Prikaz knjige „Bilo jednom u Jugoslaviji“: Živeti uvek prolećem

Na jugoslovensku književnu scenu Ivan Ivanji (Veliki Bečkerek / Zrenjanin, 1929 – Vajmar, 2024) stupio je 1950. godine poetskom zbirkom „Živeću uvek prolećem“.

Zbirka je, kao i sledeće dve, kod kritike loše prošla, saznajemo u memoarskoj knjizi „Bilo jednom u Jugoslaviji“, kojom je Ivanji stavio tačku na svoj književni opus. I Oskar Davičo, jedan od urednika Ivanjijeve prve knjige, tvrdio je da „pesme ne valjaju“. „Pokazalo se da je uglavnom bio u pravu, ta moja poezija ne valja, ali mislim da nije loša pesma koja je dala naslov zbirci Živeću uvek prolećem: Stoleća prohujaće za stolećem, / alʼ naš život neće utrti, / trajna je naša meta. / Ja ću živeti uvek prolećem, / Ako i vekovi prođu do smrti, / umreću sa devetnaest leta.“

Sada kada je Ivanjijevo delo zaokruženo, vidimo da ovi zavetni stihovi imaju i profetski karakter, odajući koliko poetičku potku njegovog rukopisa, toliko i poimanje života i sveta ovog izuzetnog stvaraoca.

Ni naredne knjige autora koji se od poezije okrenuo proznom izrazu, ostvarivši tokom više od sedamdeset godina i bogat i raznovrstan opus (na srpskom i nemačkom jeziku), uprkos čitanosti, kod kritike ne prolaze ništa bolje. Tačnije, ostale su, kod nas, uglavnom prećutane, a uz Ivanjijevo ime umesto odrednice – pisac, najčešće se navodi „Titov prevodilac“. U Nemačkoj i drugde (prevođen je na engleski, italijanski, mađarski i slovenački jezik) njegove knjige privukle su veću pozornost i kritike.

No da je reč o darovitom mladiću, prepoznaće, iz prve, niko drugi do – Stanislav Vinaver. Ivanji ne pominje njegove pohvale izrečene posle čitanja – biće upravo tih početničkih stihova na nekom književnom skupu, 1950. godine. Osim Vinaverove tvrdnje da osobito Ivanji ima talenta, o čemu svedoči Milan Tokin u jednom pismu Mladenu Leskovcu, ostaje zabeleženo i sledeće: „Neću da vam pominjem kako je SV pozdravio ’prve’ mlade pesnike koji nastavljaju pesničko stvaranje predratnih modernista, a koji su pravi pesnici baš zbog toga što u njihovim pesmama koje je čuo, (a na koje niko nije hteo da se obazre, pa se SV prvi javio kao govornik posle mučne pauze koja je trajala više od desetak minuta) ima doista one naivnosti koja je neophodni i sastavni deo i uslov svake prave poezije, bit a i glavni izvor njen...“

Vinaveru oponiraju Milan Bogdanović, Đuza Radović, Boža Kovačević, Zoran Mišić, koji je, citira ga Ivanji, uz ostalo, tvrdio: „S vremenom će, svakako, Ivanji doći do dubljih saznanja o životu, do zrelijih podsticaja od onih što mogu da pružaju dečačke igre kraj reke i živopisne parade snova.“

Ima li „dubljih saznanja o životu“ i „zrelijih podsticaja“ od onih koje je dotle iskusio mladi pesnik? Čitava njegova jevrejska porodica stradala je tokom rata, otac i majka ubijeni su u nacističkim dušegupkama i logorima, a on sâm više od godinu dana proveo je u Aušvicu i Buhenvaldu. Bilans smrti i stradanja za preživele članove porodice (baku, ujaka, sestru) ostaće tabu i prekriti muk.

Obremenjenog iskustvom Holokausta, za Ivana Ivanjija pisanje je imalo isceliteljski značaj. „Meni je sve bilo dobro. U tim godinama, i to još posle logora... Život! Sunce i kiša, sneg na poljima, brežuljcima i pesak na plažama, sve... Da li za svakog ko ima sedamnaest, osamnaest godina? Nisam siguran, neki propate pubertet. Ja kao bivši logoraš? Sve je jasno. Ali ja sam bio siroče. Molim? Nikad mi nije palo na pamet da sebe vidim u toj ulozi iako sam roditelje izgubio sa dvanaest godina. Možda je stvar u tome što sam temeljno, rekao bih uspešno, potisnuo užas u podsvest. Pisanjem, pisanjem, pisanjem – nehotice sam pronašao pravu terapiju.“

I dok su mnogi, ne samo bivši logoraši, književnu karijeru gradili tematizujući traumatično iskustvo žrtve, Ivanji je našao drukčiji kreativni modus. „Mislim da je mainstream današnjice da bivši logoraši treba što više da kukaju: ʼAh kako je bilo staršno!ʼ Ko najbolje kuka dobija Nobelovu nagradu za književnost, od Elija Vizela (1928–2016), do Imrea Kertesa (1929–2016). Ja to ne umem. U koncentracionim logorima se nije samo umiralo, nego i živelo. Rađali su se međuljudski odnosi. Volim kako o tome piše Horhe Semprun (1923–2011).“

Na tragu Geteovog uverenja: Wie es auch sei, das Leben, est ist gut, da je trajno okrenut afirmaciji života potvrdiće i naslovom romansirane autobiografije „Moj lepi život u paklu“ (2016), jednoj od nekoliko knjiga nastalih na osnovu ličnog iskustva.

A u poslednjoj, posthumno štampanoj knjizi, „Bilo jednom u Jugoslaviji“, Ivan Ivanji pokušava da oživi u sećanjima sopstvenu mladost, ali i mladost, rast i razvoj posleratne Jugoslavije. (Jedan od lajtmotiva ove slojevite, značenjima bogate knjige je i selektivnost veštačke inteligencije, Gugla. Da nije ljudskog sećanja na izvesne ljude i događaje, kako pesnici odavno slute, „uskoro o tome, ništa se neće znati“.)

Praveći završni bilans, mnogošta pisac dovodi u pitanje, demistifikuje, raskrinkava. (Svojevremeno ga je Ginter Gras savetovao da vodi dnevnik tvrdeći da je vredno zabeležiti šta statista vidi krećući se na samoj velikoj pozornici). Mimo zvanične istorije, zasnovane na dokumentu (koji neko naručuje i plaća), Ivanji iz lične vizure slika prošlost. „Ja verujem da su dobri pisci beletristike bolji svedoci istorije nego školovani istoričari. Pitaćete me s pravom: šta jedan građevinski tehničar zna o tome?“ Pokazaće se da taj „tehničar“ ima moć, sličnu onoj starog mađarskog zidara, svog palira: „Ono zidar, koje ne može zatvoriti očima i prođe kroz gotovo zgrado, ono ne dobro zidar,“ citira ga Ivanji.

Tako u poratno doba čija je deviza imperativ: „Snađi se, druže!“, bez velikog formalnog obrazovanja (studije arhitekture i germanistike neće okončati), ali prilagodljiv, sa osećajem da osim realnih okolnosti u koje je čovek bačen postoji i onaj osobni, jedan jedini, život, iako izmešten iz svog građanskog u komunistički milje, s velikom socijalnom umešnošću, uspeva da pliva kao riba u vodi, nalikujući na dalekog biblijskog pretka – Josifa, u romanesknoj interpretaciji Tomasa Mana.

Pitajući se koliko je sve bilo „normalno“, šta je sve prekrio zaborav i prekrojilo pamćenje, pisac razotkriva ne samo istorijske stereotipe već, bez zazora, ogoljuje i sopstvene zablude.

„Svi smo bili isti, mislio sam ja“, s vremenske distance od sedamdesetak godina razotkriva se Ivanji. „Zabrinuto se pitam, a da li je uslov bio da budeš član ili bar blizak hobotnici, pardon, Partiji? Kao danas? Nije valjda?“ Spoznaja o iluzijama vlastite mladosti otvara pitanja: „Zar nije pravo mladosti da ima iluzije? Zar gubljenje iluzija nije znak ne toliko zrelosti, koliko starosti?“, navodeći na zaključak: „mlad sam dokle god mogu da negujem iluzije.“

Miljenik Fortune (iliti: moćnika), Ivanji, posle kratkotrajnog nastavničkog angažovanja, otpočinje novinarsku karijeru i književni rad, te postaje pomoćnik generalnog sekretara saveza književnika Jugoslavije. Tako se već pedesetih godina našao među privilegovanima, onima kojima je dodeljivana kartica za snabdevanje s oznakom R-1. Ni rudar ni livac, dospeo je među pisce, „inženjere ljudskih duša“, te imao pristup u Klub književnika snabdevan iz diplomatskog magacina.

„Nije moje da komentarišem taj specijalitet diktature proletarijata... Moram da priznam: nisam se osećao nimalo nelagodno...“, samoironičan je Ivanji.

„Seljake, pavore, za to vreme su hapsili i tukli ako nisu stvorili dovoljno određenog za otkup. Nije moguće da nisam znao, da nisam mogao da znam. Nisam se pobunio protiv toga. Sad osuđujem sebe takvog. Zajedno sa sobom i moju Jugoslaviju koje se ne odričem. Moja je bila, njen sam bio. Njeni su i moji gresi iako ih lično nisam počinio. Mea culpa, mea maxima culpa!“, razotkriva se Ivanji, kao što nam otkriva i to da je za Goli otok (Mermer, kako je tada zvan), morao znati svaki odrastao čovek.

I to da su promene jedina izvesnost, da se dobro i zlo, usponi i padovi neminovno smenjuju, da je semper idem, kako veli Ivanjijev sabrat po peru Đorđe Lebović, misao je koja se refrenski provlači kroz evokativno – „Bilo jednom...“

Na koncu vraćamo se konstataciji o disproporciji između vrednosti književnog dela Ivana Ivanjija i kritičkog prenebregavanja tog izuzetnog opusa. Zašto je to tako, možemo samo da slutimo. Da li je reč o tome da se cinik Ivanji, kog umeju da iznenade proplamsaji ljudskosti, sa svojom vizijom sveta ne uklapa u našu, u osnovi nekrofilnu kulturu? Ili o tome da se i na književnost u nas gleda pretežno iz nacionalne vizure? Pa apatrida Ivanjija ne svojata niko.

Pamti se, odgovor ovog kosmopolite na pitanje šta je po nacionalnosti, upućeno mu svojevremeno iz najstarije srpske institucije kulture: „ne razumem pitanje. Ako pitate po hitlerovskoj liniji, onda sam Jevrejin. Ako pitate po zvuku prezimena, onda sam Mađar. Ako pitate kojim jezikom smo razgovarali sa roditeljima, onda sam Nemac. Ako pitate kojim jezikom sada razgovaram sa porodicom, onda sam Srbin. Ako me pitate po duši, onda sam Banaćanin.“ Odmah je dobio natrag, veli Ivanji, „Učtivo, zbunjeno pismo iz Matice srpske: Molimo Vas, izvinite, nismo tako mislili, hteli smo da pitamo da li se smatrate srpskim piscem?“ Odgovorio je: „Razume se.“ Pisao je, za sebe, srpskom ćirilicom, kojoj, veli, nema budućnosti. Nestaće kao što je iščezla i nemačka gotica. No, suština kulture, smatra Ivanji, nije u pismu kao instrumentu.

„Danas se više nego ikada pre naglašava važnost pripadnosti svome narodu, srpskom rodu, a zaboravlja da se identitet naroda oslikava u umetnosti, a umetnost se kod nas zapostavlja. Mene se to više ne tiče, međutim rastužuje me, iskreno me rastužuje.“

Ta nebriga očituje se i u odnosu kritike prema delu ovog pisca čija dela zrače okrepljujućim vitalizmom, energijom, neupitnim uverenjem u prevlast smisla nad besmislom, lepote nad rugobom.

Autor: Natalija Ludoški
Izvor: časopis Prosvjeta, br. 182