Prikaz knjige „Ličnost i moć“: Među graditeljima i uništiteljima moderne Evrope

Pre 45 godina, 4. maja 1980, umro je Josip Broz Tito, predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, vrhovni komandant partizanske vojske u Drugom svetskom ratu i jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih. „Kako je moguće da je Tito ostvario tako dubinski uticaj i na unutrašnju politiku svoje zemlje i u globalnoj politici? Kakve su osobine rođenog vođe, i u ratu i u miru, presudno uticale da postane tako istaknuta figura? Koji uslovi su mu omogućili da se dočepa vlasti i konsoliduje je? I naposletku, kako je mogao ostati neprikosnoveni vladar toliko dugo?“ To su pitanja na koja u svojoj knjizi „Ličnost i moć“ odgovara čuveni istoričar Ijan Keršo, stavljajući Tita među dvanaest političara koji su presudno oblikovali 20. vek u Evropi.

Sedamdesetdevetogodišnji britanski istoričar Ijan Keršo široj javnosti je najpoznatiji kao biograf Adolfa Hitlera. Njegova čuvena dvotomna biografija najozloglašenijeg političkog lidera modernih vremena je i jedino njegovo delo prevedeno na srpski jezik. Dva toma, dakle, sa karakterističnim vremenskim graničnicima i podnaslovima – „Hibris 1889–1936“ odnosno „Nemezis 1936–1945“ – objavila je 2003. i 2004. izdavačka kuća Utopija.

U Hrvatskoj su, međutim, u poslednje tri-četiri godine objavljena dva njegova novija naslova. Iako primarno fokusiran na istraživanje Hitlerovog života i Drugog svetskog rata, Keršoa je pogrešno doživljavati isključivo kao Hitlerovog biografa. Imajući u vidu važnost Hitlerovog delovanja na istoriju dvadesetog veka, nije čudno da se Keršo, kako je vreme prolazilo, sve više bavio i drugim liderskim i političkim figurama koje su obeležile to vreme.

Dvanaest žigosanih

Krajem septembra ove godine, u knjižarama širom anglosaksonskog sveta na policama se pojavila nova Keršoova knjiga. Na blizu pet stotina stranica velikog formata, u izdanju Pingvina, pod naslovom Personality and Power („Ličnost i moć“, Laguna) Keršo podastire pred čitaoce dvanaest biografskih eseja o političkim liderima koji su po njemu presudno obeležili evropski dvadeseti vek.

Podnaslov je takođe veoma karakterističan: Builders and Destroyers of Modern Europe („Graditelji i uništitelji moderne Evrope “). Među ovih dvanaest figura je jedanaest muškaraca i tek jedna žena, odnosno trojica Rusa i trojica Nemaca, dvoje Britanaca te po jedan Francuz, Španac, Italijan i – Jugosloven.

Po redosledu samog Keršoa, ovo je lista: Lenjin, Musolini, Hitler, Staljin, Čerčil, De Gol, Adenauer, Franko, Tito, Margaret Tačer, Gorbačov, Helmut Kol.

Čitalac suočen sa spiskom, hvata samog sebe kako najpre misli koga sve – nema; nema Ataturka, nema nijednog Poljaka, ni Vojtile ni Valense, nema Havela, nema Palmea, nema Hortija ni bilo kojeg Mađara, nema Grka ni Portugalaca. Takođe, u naslovima poglavlja je jasno koga od svojih „junaka“ Keršo vidi kao pozitivca, koga kao negativca, a u kome prepoznaje ponešto i od jednog i od drugog: Adenauer je, primera radi, „graditelj Zapadne Nemačke“, a poglavlje o Tačerovoj zove se „Preporod nacije“; s druge strane, Musolini je „ikona fašizma“, a Hitler „izazivač rata i genocida“, naposletku pak Staljin je „tiranin sopstvenog naroda, heroj Velikog patriotskog rata“.

U ovoj podeli, barem prema naslovu poglavlja njemu posvećenom, Tito je nesumnjivo pozitivac, pošto je opisan samo kao „nekrunisani kralj socijalističke Jugoslavije“.

Diplomatski akrobata

Uz sam početak poglavlja o Titu, Keršo beleži, gotovo usput, da je Titova međunarodna reputacija bila nesrazmerna za lidera jedne zemlje lišene „prave vojne i ekonomske moći“. Kao krunu Titove spoljne politike on ističe stvaranje Pokreta nesvrstanih, kao krovne organizacije azijskih, afričkih i južnoameričkih zemalja u tadašnjem bipolarnom svetu, a sve to „pod jugoslovenskim kišobranom“.

I zaista, u onom famoznom trijumviratu s Naserom i Nehruom, Tito je bio „prvi među jednakima“, mada je vodio neuporedivo manju zemlju od Egipta i Indije. Stoga i Keršo, pišući o Titu, neke svoje dileme formuliše direktno kao pitanja:

Kako je Tito mogao da izvrši tako veliki uticaj i u sopstvenoj zemlji i na međunarodnom planu? Koje su osobine vođe, u ratu i u miru, od njega načinile toliko istaknutu ličnost? Kakvi uslovi su mu omogućili da preuzme vlast i da je konsoliduje? I kako je uspeo tako dugo da je sačuva? Koje su strukture vladavine bile u osnovi njegove potpune dominacije? I naročito, zašto je država koju je izgradio do te mere zavisila od njega lično? Zašto se urušila u nasilju jedva deceniju nakon njegove smrti?

Odgovarajući na ova pitanja, Keršo kreće od Titovog karaktera. Kao njegove nesumnjive osobine navodi ove: inteligencija, samopouzdanje, sklonost akciji i dinamičnost.

Za Titovu diplomatsku aktivnost navodi da je imala epske proporcije i potencira neke konkretne brojke: između 1944. i 1980. Josip Broz je imao 162 službene državničke posete u 92 različite zemlje, a u istom intervalu je u Jugoslaviji bio domaćin za nekoliko stotina stranih delegacija od kojih su ravno stotinu predvodili predsednici vlada, a čak 175 predsednici država.

Američka pita

Kao što je britanska pomoć imala veliku ulogu u Narodnooslobodilačkoj borbi, za mirnodopsku ekonomsku stabilnost Jugoslavije nakon raskida sa Staljinom važne su bile američke donacije. U samo tri godine, između 1950. i 1953, Amerikanci su u Jugoslaviju „upumpali“ više od 553 miliona dolara, i to „onih para“, kako se to kaže.

Vrlo upućeno i komparativno vešto, Keršo primećuje kako se Tito usuđivao da „nervira“ Zapad, primera radi stavljajući se na stranu Arapa u ratovima protiv Izraela 1967. i 1973. godine. Potencira takođe i privremeno prekidanje diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom nakon jugoslovenskog priznanja DDR-a 1957, kao i De Golov gnev na Jugoslaviju zbog podrške oslobodilačkom pokretu u Alžiru.

Istovremeno, Tito je „nervirao“ i SSSR, čak i nakon Hruščovljeve „Kanose“, kada je, recimo, osudio invaziju na Čehoslovačku 1968. Upravo u tom kontekstu valja posmatrati i Niksonovu posetu Jugoslaviji 1970, kao i Titovu uzvratnu posetu Vašingtonu naredne godine.

Brežnjev tada pokušava da „kontroliše štetu“, pa guta knedlu i dolazi u Beograd krajem te iste 1971. Mada je atmosfera u razgovorima s jugoslovenskim političkim vrhom bila loša, SSSR je Jugoslaviji te godine dao kredit od 540 miliona dolara.

Iako već u poodmaklim godinama, Tita upravo njegov međunarodni ugled čini nedodirljivim i na domaćem terenu. Već se priprema usvajanje Ustava iz 1974, moć se iz saveznih institucija seli ka republičkim centrima, ali prema vani Tito je i dalje nezamenjiv.
 

I u poslednjih desetak godina života Tito je bio izuzetno aktivan. Tokom sedamdesetih on i dalje putuje, od Indije preko Sirije do Južne Amerike, a učestvovao je i u radu čuvene helsinške konferencije o sigurnosti i saradnji 1975. godine.

U poslednjim godinama Titovog života, paralelno s poteškoćama koje je izazvala ustavna reforma, pojavljuju se i ekonomske teškoće kao posledica globalne naftne krize. Ekonomski problemi počinju da „hrane“ nacionalizam i separatizam. U Hrvatskoj i Sloveniji počinje da se razvija paradigma „ovde se radi, Beograd se gradi“. Represija raste i u oblasti kulture.

U drugoj polovini sedamdesetih u Jugoslaviji je četvorocifren broj političkih zatvorenika. Ipak, sve dok je Tito bio živ, i unutrašnja stabilnost zemlje i njena međunarodna reputacija suštinski su se „držale“.

Skoro do pred sam kraj Tito je stario dostojanstveno. Poslednjih meseci života, međutim, zbog dijabetesa mu je amputirana noga i generalno je bivao sve nemoćniji. Kad je s proleća 1980. umro, bila je to vest koja je potresla svet. Na sahranu su mu došle delegacije iz 128 zemalja sveta.

U kontekstu Gorbačovljevih reformi, piše Keršo, Jugoslavija bez Tita nije imala nikakvih šansi. Kad geopolitički više nije bila potrebna, a ostavši bez kohezionog faktora unutar sebe, Jugoslaviji su dani bili odbrojani.

Nimalo nebitnu rolu u svemu tome imao je još jedan junak ove knjige: tadašnji nemački kancelar Helmut Kol. Bilo kako bilo, Jugoslavija je nadživela Tita jedva jedanaest-dvanaest godina. Imajući, međutim, u vidu da je Tito imao dvadeset i šest kad je prva Jugoslavija uspostavljena, biva jasno da je on kao ličnost bio dugovečniji od Jugoslavije kao države.

Iako Keršo u knjizi nigde ne pravi onu paralelu inače dragu britanskim istoričarima i publicistima o Titu kao „poslednjem Habsburgu“, ispostavlja se da je njegova smrt bila zlokobnija za Jugoslaviju, nego što je smrt Franje Josifa bila za Austrougarsku.
 

U pogovoru svoje knjige Keršo kaže da su neki od njenih junaka demokrati, a neki diktatori. Nije, međutim, nužno da su demokrati pozitivci, a diktatori negativci. Hitler je barem jedanput osvojio vlast na suštinski poštenim izborima, dok se za Tita to baš i ne može reći.

U svakom slučaju, ključni istorijski događaji u Evropi u dvadesetom veku su dva svetska rata. Kad poredi Tita s drugim političarima, Keršo najčešće „poteže“ Lenjina i Staljina kao komuniste, mada tvrdi i da postoji paralela sa Frankom kad je reč o „zavisnosti stabilnosti države od lične političke moći pojedinca“.

„Tito je postao tek nešto malo više od dalekog ostatka prošlosti, bez stvarnog značaja za svakodnevni život većine ljudi, koji na političku istoriju ne gledaju dalje od osnivanja sadašnjih država-nacija koje su nekada bile deo Jugoslavije“, kaže Keršo u zaključku. „Mitski Titov imidž ostaje: simbol izgubljenog jedinstva. Samo kod manjine to izaziva nostalgiju. To je sve što je ostalo od političkog titana koji je stvorio istoriju, ali čije se zaveštanje pokazalo kao neverovatno kratkotrajno.“

Cela Keršoova knjiga je ponešto i esej o ulozi pojedinca u istoriji, nešto čime su se bavili silni istoričari otkad ta disciplina uopšte postoji; mada ne samo istoričari, nego i pisci, recimo, pa se tako neke od najboljih stranica Tolstojevog „Rata i mira“ bave upravo tom temom.

Mislioci poput Karlajla i Burkharta takođe su imali slične „opsesije“: Keršoova knjiga je knjiga o „istorijskom liderstvu“ u specifičnim istorijskim trenucima. Ona ne donosi neke nove arhivske podatke, ali je izvanredan primer elegantne i ekonomične sinteze. Čak će i oni koji su čitali opširne Titove biografije, uživati u vrlo sažetom prikazu nekih kontroverznih perioda njegovog života, kao, recimo, godina njegovog boravka u Moskvi usred najgorih čistki.

Naposletku, čitanje poglavlja o Titu, kao i čitanje cele knjige, navodi na razmišljanje o kontekstu i uzrocima raspada Jugoslavije. Čak i sama „selekcija“ Tita u ovu knjigu, naročito kad uzmemo u obzir tajming, sugeriše nekakav žal za Jugoslavijom kakvog na Zapadu uglavnom nema. Nekom je očito bilo u interesu da Jugoslavije više ne bude jer su se, je li, geopolitičke okolnosti promenile. Sada kada se može učiniti da sledi restauracija nekih starih geopolitičkih okolnosti, poneko možda i pomišlja: eh, da nam je opet Jugoslavija. Otud možda i nostalgija za „ličnošću i moći“ Josipa Broza Tita, nekrunisanog kralja druge Jugoslavije.
 
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: oko.rts.rs