ko će me pomeriti iz pameti. Seks? Nisam pronašla drugog da bih mogla da upređujem. Isto ili ne, zar je bitno ako u duši nisi mirna?
Slušam i priče drugih žena. Onih koje se javljaju na telefon za žene žrtve porodičnog nasilja, gde sam volonterka. Nisu li i one ušle u vezu ili brak pune nade da će biti voljene i mažene, ne znajući da će biti sa skotom koji će im zagorčati život? I moja suparnica je bila lovac na muža preko deteta. Sada živi od novca koji joj ,,muškarčina“ udeli za izdržavanje deteta, jer nema posao. I bude mi je ponekad žao, a ponekad...
Ovo je navika koja sada stoji između nas. Onoga trenutka kada osetim leptiriće odleteću. Samo ne znam da li sam sposobna za to, jer koliko god se pravila hrabra plašim se kao i svako normalno ljudsko biće.