Kad bi BBC mogao da povampiri i da angažuje
Žila Verna i Artura Konana Dojla kao scenariste nove televizijske serije o viktorijanskoj Britaniji, oni bi verovatno predali kao svoj proizvod roman „
Vrt zagonetki“ i potpisali ga imenom
Antonio Garido.
Sredovečni španski inženjer, profesor na Politehničkom univerzitetu u Valensiji, Garido nikad nije krio svoje divljenje prema ovoj dvojici stožera avanturističkog romana, kao ni prema njihovoj sabraći Volteru Skotu,
Robertu Luisu Stivensonu,
Čarlsu Dikensu. Od njih je naučio da sem zabave i čitljivosti, takvi romani nisu nužno drugorazredna književnost. Naprotiv.
Garido ne shvata svoje strasti prema istoriji i književnosti olako: umesto toga kombinuje ih pedantno i predano, zabavljajući sebe i druge knjigama što uverljivo dočaravaju uzbudljive epohe u koje smešta zamršene zaplete. Perušava ih najčešće u romane detekcije, ali samo da bi stvorio zanimljiv okvir u koji smešta svoju istorijsku erudiciju. Zahvaljujući njoj, Španac je razvio nepogrešivi njuh za pikantne istorijske trenutke, ličnosti i sredine; ko god pročita njegova četiri dosad objavljena romana neće po njima pogoditi odakle je njihov autor, što u ovom kontekstu treba ceniti kao posebnu vrlinu.
Sve ove odlike doprinele su da Garido bude preveden na mnoštvo jezika. Svaka njegova nova knjiga očekuje se s nestrpljenjem, ne samo u njegovoj zemlji. Garido nije nepoznat ni čitaocima na našim prostorima. Za nešto više od decenije napisao je četiri knjige – svaka je smeštena u drugu zemlju i u drugo vreme, zasnovane na istorijskim ličnostima vrednim književne obrade. Prvi put se oglasio 2008, romanom „Pisar“ koji je smesta postao svetska senzacija; tri godine kasnije objavljen je roman „
Čitač leševa“, (kod nas u izdanju Lagune), a 2015. „Poslednji raj“. Sada nam, takođe u izdanju Lagune, stiže četvrti, roman „Vrt zagonetki“, objavljen u Španiji pre dve godine.
Ovog puta idemo u poročni i otmeni viktorijanski London, prve polovine devetnaestog veka, uoči otvaranja velike Svetske izložbe i izgradnje Kristal palasa, jednog od simbola ovog grada. Vreme je vrhunca britanske kolonijalne moći i industrijalizacije u kojem živi čuvena matematičarka Ogasta Ejde King, kontesa od Lavlejsa – poznatija kao Ejde Lavlejs – kći lorda Bajrona i tvorac prvog kompjuterskog programa. To je istovremeno i doba zategnutih odnosa između Britanije i Kine koje ća dovesti do Opijumskog rata, kada London pokušava da ubacivanjem u Kinu opijuma sa svojih plantaža u Indiji, oslabi tu carevinu desetkujući drogom kinesko stanovništvo.
Život lepotice iz visokog društva koja se družila sa Dikensom, Faradejem i najčuvenijim tadašnjim matematičarem, Čarlsom Bebridžem, zaista liči na roman; lepa i raspusna na oca, a strasna naučnica na majku, Ejde Lavlejs – u Garidovom romanu Dafni Lavrej – je gotovo bipolarno mešala slavu i tragičnu sudbinu: loš brak sa lordom Kingom, serija ljubavnika, uživanje opijuma, smenjivali su se sa velikim naučnim uspesima – stvaranjem šifrovanog algoritma, prvog računarskog programa, u dvadeset osmoj godini života, ogromnim doprinosom kriptografiji i avijaciji, radovima na kojima se temelji današnja informatika. Život u brzoj štrafti brzo se i završio, u 37.godini, posle kratke bolesti od raka.
Tadašnji centar sveta i ekonomske moći potpomognut kolonijalizmom i industrijalizacijom, Lodon je neizbežno bio i centar poroka, zločina i političkih intriga. Zato je romanopisac Henri Filding, istovremeno sudija u jednoj problematičnoj londonskoj četvrti, osnovao tzv.
Bow Street Runners, specijalnu policijsku jedinicu lovaca na ucenjene glave čiji su pripadnici, aktivni sve do 1838. kad su ušli u sastav državne policije, bili uzor za drugog Garidovog junaka, neustrašivog osvetnika Rika Hantera.
Frivolni London je u to doba praktikovao razmenu indiskretnih poruka putem cvetnih buketa koji su prenosili nedolične predloge šifrovanim jezikom cveća između tajnih ljubavnika, ali su se njim služile i obaveštajne službe umešane u opasne političke igre.
„Vrt zagonetki“, sem protagonista vešto satkane priče, zaista je raskošni buket tipskih likova epohe; Garidova renesansna učenost pomogla je da sve deluje uverljivo, pretvarajući avanturistički roman u studiju jednog istorijskog trenutka i mesta, ne žrtvujući pritom lakoću i zabavnost radnje. Zaista imamo utisak da čitamo dobru starinsku knjigu prepunu akcije i živopisnih događanja u kojoj je i registrar jezika saglasan sa epohom i društvenim statusom likova. Sve to daje izuzetnu koherentnost knjizi, vešto skrivajući možda njenu najveću, paradoksalnu vrlinu: uprkos doslednom stilu „starinskog romana“, problematika kojom se bavi je potpuno savremena.
Odnos Istok-Zapad, pitanje dvosmislenog delovanje političke korektnosti i društvenih pravila, kao i nepravedna neravnopravnost žena u „muškom“ društvu su tri jaka uporišta „Vrta zagonetki“.
Ne treba zaboraviti da je Garido takođe gostujući profesor književne radionice na Institutu za klasične i orijentalne studije u Valensiji; da se njegov roman „Čitač leševa“ bavi Ci Sungom, prvim forenzičarom u istoriji koji je živeo i delovao u Kini, u trinaestom veku. Odnos zapadne i orijentalne civilizacije nikad nije bio jednostavan; od pamtiveka do danas se takmiče, namudruju, ratuju i mire i – ne mogu jedna bez druge.
Potreba za društvenim pravilima ali i paradoksi, pa i licemernost koje ona stvaraju danas su česta tema javnih polemika i naučnih radova; viktorijansko doba je verovatno jedan od najboljih poligona da se ti problemi sagledaju i to Garido radi tobože usputno, gotovo preko statista svog romana, ali nikako slučajno.
Najzad, sudbina Ejde Lavlejs, oličena u pustolovinama i emotivnom toboganu Dafni Lavrej, gotovo je programski krik protiv neravnopravnosti žena kroz čitavu istoriju čovečanstva. Istorijska je činjenica da je, uprkos genijalnosti, slavna matematičarka nailazila na nerazumevanje i osporavanje svojih uglednih kolega, ubeđenih da ženi ne priliči da se bavi naukom, naročito ne lepotici iz dobre kuće. Tek sto godina posle objavljivanja njenog epohalnog dela
Sketch of the analythical engine invented by Charles Babbage, potpisanog iz nužde samo inicijalima, svet je priznao naučne zasluge Ejde Lavlejs. Ministarstvo odbrane Sjedinjenih država koristi i danas programski jezik „ejde“, prozvan tako po njenom imenu, dok Britansko računarsko društvo, počev od 1998. dodeljuje kao svoje najviše odličje Medalju Lavlejs za zasluge za računarstvo.
Antonio Garido mnogo i uspešno izmišlja u svojim knjigama, ali one zato nisu manje istinite. Pročitajte „Vrt zagonetki“, pa ćete se i sami uveriti.
Autor: Branko Anđić
Izvor: Blic