Prikaz knjige „Poreklo noćne tame“: Edgar Alan Po kao ekscentrični naučnik

Velika otkrića Poovog doba zaokupila su njegovu maštu. A on ih je skoro uvek pogrešno razumeo.

U opusu Edgara Alana Poa nema čudnijeg dela od njegovog epa iz 1848. godine nazvanog „Eureka: poema u prozi“. Nekonvencionalan pokušaj da se opiše poreklo kosmosa, ispunjen uzvišenim apstrakcijama i često pompoznom prozom, naišao je na mlak prijem u vreme kada je objavljen i od tada su ga u velikoj meri odbacivali i čitaoci i kritičari. Previše zbrzano da bi bilo legitimno naučno istraživanje i previše pretenciozno da bi bilo kvalitetan tekst, ovo delo se činilo, u najboljem slučaju, kao autorov pogrešan korak i da je najbolje pustiti ga u zaborav. Zaista, imajući u vidu Poovu sklonost ka obmanjivanju i predstavljanju fikcije kao činjenice (uključujući i „Avanture Artura Gordona Pima“), naučnici nisu bili sigurni, kao što je to Suzan Mening primetila 1989. godine, u pogledu „stepena, ali i kvaliteta ozbiljnosti“ sa kojom treba pristupiti delu „Eureka“. Sagledavanje „Eureke“ bez ironije, nastavila je Meningova, nije imalo mnogo izgleda. To bi značilo da bi naučnici „morali da prate njegove argumente, testiraju njegove analogije, odmeravaju njegove zaključke – i sve to sa dubokoumnom ozbiljnošću“.

Po je, međutim, smatrao da je poema više nego ozbiljna – doživljavao ju je ni manje ni više nego kao svoje najveće delo. Rekao je prijateljima kako veruje da će „Eureka“ „napraviti revoluciju na polju fizičke i metafizičke nauke. Kažem to smireno – ali ipak kažem.“ Iako nije imao ni 40 godina kada ju je napisao, Po je ovu poemu video kao svoje trijumfalno dostignuće; nakon njenog objavljivanja svojoj tašti je rekao: „Ne želim više da živim. Posle 'Eureke' ništa više ne mogu da postignem“.

Poznatiji po večno popularnim delima kao što su „Gavran“ i „Izdajničko srce“, Po je doživeo da iskusi svoj pravi, jedinstveni doprinos američkoj nauci i književnosti u kosmološkoj i filozofskoj raspravi koja se sada retko čita i o kojoj se danas retko raspravlja. Činjenica da je to doživeo kao kulminaciju celog svog životnog stvaralaštva sugeriše da smo sve ovo vreme možda nešto propustili u ovom Poovom delu. Nova biografija koju je napisao Džon Treš „Poreklo noćne tame: Edgar Alan Po i počeci američke nauke“ retka je studija koja ne vidi „Eureku“ kao aberaciju. Umesto toga, Treš sugeriše da pesma može da ponudi ključ za razumevanje većeg dela Poovih poznatijih dela – možda joj nedostaje graciozna uzbudljivost njegovih najboljih horor priča, ali ipak nudi uvid u opsesije koje su ih iznedrile.

Kao što Treš objašnjava u uvodu, u „Poreklu noćne tame“ „ispričan je kompletan život Edgara Alana Poa, samo sada iz sasvim novog ugla. Poova kosmologija vraćena je tamo gde pripada, na sam vrhunac njegovog života i razmišljanja, kako bismo pokazali da je njegov rad jedinstveni izraz uskomešanih ideja i strasti tadašnjeg doba, što je sve bilo u čvrstoj vezi sa uspostavljanjem savremene nauke“. Trešov pristup ne pruža osećaj uranjanja u trivijalnosti ili u stručnost, već uspeva da otvori svet Poovih dela na neočekivano fascinantan način. Zahvaljujući ovom delu primećujemo da je Poovo interesovanje za nauku, a ponekad i nerazumevanje, dovelo do nekih od njegovih najvećih dela strave i užasa.

Svako ko je već upoznat sa Poovim životom ponovo će se susresti sa poznatim činjenicama: njegovom peripatetičkom selidbom iz Ričmonda u Virdžiniji, preko Baltimora i Filadelfije u Njujork; njegovom beskrajnom borbom sa nedostatkom novca i alkoholizmom; njegovim brakom sa mladom rođakom Virdžinijom i njenom tragičnom, ranom smrću. Međutim, za razliku od ranijih biografija, „Poreklo noćne tame“ ističe nekoliko nedovoljno ispitanih epizoda iz Poovog života, uključujući i godine koje je proveo u vojsci i na Vest Pointu. Prijavivši se sa 18 godina, Po je brzo napredovao do čina podoficira zaduženog za snabdevanje svog bataljona municijom – što je bio veoma formalan i zahtevan posao koji je zahtevao precizne kalkulacije i sposobnost baratanja brojkama. Njegova prva godina na Vest Pointu završila se tako što je bio sedamnaesti (od 87 učenika) iz matematike, a treći iz francuskog. Da mu njegov staratelj nije ukinuo novčanu pomoć, Po je mogao da ima izuzetnu karijeru u vojsci kao oficir ili inženjer.

Dok su biografi imali tendenciju da četiri godine koje je proveo u vojsci vide kao prekid u njegovoj karijeri, Treš umesto toga tvrdi da je Vest Point „odlučno oblikovao“ Poova dela. U svojoj karijeri „do kraja života će primenjivati svoje znanje iz matematike, geometrije i astronomije – ali i analitičke tehnike i sklonost pažljivoj rekonstrukciji koje je usvojio u školi i sve vreme će osećati potrebu da se istakne, da bude dobar strateg i zapovednik“.

Još dok je bio mladić, bilo je očigledno da je zainteresovan za ideju da bi zakoni sveta mogli da se povinuju nekoj matematičkoj preciznosti. Čak i nakon što je Po odabrao poziv pisca, interesovanje za nauku ga nikada nije napustilo; u stvari, to je postala opsesija koja je mu je upravo bila pokretačka sila za pisanje. Sa naše trenutne tačke gledišta, ponekad se može lako smetnuti s uma da je Po stvarao tokom velike naučne revolucije. Mnoga njegova dela, koja se sada čitaju kao arhaična i gotička, bila su prožeta najsavremenijim naučnim otkrićima. Zaista, veliki deo užasa u njegovim najboljim delima potiče od loših i mračnih posledica tih novih otkrića.

Jedna od njegovih prvih grotesknih priča, „Berenika“, u kojoj piše o stomatološkoj intervenciji koja je pošla po zlu, vrti se oko novostvorene psihijatrijske dijagnoze – monomanije. Još jedan novi, iako slabo shvaćen, psihološki koncept – mesmerizam – opisan je u jednom od njegovih najzanimljivijih dela. Priča „Činjenice o slučaju gospodina Valdemara“ nije predstavljena kao fikcija već stvarna studija slučaja; i u njoj se detaljno opisuje život posle smrti čoveka stavljenog pod hipnozu u samom trenutku smrti, a ta procedura ga mesecima održava u jezivom „zamrznutom životu“. U priči „Ubistva u Ulici Morg“ ispituje se granica između čoveka i životinje, što je postajalo veoma aktuelno pitanje jer je Darvinova teorija evolucije počela da stiče popularnost. U priči „Metoda doktora Kathrana i profesora Perjaha“ suptilno je sugerisano da postoji vrlo mala razlika između vrhunske psihijatrije i samog ludila. Iznova i iznova, Treš prikazuje Poovu metodičnost u korišćenju naučnih i psiholoških dostignuća, koje je gurao do samih granica kako bi iz toga izvukao sam užas.

Uprkos njegovoj opsesiji naukom i sposobnosti da je razume, Poov poseban fokus nije bio sasvim usklađen sa naučnim miljeom njegovog doba. Sam termin naučnik bio je novina, skovan tek 1833. godine, kao rezultat nove profesionalizacije discipline koja se udaljavala od starijeg modela prirodne filozofije. Ali Po se držao ovog starijeg modela, onog u kome smo, prema Trešovim rečima, vezani za prirodu koje se „oživljava u polarizovanim silama: privlačenja i odbijanja, pozitivne i negativne energije, svetlosti i tame, koje neprekidno variraju između reda i haosa. Poezija i intuicija, podjednako kao i posmatranje, računanje i razum, mogu se upotrebiti kao metode za dešifrovanje njenog dizajna“. Po je pozajmljivao ideje iz jevanđeoskog milenarizma, spisa Svedenborga i Mesmera – pa čak i, kako nam to Treš sugeriše, iz ranih prevoda hinduističkih kosmologija.

Dok je Emerson zaranjao u prirodu kako bi postao svevideće oko, stvarajući tako novu, domaću američku filozofiju transcendentalizma, Po je spajao bezbroj izvora u neobuzdani kolaž. Može se videti zašto je poema „Eureka“ propala kao projekat, i tada i sada, i zašto je, kada je Poov biograf Artur Hobson Kvin pitao Alberta Ajnštajna o tome 1940. godine, Ajnštajn odgovorio da „upečatljivo liči na kvazinaučna pisma koja dobijam svaki dan“.

Shodno tome, „Eureka“ je ciljala na savremenu nauku, ono što je Treš nazvao „profesionalna uskogrudost 'ljudi od nauke'“ koje Po napada „koristeći strategiju spržene zemlje“. U isto vreme kada su profesionalni naučnici formirali Američku asocijaciju za unapređenje nauke (AAAS), Po je kritikovao profesionalce u korist sjajnog amaterizma i vlastitog načina razmišljanja. Poova „Eureka“ je, naravno, predstavljala „upravo tu vrstu publici okrenute, proizvoljne, idiosinkratične i drske spekulacije zbog čijeg je izopštavanja Asocijacija na prvom mestu osnovana“.

Večno nezadovoljan standardnim shvatanjima realnosti, Po je nastavio da traga. Bio je, kako je to Treš napisao, „uveren da se svemir opire pokušajima svođenja u naše u okvire. Pa ipak, uporno je stvarao nove kalupe“. Kao rezultat svega toga, stav o promenljivom i polusvesnom kosmosu, definisao je Poov pogled na svet i pokretao njegovu fikciju: uključujući i kuću iz priče „Pad Kuće Ašera“, zdanje koje reaguje na smrt svojih stanovnika spontanim propadanjem u močvaru. Čitajući Trešovu biografiju, postaje jasno kako je Poov zbunjujući, ali jezivi književni spoj, uprkos nedostacima u njegovom filozofskom razmišljanju, ostavljao čitaoce nezasitim.

Poovo interesovanje za nauku nije uticalo samo na teme o kojima je pisao već i na samu predstavu o pisanju. Bavljenje skromnim honorarnim poslovima i dirinčenje za različite časopise oslobodili su ga bilo kakve mitologije o umetnosti. I pisanje je na kraju krajeva bilo nauka. Kao što je izložio u „Filozofiji kompozicije“, pisanje se nije dešavalo putem magije, već u skladu sa formulama. Ovaj esej razlaže njegovu znamenitu pesmu „Gavran“ na gotovo brutalno bezosećajan anatomski način kako bi objasnio kako da se napiše bestseler. Pesma ne sme da prelazi 100 stihova, treba da se fokusira na „Lepotu“ (i kako Po tvrdi da je „smrt lepe žene nesumnjivo najpoetičnija tema na svetu“) i uključuje zvučan i prilagodljiv refren. On nemilosrdno ogoljuje sopstveno remek- delo, pri čemu negira moguće osećaje inspiracije, insistirajući na tome da je pesma sklopljena kao jedino moguće rešenje na osnovu unapred određenih pravila. „Insistirajući na pravilima određenom, mehaničkom aspektu stvaralaštva“, primećuje Treš, „Po je pobijao romantizovanu definiciju poezije, koju su plasirali Vordsvort i Kolridž, i koju su branili Louel i Fulerova, odnosno ideju o 'spontanom prelivanju snažnih osećanja'“.Po nije posmatrao pisanje kao delovanje iznenadnog genija, već kao rad pažljivog, upornog naučnika. Nove ideje nisu dolazile na čaroban način putem inspiracije, već su nastale iz već postojećih ideja, u novim kombinacijama i u sporom nagomilavanju postojećeg materijala koji bi povremeno eksplodirao kao nešto novo i upečatljivo.

Po je pristupio hororu sa matematičkom preciznošću, i to je i dan-danas pravo dostignuće njegovog opusa. Za razliku od mnogih savremenika, kod Poa su šavovi skoro uvek vidljivi. Možete videti inspiraciju iz novinskih naslova koja ga je vodila, metodičan način na koji je pozajmljivao stvari od drugih pisaca i izgrađivao svoje priče imitacijom i upotrebom pastiša. Možete videti način na koji je zagazio u naučne kontroverze tako što je osmislio niz izmišljenih mehanizama pomoću kojih je testirao ideje ili istraživao neželjene posledice. U Poovim pričama mehanizam na osnovu kog je osmislio i formirao delo često je toliko „providan“ da je pravo čudo što njegovo pisanje uopšte ima smisla.

Pa ipak, ima ga. Nekako, uprkos svemu ovome, Poova dela nastavljaju da odzvanjaju misterioznim očajem i pritajenim užasom – nekom nepoznatom drhtavicom koja nas tera da im se iznova vraćamo.

Autor: Kolin Diki
Izvor: newrepublic.com
Prevod: Kristijan Vekonj