Kraj serijala
Stakleni presto, iako pozamašan sa devet stotina stranica, ume da napravi toliko dugačku priču kratkom i, pored svega ostalog, zanimljivom i neočekivanom.
Na kraju „
Tornja praskozorja“ saznajemo da je Mev Elin odvela negde daleko, preko mora, u Doranel, kako bi iz nje izvukla gde se nalaze Usudključevi. Na početku ove, Elin je još uvek zarobljena, trpeći razne torture i užase, koji naizgled nemaju kraja. Za njom tragaju Rovan, Lorkan, Elida i Gavrijel, putovaće kroz oba kontineta. Oni tragaju danju i noću, sve dok im ne sine plan kako da nađu Elin. Manon, Dorijan i Trinaest su u potrazi za Kročankama, kako bi ih zamolili za pomoć u ratu. Ali Dorijan ima druge planove. On hoće da pronađe poslednji Usudključ, za koji saznaje da je u Moratu. Kejol i Irena, zajedno sa Nesrin i Sartakom, i vode Kaganovu vojsku. Edion i Lisandra se nalaze na severu, u Terasenu, boreći se protiv sila Morata koje su spremne da ih zgaze. U suštini, naša družina je raštrkana po kontinentima, u pokušaju da nađu način za okončanje ovog rata.
„
Kraljevstvo pepela“ je najduža knjiga u serijalu, ujedno je i najduža knjiga koju sam ikada pročitala. Iako je pozamašna, imam osećaj kao da sam je pročitala u jednom dahu. Toliki broj stranica je sve samo ne mana, pa mi definitivno ne bi smetalo da je bila i duža. Pripovedanje spisateljice i njena mogućnost da vreme između najnapetijih momenata načini napetim, bez „prisiljenih“ konflikata među likovima. Svaki lik, ma koliko naizgled nebitan bio u ostatku priče, ima reakcije i osećanja kao pravo ljudsko biće.
Žao mi je što se ovaj serijal završava. Posle sedam knjiga punih obrta i priča u kojim je svaki dijalog bitan i ima neku ulogu u ostatku priče bez veze je što se sada pozdravljamo sa svim ovim likovima, mestima i pričama. Na sva pitanja iz ostatka serijala će ovde ipak biti odgovoreno, čak i na ona o kojima verovatno niste ni razmišljali (trenutno imam određenu scenu u glavi, koja me je apsolutno oduvala). Takođe bih htela da dodam da je ova knjiga uspela i da me rasplače nekoliko puta. To je tek podvig, jer vrlo retko plačem uz knjige, to jest skoro nikad. Neke suze jesu bile radosnice, dok druge baš i nisu. Kada sam završila knjigu, skoro čim sam je zatvorila, odlučila sam da pročitam ceo serijal ispočetka. Serijal je uspeo da me privuče ovoj vrsti fantastike i ostalim delima ove spisateljice. Sad, za sve one koji hoće da nađu knjige slične ovoj preporučujem serijal
Njegova mračna tkanja Filipa Pulmana. Iako su malo drugačiji, verujem da će vam se svideti.
U poređenju sa ostalim knjigama ovog serijala, ova mi je ili najomiljenija ili je odmah iza „
Carstva oluja“. Smešno mi je što mi je sa svakom narednom pročitanom knjigom upravo ta postajala omiljena. To je dokaz koliko spisateljica uspeva da nadmaši samu sebe, svaki put. Ukoliko bih mogla da ih ponovo pročitam prvi put, to bih uradila bez p’o misli. Svaki obrt i saznanje su bili zadivljujući i nepredvidivi, ali na način koji je imao smisla. Imam utisak da će mi ovaj serijal ostati među omiljenim još dugo, dugo vremena.
Iako je serijalu došao kraj, Elin, Dorijan, Kejol, Rovan, Manon, Elida, Irena i svi koje sam propustila su spremni da, jednom za svagda, završe ovu bitku koja se spremala vekovima. Pitanje je hoće li uspeti, ali i koga će izgubiti u procesu?
Autor: Tisa, 14 godina