Cilj nove knjige Ivana Ivačkovića nije da samo prepriča sadržaj ploča koje su Azra i Džoni Štulić objavili u periodu 1980–1997, već da redefiniše savremeno razumevanje koje post-jugoslovenska društva imaju o Džoniju Štuliću. Da bi ovo uradio, Ivačković se latio detaljne analize svih Štulićevih albuma i društveno-političkog konteksta u kome su nastajali. U njima se pokazuje kako se sadržaj pesama menjao, te kako je od angažovanih i originalnih tekstova, Štulićeva poezija postala šablonizovana, sve manje uverljiva i naposletku – dezorijentisana. Istovremeno, kvalitet muzike koju nam je Štulić nudio bio je sve lošiji. Zašto nam je ovakva knjiga o Azri i Štuliću potrebna? Zato što je današnje razumevanje ovog fenomena pogrešno. Neka od dominantnih mišljenja su da Štulića nismo razumeli ili da smo ga čak izdali. Ovaj kultni pedigre, po Ivačkoviću, pogrešan je ne samo zato što ga Štulić više ne želi, već zato što ga i ne zaslužuje.
Štulić pripada prvoj generaciji rok muzičara koja je odbila otvorenu saradnju sa komunističkim režimom. Radi se o muzičarima tzv. Novog talasa koji svoje prve ploče izdaju u periodu 1979-1981, šaljući poruku režimu da žele nešto drugačije. Ključni elementi Štulićevog stvaralaštva utemeljeni su upravo u tome periodu, odnosno u vreme izlaska prve četiri Azrine ploče (1980-1982). U njima se Štulić, više i ubedljivije od ostalih pripadnika Novog talasa, predstavio kao glasnogovornik mlade jugoslovenske generacije koja je razumela posledice autoritarnog jugoslovenskog režima i od partije zahtevala radikalne promene. Tekstovi prvih Azrinih ploča su originalni i ekstremno društveno i politički angažovani. Na osnovu njih je Azra doživela veliku slavu, a Štulić stekao status kultnog revolucionara, vizionara i proroka čije se reči slušaju sa posebnom pažnjom i koje obezbeđuju ideološku, političku i društvenu orijentaciju kakva je u ono vreme bila neophodna mlađoj generaciji.
A onda se desio teško shvatljiv obrt. Štulić je 1984. godine iznenada otišao u Holandiju. Tim potezom ne samo da je odbacio ovaj kultni status, već je kvalitet njegove muzike doživeo značajan kreativni pad. Kvalitet albuma koje je Štulić snimio posle 1984. godine je toliko bled da izgleda kao da ih je snimila druga osoba.
Godine 1985. Štulić je snimio verovatno najgoru ploču YU roka pod nazivom It Ain’t Like in the Movies At All. Ovaj trostruki album bio je inicijalno namenjen osvajanju Amerike, ali ga je Štulić ipak izdao za domaće tržište. Na njemu je bilo pogrešno skoro sve – aranžmani, produkcija, tekstovi, prepevi, pevanje na lošem engleskom... Sviranje je bilo jalovo i neubedljivo. Što je glavno, pesme više nisu slale bilo kakvu ideju i poruku. Mnoge stare pesme su snimljene ponovo na engleskom i time bile osakaćene do neprepoznavanja. Veliki broj Štulićevih ranih sledbenika ne zna za ovaj album, ali on je determinisao kvalitet svega što je Štulić snimio kasnije. Kao da nije shvatao šta je uradio kada je napravio ovakvu ploču, Štulić je nastavio da peva na engleskom, sviranje je bilo sve bleđe i bez žara, tekstovi sve šablonskiji, a glas se od oštrog-predvodničkog pretvorio u falset sa čestim falševima. U rok muzici kvalitet se neizbežno pogoršava s godinama (rok je ipak muzika mlađih ljudi), ali ovakva transformacija u sopstvenu karikaturu za malo više od godinu dana teško da može da se objasni samo pravilom po kome starost uzrokuje pad kreativnosti.
Nakon analize kasnijih Štulićevih albuma, Ivačković nudi radikalan zaključak koji odudara od velikog dela savremenih mitskih shvatanja o Štuliću: niti smo ga pogrešno razumeli, niti smo ga izdali. Desilo se upravo obrnuto. Štulić se povukao u trenutku kada nam je najviše bio potreban. „Ličio je na komandanta koji je naredio juriš, a potom ga gledao preko televizije, sa bezbedne udaljenosti“, zaključuje Ivačković. Kada se vratio 1987. godine, ponudio je nebuloze i osrednju rok muziku, i dalje ističući svoj neobuzdani ego.
Možda će nekim čitaocima izgledati da je Ivačković bio preoštar prema Štuliću u ovoj knjizi. Međutim, u svetu su ovakve rok biografije standard. Jedna od najpoznatijih je biografija Bitlsa (Shout!, 1981) u kojoj je Filip Norman bio veom kritičan prema bendu, posebno prema Polu Mekartniju, koga je u knjizi nazvao manipulatorom. (Mekartni je kasnije knjigu posprdno nazvao Shit!). Sam Ivačković je pre više od dvadeset godina takav pristup primenio u Bajaginoj biografiji. Bez obzira na to što smo neke grupe voleli ili im se divili, kao društveni teoretičari ili muzički novinari imamo obavezu da stvari nazovimo pravim imenom, koristeći pre svega svoju glavu. Džoni Štulić je bio prvi koji je nekada davno pozivao na to.
Autor: Dušan Pavlović
Izvor: Politika