Velika sam obožavateljka ovih autorki. Mislim da je prva knjiga
Penelopi Vord koju sam pročitala „
Zabranjena strast“. Odmah mi se dopala kao i većina knjiga koje je napisala, a koje sam kasnije pročitala. Ali neću da lažem – dok stignem do poslednje strane, uvek se osećam emotivno iscrpljeno, jer ova žena verno opisuje traumatična osećanja. Odlično joj ide delikatno, ali iskreno opisivanje mentalnog zdravlja i izazova sa kojima moraju da se suoče njeni likovi koji kubure sa mentalnim bolestima. Ipak, priznajem da mi nije lako da sve to emotivno svarim. Njene priče mi se veoma dopadaju, ali me slama i iscrpljuje što su mi za srce prirasli likovi kao što su Sevin, Džejk i Čening, zbog čega volim kada ona i
Vaj Kiland pišu zajedno. Lakše podnosim Penelopine udarce dok me Vaj drži za ruku.
Trepnula sam nekoliko puta. Niko dosad nije postavio tako direktno pitanje o mom duševnom zdravlju. „Plašim se gužve i zatvorenih prostora.“ Spustila je čajnik na ringlu. „To je sasvim u redu. Ja recimo ne volim klovnove.“
Luki svaki dan teško pada jer se muči sa užasnom socijalnom anksioznošću koja je rezultat posttraumatskog stresnog poremećaja. Uz to što se isključuje od ostatka sveta, vodi i borbu protiv sebe same. Zeznuto je to kada misliš da želiš da ozdraviš, ali čvrsto prianjaš za svoju bolest kako ne bi morao da se menjaš. Kod anksioznosti patnja je najbliži prijatelj, a to što znaš koliko je bezbedno biti sam jer je strašno teško skupiti energiju koja ti je potrebna da bi bio na nepoznatom mestu sa nepoznatim (ponekad i poznatim) ljudima, pruža izopačeno zadovoljstvo. I da, govorim iz ličnog iskustva. Luka se vezala za svoj osećaj žrtve. Postoji Luka pre gubitka i sadašnja Luka koja niže gubitke; dve potpuno različite osobe.
„Pišem o serijskim ubicama, imam prase kao surogat deteta i prešla sam preko cele zemlje da bih te uhodila… slobodno mogu da kažem, ništa me ne može prepasti.“
Dok prebira po stvarima nedavno preminulog oca, Luka neočekivano nailazi na jedno pismo. Napisao ga je neko ko ju je intimno poznavao, Luku pre gubitka, prijatelj iz detinjstva koji je nekada bio čuvar svih njenih tajni. Pismo nije iz mladalačkih dana, napisano je pre svega nekoliko meseci, a poruka je jasna. Luka je grozna osoba.
Grifa je život mazio. On više nije dečak iz Engleske koji piše anonimna pisma Amerikanki u koju se zaljubio. Prošle su godine otkad je Luka prestala na njih da odgovara. Sada je bogat, uspešan, a devojke u redovima čekaju na priliku da ga upoznaju. Ne može da se požali, ali je ipak usamljen u toj svojoj slavi. U trenutku slabosti, ohrabren đavolski dobrim viskijem, svojoj staroj drugarici šalje pismo da joj kaže koliko mu je svejedno što ga je napustila. I kako mu njeno odbijanje nikada ni ne padne na pamet. Baš često.
Kako uopšte da objasnim Luki da sam svoju najuspešniju pesmu – pre će biti strastvenu tiradu – napisao njoj u čast ljut i pijan jedne noći?
Zadatak koji su Penelope Vord i Vaj Kiland zadale svojim likovima jeste da prevaziđu ono što jesu, iako to ne žele. Život je niz radosti, slomeljnih srca, uspeha, poraza, ljubavi i smrti. Luka i Grif nekada su imali prijateljstvo u kome su mogli sve to da dele, što im je pomagalo da izbalansiraju svoje uspone i padove. Sada dve otuđene osobe treba da pronađu put do bezbednosti u prijateljstvu koje su nekad negovali.
Tačno mogu da prepoznam delove koje je napisala Penelopi Vord zato što mi iščupa srce iz grudi i onda ga još dodatno prodrma. Zato očekujte suze. Međutim, istovremeno će vas isto tako nasmejati docina potraga za božanstvenim poprsjem i cela kampanja da Lukin život dovede u red i isceli joj srce. Taj matorac mi je drag koliko i Luka, koja je zaista fantastična.
Roman „
Bezobrazna pisma“ je predivna oda patnji. Takođe je i poziv na isceljenje. A možda je i ljubavna pesma koju je Grif posvetio svima nama.
Autor: Ali Krin
Izvor: havecoffeeneedbooks.com
Prevod: Borivoje Dožudić