Portret najboljeg čitaoca: Dušan Stanojević

Svake godine, na Dan Biblioteke šabačke, dodeljuje se nagrada najboljim čitaocima. Odluka ko bi mogao poneti tu titulu nije teška, jer se uvek „čitalac udarnik“ sam nametne, prvenstveno izborom i kvalitetom literature koju čita. Mi ih kroz knjige upoznajemo. Znate ih sigurno i vi. Prepoznaju se po jedva vidljivom smešku na licu i knjizi koja „viri“ iz torbe, džepa… Gospodin Dušan Stanojević je prošlogodišnji dobitnik našeg priznanja. Nenametljiv, uvek prijatan i raspoložen za razgovor, neopravdano skroman. Čitalac za primer i ponos. Zato vam ga i predstavljamo!


 
Gospodine Stanojeviću, da li se sećate kada se kod Vas javila potreba za knjigom i čitanjem?

Pre svega, moram da kažem da sam počastvovan samom titulom „Čitalac godine“, ali i idejom da, kao takav, odgovorim na Vaša pitanja i otkrijem nešto više o svom odnosu prema knjizi, ali i o sebi samom. Imajući u vidu da su moji roditelji bili nastavnici srpskog jezika i da je u našoj kući bilo knjiga na sve strane (ali i da su se za poveliku kućnu biblioteku redovno kupovala dela Meše Selimovića, Ive Andrića, Hemingveja, Zilahija, Remarka), nije teško odgonetnuti da je moje interesovanje za čitanje došlo veoma rano. U srednjoj školi (a pohađao sam Tehničku školu u Šapcu) sam pokazivao, kao i današnja deca uostalom, veliki otpor prema obaveznoj lektiri. Međutim, moja profesorka Zaharija Suvajdžić, koja je bila divna osoba i odličan pedagog, uspela je da nas, đake, privoli da najveći broj i „dosadnih knjiga“ ipak pročitamo. I dan-danas znam stihove iz „Gorskog vijenca“, u kojima sam naknadno otkrio bisere životne mudrosti. Trud moje tadašnje profesorke sam, kako sam sazrevao, sve više shvatao i bio joj zahvalan uočavajući da čitanje različitih knjiga pomaže formiranju sopstvenog ukusa i boljem razumevanju života uopšte.
 
Kada ste postali član Biblioteke?

Član Biblioteke sam bio, može se reći, od osmogodišnje škole, ali sam pravio pauze tokom studija. U vreme trajanja redovnih, postdiplomskih i doktorskih studija uspevao sam da pročitam poneku knjigu, jer nisam imao baš mnogo vremena. Meni za čitanje knjige treba nekoliko sati „u paketu“ tokom kojih nemam nikakvih obaveza, jer samo tako mogu da se usredsredim i razmišljam o pročitanom. Usavršavajući se i istovremeno radeći u HI „Zorka“, slobodnog vremena gotovo da nisam ni imao, tako da nisam ni čitao u tom periodu. Međutim, i tada, ali i kasnije sam imao veliku podršku i razumevanje svoje supruge, koja je svoju naučnu karijeru svesno ostavila po strani, jer smo shvatili da oboje istovremeno ne možemo pošto bismo u potpunosti zapostavili decu. To je bila teška odluka, ali se pokazala kao blagotvorna za vaspitavanje i formiranje naših sinova, pa i za njihov odnos prema knjizi.
 
Na koji način ste uticali na Vašu decu kada je čitanje u pitanju?

Čitanje, obično pred spavanje, u vreme kada su naši sinovi bili mali, bio je uobičajen metod približavanja knjige deci. Moja supruga, koja je takođe veliki ljubitelj pisane reči, strpljivo je i sa mnogo ljubavi, čitala deci priče i pesme. I kasnije su mogli videti nas dvoje kako sa uživanjem čitamo i razgovaramo o književnim delima, pa je moguće da je to na njih dodatno delovalo u stvaranju te potrebe. Danas su naši sinovi pasionirani čitaoci, a pošto ne žive u Srbiji, svaka naša poseta podrazumeva poklon u vidu najnovijih izdanja njihovih omiljenih srpskih pisaca.
 
Šta ste voleli da čitate kao dečak, šta kao tinejdžer, student?

Kao osnovac sam rado čitao dela Branka Ćopića i avanturističke romane autora iz bivše Jugoslavije. Kasnije, naročito u sedmom i osmom razredu, čitao sam knjige Karla Maja, Žila Verna, ali i detektivske romane. Pošto je moj otac bio veliki poštovalac dobrih detektivskih romana, imali smo u kućnoj biblioteci dela Žorža Simenona, tada veoma poznatog, a danas zaboravljenog tvorca inspektora Megrea. Tih desetak knjiga sam pročitao u jednom dahu!

U srednjoj školi sam se zainteresovao za „ozbiljnije knjige“, posebno za Remarka, čija me je antiratna tematika i duboka humanost jako vezala za takvu vrstu literature. Onda su na red došli Hemingvej, Andrić, Selimović, Zilahi, itd. Kao student nisam baš imao mnogo vremena za redovno čitanje, uglavnom sam to činio preko raspusta, kad završim sa ispitima. Naslova se ne sećam, ali pretpostavljam da je u to vreme bio aktuelan Dobrica Ćosić. Devedesetih, kad sam opet bio u prilici da redovno čitam, izbor autora se proširio. Sećam se da sam sa uživanjem pročitao Kapora osećajući ga „na koži“. Kasnije sam se od Kapora, zbog njegovih političkih stavova i delovanja, potpuno udaljio mada sam svestan da je kao ilustrator i hroničar studentskog Beograda sedamdesetih bio i ostao nenadmašan. Slično se kasnije desilo i sa Ćosićem, čijih nekoliko poslednjih knjiga nisam ni pročitao.
 
Šta čitate danas?

Danas čitam različite knjige. Povremeno se vraćam već pročitanim i na taj način „obnavljam gradivo“. To posebno važi za Crnjanskog, Pekića, Andrića, Kiša, Kunderu, Mana, Grasa… Zanimljivo je da mi nova čitanja donose umnogome nov doživljaj kakav ne pamtim od ranije. Možda je razlog tome što sam sada znatno stariji, sa većim značajnim životnim iskustvom, pa bolje (ili potpunije) razumem knjigu i autora. Uvek se radujem kada se pojavi nova Basarina knjiga, jer volim njegov neobični stil i vrcavi humor. Trenutno čitam „Razgovore sa Staljinom“ Milovana Đilasa i „Beogradski trio“ Gorana Markovića. Od srpskih pisaca bih izdvojio i Slobodana Selenića, čije sam knjige pročitao još devedesetih. Velika je šteta što je ovakav čovek i pisac preminuo veoma rano jer su pred njim tek bile godine najzrelijeg stvaralaštva. Moram sa spomenem i dela žena-književnica. Uvek se obradujem novim knjigama Vide Ognjenović i Gordane Ćirjanić.
 
Kako se osećate u prostoru Biblioteke?

Dolazak u našu Biblioteku je za mene posebno uživanje. Pored toga što tamo porazgovaram sa zaposlenima koji su veoma ljubazni i predusretljivi, uvek primetim divan eksterijer i enterijer stare, ali i modernu funkcionalnost nove zgrade. Negovani travnjak sa magnolijom u cvatu, kao i osvetljena fasada Biblioteke noću, više puta su mi bili inspiracija za fotografisanje. Međutim, kontinuitet odlične organizacije rada Biblioteke, projekti koje realizujete, izložbe, ugledni gosti tematskih večeri i, naročito, posvećenost i profesionalnost zaposlenih – razlozi su zbog kojih Biblioteku smatram vodećom ustanovom kulture u gradu. Onda se samo može zamisliti moja neverica, oduševljenje i ponos kada sam saznao da sam izabran za čitaoca godine!
 
Šta knjiga predstavlja za Vas?

Knjiga je za mene nekad beg od stvarnosti, nekad želja da saznam nove istorijske činjenice, da uživam u dobrim dijalozima i književno-umetničkim stilovima, a nekad je samo puka zabava. Sve zavisi od trenutka u kome se i sam nalazim. Jedno je sigurno – knjiga je nešto što ne može da zameni drugi, savremeni način informisanja, zabave, samoobrazovanja, uživanja i sl.
 
Postoji li neka zanimljiva priča/anegdota koja Vas vezuje za našu ustanovu?

Ima jedna koju ću, ne bez blama, ispričati. Pre desetak godina, iz razloga kojih se više i ne sećam, što me naravno ne opravdava, desilo se da sam zadržao knjigu duže nego što je dozvoljeno. Kada sam došao da je vratim, na moje iskreno zaprepašćenje mi je saopšteno da prvo moram platiti kaznu. Bila je više nego simbolična, ali se plaćala na prvom spratu. Budući da sam se na sprat penjao samo povremeno, kad sam svraćao do tadašnje direktorke Sonje Bokun Đinić, koju dugo poznajem i veoma cenim, moj najveći strah bio je da je tom prilikom ne sretnem. Uopšte ne znam kako bih smogao snage da joj objasnim tu moju bruku, ali, srećom, nije bila gore. Kasnije sam joj to priznao i oboje smo se slatko smejali.
 
Da li, osim čitanja, imate još neki hobi?

Pored čitanja, koje mi je omiljeni hobi, ali i potreba, volim i mnoge druge stvari. Nekada sam bio pasionirani jutarnji trkač i decenijama sam na taj način, na Gradskom stadionu započinjao dan, ali sam pre nekoliko godina, zbog povećane osetljivosti grla (ne kaže se tek tako „sve u svoje vreme“), prestao i vratio se drugoj velikoj ljubavi – plivanju. Tri puta nedeljno započinjem dan plivanjem. Interesuje me i fotografija, pa je na svakom putovanju nezaobilazni deo prtljaga i kamera. Doduše, pojava kvalitetnih kamera na mobilnim telefonima značajno je „demokratizovala“ snimanje dobrih fotografija, jer je opšte poznato da je za dobru fotografiju najvažnije uhvatiti pravi trenutak. Posebnu ljubav gajim prema standardnim plesovima. Već desetak godina, uz duže prekide nažalost, jer Šabac nema uvek kvalifikovanu osobu koja bi vodila takvu školu, idem na časove plesa. Tu se okuplja grupa ljudi koja uživa igrajući bečki i engleski valcer, fokstrot, ča-ča-ča, rumbu, sambu…
 
Šta biste, za kraj razgovora, poručili čitaocima?

Teško je davati savet čitaocima kada je knjiga u pitanju. Događalo mi se da mi se nisu dopale neke kultne knjige koje su gotovo svi „kovali u zvezde“, a da su mi se dopale neke druge, koje su kod mnogih čitalaca prošle nezapaženo. Zato bih imao jedan praktičan savet za čitaoce – beležite naslove knjiga koje ste pročitali jer se meni događalo da, pošto zaboravim naslov, uzmem ponovo knjigu koju sam nekoliko godina ranije već čitao, a da to otkrijem tek na prvoj ili drugoj strani…

Autor: K. Aleksić
Izvor: bibliotekasabac.org.rs
Foto:Ванилица - Сопствено дело / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons