Po stilu, sadržaju i filozofiji sličan prethodnim
Keruakovim delima, „
Usamljeni putnik“ vodi čitaoca na još jednu avanturama krcatu odiseju kroz piščev fascinantni, duboko doživljeni svet.
Propušten kroz prizmu Keruakovog pripovedanja, svaki beznačajni događaj – a većina ovde opisanih događaja je upravo takva – postaje doživljaj monumentalnih razmera, jer našem vodiču kao od šale polazi za rukom da svoje opise ispuni neverovatnom, životinjskom energijom reči. Banalnosti ljudske egzistencije, kao što je recimo putovanje vozom, transformišu se pred našim očima u pitanje života i smrti, ili u nešto veličanstveno i neponovljivo... poput muzičkog nastupa Džudi Garland.
A da li su ove „avanture“ zaista tako banalne? Ni najmanje. Za milione Amerikanaca koji, zavaljeni u svoje fotelje, u književnosti traže beg od repetitivne svakodnevice, Keruak je nešto poput T. E. Lorensa za sva čula. U najobičnijem stajanju na uličnom ćošku i posmatranju prolaznika ima više iznenađenja i uzbuđenja nego što bi bilo ko od nas mogao da pretpostavi. Gde god da Keruak krene, šta god da vidi, njegovi opisi uvek zrače neobuzdanom energijom kakva se verovatno može sresti samo u snovima ludaka.
„Usamljeni putnik“ je zbirka priča koje opisuju Keruakovo lutanje ulicama Njujorka, boravak na zapadu Sjedinjenih Država, putovanja brodom duž obala Amerike, obilaske Tangera sa Vilijamom S. Barouzom, posete pariskim galerijama.
Iako je reč o svojevrsnom vodiču za „usamljene putnike“, čitalac zapravo nikada ne stiče stvarni utisak o mestima koja Keruak posećuje – najviše čemu može da se nada je piščeva „ludačka“ reakcija na neki prizor. Keruaka ne zanimaju geografski opisi i tekstura Tangera, daleko mu je važnije da nam dâ do znanja da je na nekom mestu bio u to i to vreme i da je sve bilo ili apsolutno božanstveno ili nepodnošljivo dosadno. Ali prosečnom Amerikancu, koji polovinu svakog bogovetnog dana provodi čekajući kraj radnog vremena, to nije važno. Kada bi bio dovoljno hrabar i lud, uradio bi isto što i Keruak.
O ovoj knjizi zaista nema još mnogo šta da se kaže osim da ponovo imamo posla sa dobrim starim Keruakom. Ja je ne bih nazvao ni putopisom ni fikcijom – ovo je još jedna zbirka priča o piščevom odmeravanju snaga sa univerzumom.
Autor: Danijel Talbot, 27. 11.1960.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković