Dušan Radović je za mene dobri duh Beograda, autor „Poletarca“ koji je obeležio moje i detinjstvo čitave generacije dece i zbog toga se uvek obradujem kada mi pod ruke dođe nešto što je ovaj, meni toliko drag i značajan pisac, urednik i aforističar napisao.
Beogradska Laguna nedavno je objavila Radovićeve „Ženske razgovore“, onaj tekst koji nas je zasmejavao do suza u pozorištu poslednjih... pa dosta godina.
Sada je pred vama zbirka priča iz ugla različitih žena i muškaraca o ljubavi, braku, sreći, muško-ženskim odnosima, sve u tipičnom maniru Duška Radovića gde se smejete a najradije biste zaplakali od muke i škrgutali zubima. Mada, nikada posle čitanja Radovića nemate onaj osećaj praznine ili gorčine, već ostajete dobro raspoloženi, kao posle kafe sa dobrom prijateljicom koju neko duže vreme niste videli.
Upravo to, ta gorčina u duhovitom tekstu dobrog posmatrača ljudi je ono što najviše volim kod Duška Radovića. Nema tu ničeg specijalnog, nikakvih dubokoumnih istina, otkrovenja, prosvetljenja ili specijalnih priča, već obični razgovori i razmišljanja uz šoljicu kafe, isti oni koje verovatno i sami imamo ili čujemo, ali spakovani tako a na kraju možeš samo da kažeš „tačno tako“ i zapitaš se kako to ranije nisi shvatio.
Radović je dobrodušan pisac, nežan prema svojim „junacima“. Bez obzira na to da li žena priča o mužu koji je vara, napornoj svekrvi ili deli savete kako mu zadržati pažnju u braku ili je u pitanju muškarac koji ne zna šta ga je snašlo, osećate da je Radović blagonaklon prema svima njima i ne osuđuje nikoga već samo ironično beleži ono što svakodnevno živimo.
Priče su kratke, strana i po u vrh glave, i ja sam ih čituckala uz jutarnju kafu, umesto novina i cigareta. I tih nekoliko dana koliko su mi potrajale su mi dobro počinjali i lakše sam trpela i, sada već završeno, pomračenje Meseca od koga smo svi bili nenormalni (više nego obično) i kraj polugodišta i probijene rokove i neprijatne kasirke i šalterske službenice i gužve u saobraćaju...
Moja preporuka - nekoliko dnevno, za doručak i uz prvu kafu - odlične su, a ne goje.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik