Ideja da se sačuva nešto što je moglo biti izgubljeno čini se prikladnom, pogotovo u ovakvim trenucima, poput života u jeku pandemije. Sledi lista, po hronološkom redosledu smrti, umetnika čija su uputstva da im se dela nakon njihove smrti unište – zanemarena.
1. Vergilijeva „Eneida“.
Sačuvana je po naređenju cara Avgusta, 19. godine pre nove ere.
2. Pesme Dantea Gabrijela Rosetija.
Njegova varijacija na ovu temu: sahranio je mnoge neobjavljene pesme u grob svoje žene kada je preminula 1862. godine, zarekavši se da će tamo ostati zauvek. Nekoliko godina kasnije se predomislio, iskopao ih i objavio.
3. Pisma Emili Dikinson.
Pre nego što je preminula (1886. godine), Emili Dikinson je rekla sestri da spali njena pisma. To se nikada nije dogodilo.
4. Slobodnije ilustracije Obrija Birdslija.
Uputstvo o uništenju je ignorisao njegov izdavač Leonard Smiters 1898. godine.
5. Nezavršena dela Franca Kafke koja uključuju i „Proces“, „Zamak“ i „Ameriku“.
Ovo je bitan slučaj, sa intrigantnim obrtom, jer je Kafka, koji je umro 1924, tražio od Maksa Broda, svog književnog izvršitelja, da uništi ova dela, verovatno znajući da je on poslednja osoba na svetu koja bi to učinila. „Zahvaljujući tome što se Brod oglušio o ovu molbu, njegov prijatelj je stekao svoju reputaciju“, primećuje Grejem Kirbi.
6. „Sveštenikova kći“ Džordža Orvela.
D. Dž. Tejlor je u Orvelovoj biografiji napisao da je Orvel ovaj svoj roman „opisao kao 'đubre' i kako je odlučio da neće dozvoliti da se on ponovo štampa dok je živ“. Međutim, knjiga je ponovo štampana nakon njegove smrti, 1950. godine, i da se to nije dogodilo, možda bismo zaboravili na citat „dimljena riba je cena za greh“, kako primećuje Kol Dejvis.
7. „Laurin original“ Vladimira Nabokova.
Knjiga koju je, protiv očeve volje, konačno objavio njegov sin 2009. godine – 32 godine nakon piščeve smrti. „Ovim činom Nabokovu nije učinjena usluga“, rekao je Ričard Godvin. „Međutim, prvo poglavlje je fenomenalno“, dodaje verna Nabokovljeva čitateljka.
8. Pesme i pisma Filipa Larkina.
Dvosmislen slučaj. Larkin je zamolio Moniku Džons, jednu svoju ljubavnicu, da uništi njegove dnevnike. Kada je umro (1985. godine), Džonsova je zamolila Beti Mekeret, takođe Larkinovu ljubavnicu, da ona to uradi. Mekeretova je provela celo popodne ubacujući ih u aparat za uništavanje papira. Larkin je svom biografu Endrjuu Moušenu saopštio da će pre nego što umre, „spaliti sve ono što ne želi da iko vidi.“ Međutim, on to nikada nije učinio i od tada se pojavljuju njegove neobjavljene pesme i pisma.
Autor: Džon Rentol
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj